I bi sneg! I to mokar!
Elektroenergetski sistem Srbije se posle havarije u termoelektrani TENT u Obrenovcu stabilizuje, ali kako? Tako što se danima uvozi skupa električna energija dok nadležni izlaze sa sumanutim teorijama o sabotaži i ostavci koja “samo što nije” ili “računajte da jeste”. To da je Elektroprivredom gazdovano naopako više nije nikakva tajna, a ono što posebno zabrinjava jeste istina ne samo o tome kako se to smenjuju i postavljaju odgovorni u javnom preduzećima već šta stvarno građanima imaju da ponude ovdašnje termoelektrane.
Ne računajući stravična zagađenja jer samo termoelektrana Kostolac B ispušta oko 130.000 tona sumpor-dioksida godišnje, što je više nego sve termoelektrane u Nemačkoj zajedno. Srbija bi, prema procenama Fiskalnog saveta (iz 2019) zbog nedostizanja ekoloških standarda već od 2027. mogla godišnje plaćati pola milijarde evra penala zbog zagađenja vazduha. A pluća građana Srbije crna su i najcrnja zbog uglja koji se loži u termoelektranama, a koji se godinama unazad preliva mazutom da bi uopšte mogao goreti.
ŠEST BLOKOVA: U “noći vlažnog snega” šest blokova u TENT Nikola Tesla u Obrenovcu više ne može da guta blato poprskano mazutom i kotlove ostavlja hladnim. Zašto?
“Kritični parametri ugljenih slojeva u Srbiji nepovoljni su za eksploataciju uz visoku produktivnost. Naime, podzemne vode i tokovi atmosferskih voda u slučaju kiše ili topljenja snega uslovljavaju ekstenzivno ispumpavanje vode iz rudnika i visoku vlagu uglja. Ta visoka vlaga menja se u različitim slojevima i u različitim vremenima iskopavanja.
Ugalj se nalazi u slojevima s proslojcima drugih materijala: šljunka, peska, zemlje, gline itd. Način otkopavanja koji je primenjen u Srbiji dovodi do mešanja slojeva, tako da kvalitet uglja isporučenog u elektranu zavisi od relativne debljine različitih slojeva na određenom mestu. Isto tako, geometrijski oblik ležišta uglja s jedne strane i socijalno-političke okolnosti eksproprijacije zemljišta, sa druge, uslovljavaju da sam kop ima nepravilan geometrijski oblik koji nije pogodan za upotrebu teške mehanizacije. Potrebna su česta premeštanja i pomeranja mehanizacije i infrastrukture. Sve te okolnosti uslovljavaju nižu produktivnost u odnosu na rudnike u zemljama sa razvijenom industrijom uglja”, objašnjava u razgovoru za Novi magazin Aleksandar Kovačević, ekspert za energetiku, koji još dodaje da je ugalj koji se kopa u Srbiji nekonkurentan na bilo kom tržištu van zemlje.
Pa ipak i tako loš zasad je jedini koji može obezbediti stabilnu proizvodnju električne energije. U prvom redu, ugalj iz Kolubare čijim se sagorevanjem proizvodi više od 50 odsto struje u zemlji. A tu je situacija sledeća – postojeći kopovi su iscrpljeni, a novi se otvaraju samo na konferencijama i pod svetlom reflektora. Stvarnost je siva kao dim koji kulja iz termoelektrana, a koji nas truje sumporom, azotnim oksidima i suspendovanim česticama.
“Prve količine uglja s površinskog kopa Radljevo, za koji će ulaganja biti između 140 i 200 miliona evra, trebalo bi da budu proizvedene već 2018-2019. godine”, najavila je ministarka energetike Zorana Mihajlović davne 2014. godine, da bi pet godina kasnije direktor Elektroprivrede Srbije Milorad Grčić rekao: “Kop Radljevo, sa svojim ispitanim i sigurnim zalihama od oko 350 miliona kubika uglja, spreman je za otvaranje. Tokom sledeće nedelje zvanično ćemo ga pustiti u rad”.
Bilo je to novembra 2019, a pretpostavljate, kop nije otvoren do dana današnjeg.
Tehnički direktor kopa Radljevo Čedomir Pavlović rekao je ovih dana medijima da “još nije stigla oprema koja je predviđena projektom, tako da nije postignuta očekivana realizacija i da se ne može tačno reći da li će sve biti spremno za eksploataciju sirovine tokom sledeće godine, kao što je planirano”.
NASUŠNI LIGNIT: Kako je moguće da se ovako nešto događa u zemlji koja 70 odsto električne energije dobija upravo iz elektrana na ugalj? Jedan deo odgovora pružaju stručnjaci, dok se ni onaj drugi deo, pitanje političkog kadriranja, javašluka u javnim preduzećima i nestručnog gazdovanja ne može zanemariti.
“Bilo je za očekivati da postoje planovi iskopavanja za ceo životni vek elektrana i da su ti planovi razvijeni i pre nego što su elektrane izgrađene. U tom slučaju eksploatacija bi se rukovodila adekvatnim mešanjem uglja iz različitih delova rudarskog basena i adekvatnim rasporedom i upotrebom adekvatno izabrane mašinerije. Nažalost, dobri rezultati iz perioda 70-ih i 80-ih godina prošlog veka napravljeni su tako što su stvarni troškovi odloženi i sada stižu na naplatu kroz smanjeni kvalitet preostalog resursa.
U ovom trenutku potrebno je preostali kratki životni vek elektrana obezbediti tako da se napravi plan za što efikasnije iskopavanje minimalno potrebne količine uglja uz minimalne troškove”, smatra Kovačević.
Naš drugi sagovornik Petar Đukić, profesor ekonomije i održivog razvoja, skreće pažnju na nešto što bi se moglo tretirati kao zlatni standard upravljanja energetskim sistemom Srbije –nečinjenje. Iliti obećanje, ludom radovanje. Slikanje i saopštenja bez ikakve težine i sledstvene akcije.
“Ja sam učestvovao u izradi strategije koja je usvojena 2015, u kojoj je predviđeno da se do 2020. pusti u pogon još 1.000 megavata termokapaciteta, ali novih modernijih elektrana sa neuporedivo manjim zagađenjima. Istom strategijom bilo je predviđeno da se u pogon pusti oko 1.100 megavata iz obnovljivih izvora energije, uključujući i solarnu energiju i vetro i hidro potencijale. Da je to urađeno, ugalj bi se kopao i prerađivao na čistiji način, potrebe za fosilnim gorivima bi bile smanjivane, a Srbija bi ušla u proces energetske tranzicije. Ovako, vi govorite o otvaranju novih kopova jednako lošeg kvaliteta uglja koji na duge staze ništa ne rešava. I za sve ovo što nam se dogodilo nije kriv loš kvalitet uglja već vlast koja postavlja rukovodstvo i koja očito ima interes da se nastavi s nekontrolisanom korupcijom u celom sektoru, uključujući i gasnu i grejnu energetiku”, kaže Đukić, insistirajući na tome da su neznanje, populizam i nečinjenje vlasti elektroenergetski sistem dovele u aktuelno stanje.
RESURS BEZ KVALITETA: A stanje je takvo da nas vlast ubeđuje da imamo resurs koji je šteta zanemariti bez obzira ne njegov loš kvalitet. Ispostaviće se da ni to baš nije sasvim tačno.
“Zajedničko sagorevanje uglja i mazuta krajnja je mera u slučaju da se ostalim merama planiranja i upravljanja u nekom periodu ne može obezbediti adekvatan kvalitet uglja. To je i najskuplja mera. Ta strategija postaje znatno skuplja kada se primeni obaveza iz Ugovora o Energetskoj zajednici, o ograničenju količine sumpora u tečnim gorivima. Mazut sa smanjenom količinom sumpora je ne samo skuplji već ga je i teže pronaći na tržištu. Rafinerije nafte, uključujući Pančevo, nastoje da smanje količinu mazuta u preradi i povećaju proizvodnju benzina i dizela. Na taj način mazut postaje još skuplji”, objašnjava za Novi magazin Aleksandar Kovačević, zaključujući da je “mešanje s kvalitetnim ugljem iz nekog drugog izvora jeftinije, ali ta strategija traži sposobnosti nabavke i logistike koje prevazilaze sposobnosti u Srbiji”.
Ipak, Elektroprivreda Srbije je s kineskom kompanijom Power Construction Corp. of China prošle godine potpisala ugovor o izgradnji bloka B u sklopu TE Kolubara, što bi bila još jedna elektrana. Međutim, nadležno ministarstvo u maju stopira ovaj posao nalažući EPS-u da “obustavi sve aktivnosti na gradnji termoelektrane Kolubara B”.
Ako se računaju velike hidroelektrane Srbija oko 25 odsto energije dobija iz obnovljivih izvora, ali mimo hidrocentrala od biomase, geotermalne, solarne i energije vetra dobija se svega četiri do pet odsto.
“To je veoma malo u odnosu na potencijale Srbije”, prokomentarisala je početkom godine nadležna ministarka.
Naprosto, Elektroprivreda Srbije punih 30 godina nije izgradila nijedno veliko postrojenje za proizvodnju struje, a postojeći kapaciteti bazirani su na tehnologiji sagorevanja uglja koja je bila dominantna pre pola veka. Najslikovitiji je primer izgradnje, odnosno ponovne izgradnje trećeg bloka u Termoelektrani Kostolac, koji je započet davne 1991. godine. Potom, 2017. kineska kompanija CMEK postavlja kamen temeljac za njegovu izgradnju probijajući sve rokove na koje se obavezala. Nakon kritike ministarke Mihajlović saopšteno je da će “projekat biti u funkciji od jeseni 2022”.
Pitanje je da li je za sve pomenuto kriv v.d. direktora EPS-a Milorad Grčić ili su u pravu oni koji ga amnestiraju svake odgovornosti upirući prstom u predsednika države i njegovo kadriranje vršilaca dužnosti u većini javnih preduzeća? Uostalom, ko je gledao otvorenu sednicu Vlade kojom predsedava predsednik Srbije Aleksandar Vučić jasno mu je ko u Srbiji donosi ključne odluke, posebno kadrovske.
A predsednik tvrdi da je sistem stabilan, te da nas ništa više ne može iznenaditi. Najavljuje i masovnu zamenu drvenih bandera betonskim budući da se ispostavilo da mnoga domaćinstva nisu imala struju upravo zbog loše distribucije.
Sagovornik Novog magazina Petar Đukić se slaže da je to još jedno problematično, a vrlo važno pitanje za normalno funkcionisanje energetskog sistema, zaključujući da su “vodovi i stubovi nekada održavani”.
“Jednostavno, EPS je trom i ogroman sistem, posebno jak u političkom smislu, kao država u državi. Političarima je posebno važno da imaju kontrolu nad ovim preduzećem i rezultati se vide, a tek će se videti jer je ovaj način rukovođenja, neodrživ”, smatra Đukić.
Zašto Vlada voli v.d. stanja?
Milorad Grčić u ovom trenutku ne može da bude ni razrešen niti može da podnese ostavku na mesto v.d. direktora Elektroprivrede Srbije (EPS) jer on to nije već četiri i po godine, saopštila je posle havarije u Obrenovcu organizacija Transparentnost Srbija, reagujući na činjenicu da je isti Grčić smenio četvoricu kolega ne podnoseći ostavku. Iz pomenute organizacije podsećaju da je mandat direktora Grčiću istekao još 23. marta 2017.
Transparentnost je, povodom otvaranja pitanja odgovornosti Grčića za stanje u EPS, pozvala Vladu Srbije da obezbedi makar elementarnu zakonitost rada u javnim preduzećima i da imenuje direktore izabrane na javnim konkursima.
“Grčić je građanin koji nema ništa veća prava da upravlja najvećim srpskim javnim preduzećem od bilo kog drugog građanina i jedino što može da učini jeste da prestane da se lažno predstavlja i neosnovano upravlja tim preduzećem”, ocenila je Transparentnost.
Ova organizacija već godinama upozorava na niz problema koje uzrokuje izbegavanje konkursa i imenovanje v.d. direktora. Između ostalog, posle isteka mandata od godinu dana sve odluke koje potpisuju ovi ljudi su ništavne. I to nije sve.
“To je držanje tih ljudi na kratkoj uzici. Ako umesto punog mandata, koji sleduje nakon konkursa, i nekog prostora za autonomno delovanje, imate permanentno održavano v.d. stanje, vi te ljude činite nesigurnim. Oni su smenjivi svakog trenutka i skloni su da ispunjavaju svaku vašu zamisao i volju. Neko ko je u v.d. statusu, a tu je došao jer je politički lojalan, a ne na osnovu svojih kompetencija i nema nikakve kvalifikacije, šta bi drugo mogao raditi nego da sluša onoga ko ga je tu doveo”, objasnio je svojevremeno profesor na FPN-u Zoran Stojiljković.
Konačno, ne samo što su politički poslušnici čiji potpis nema nikakvu težinu, v.d. direktori nisu ljudi koji će donositi strateške odluke kao one o milionskim investicijama, zamenama zastarele opreme ili izgradnji modernih elektrana.
“Moje iskustvo dok sam bio u Odboru za borbu protiv korupcije govori da je to i visokokoruptivni čin u smislu razumevanja korupcije kao opredeljene, svesne pristrasnosti i davanja prednosti nekim ljudima i nekim poslovima. To je i duboko koruptivno delovanje koje smanjuje efikasnost javnih preduzeća i čini ih netransparentnim”, smatra Stojiljković.