Piše: Jelena Aleksić
Odlaganje jalovine, stvaranje kalcijum-arsenata, tretiranje otpada, prevoz sumporne kiseline, sleganje zemljišta, uništavanje biodiverziteta, izbor tehnologije za eksploataciju litijuma, investicije i profit. Sve pobrojano tek je deo onoga što je kao pitanje, sumnja ili optužba nedavno otvoreno u prostorijama Srpske akademije nauka i umetnosti, gde je organizovana dvodnevna rasprava o projektu Jadar kompanije Rio Tinto. I dok jedni tvrde da će nas proizvodnja litijumskih baterija, pa onda i električnih automobila odvesti pravo u budućnost, meštani u okolini Loznice sumnjaju da bi rudnik mogao konačno i trajno uništiti prostor na kojem žive i nauditi njihovom životu i zdravlju. Kompanija nudi statistiku, deo urađenih studija o tehnologiji i procesu eksploatacije, obećavajući konačne analize uticaja na životnu sredinu, dok žitelji odustaju od pregledanja hartija tražeći samo jedno – da kompanija spakuje kofere i vrati se u Australiju, Kanadu, Madagaskar, Češku ili bilo koju drugu zemlju koja je Rio Tintu upriličila dobrodošlicu. Zašto?
DIJALOG: “Realizacija projekta ‘Jadar’ planirana je u okolini grada Loznice, na površini koja zahvata nekoliko hiljada hektara zemljišta pod šumskim, poljoprivrednim i urbanizovanim površinama. Otvaranje kopova, formiranje deponija, eksploatacija podzemnih voda, tretman rude sumpornom kiselinom, izgradnja pristupnih saobraćajnica i trajna promena namene prostora nepovratno će izmeniti i degradirati postojeću sliku predela i ugroziti biodiverzitet”, stav je koji deli nekoliko profesora sa Šumarskog fakulteta, na čelu sa dekanom profesorom Ratkom Ristićem. U svojim prezentacijama na debati oni ukazuju na to da će eksploatacija jadarita podrazumevati “masivne zemljane radove, sleganje terena na gotovo 900 hektara i zatrpavanje vršnog dela sliva potoka Štavica”.
“Nepovratno će biti uništen značajan potencijal već determinisane turističke regije, sa značajnim lokalitetima od kulturno-istorijskog i duhovnog značaja. Raseljavanje stanovništva, trajna eliminacija mogućnosti za naprednu i profitabilnu poljoprivrednu proizvodnju, stalan rizik od zagađenja vazduha, vode i zemljišta, suštinski umanjuju ekonomsku i ekološku perspektivu Rađevine. Grad Loznica se nalazi na maloj udaljenosti od opasnih zagađivača kao što su deponije rudnika Stolice (antimon) i Zajača (antimon i olovo), a u samom gradskom području nalazi se napušteni kompleks fabrike Viskoza, sa ogromnim količinama toksičnih i kancerogenih materija. Lokacija projekta Jadar je na samo 15 kilometara od centra Loznice. Dosadašnji međunarodni renome kompanije Rio Tinto, odnosno lokalne filijale pod imenom Rio Sava, ne uliva poverenje po pitanju bezbednosti proizvodnih procesa, zaštite životne sredine i tretmana radnika. Posebno je nejasna korist za državu Srbiju, ako se uopšte može govoriti o bilo kakvoj kompenzaciji za tako masivnu degradaciju prostora i trajan rizik po zdravlje i bezbednost stanovništva”, smatra profesor Ristić, koji prezentaciju Rio Tinta na ovom skupu vidi kao “ružičasti prikaz” koji mu ne uliva mnogo poverenja.
A ono što je Vesna Prodanović iz kompanije Rio Sava Exploration nabrojala u svojoj prezentaciji kao ključne karakteristike projekta zaista je za poželeti. Suštinski, ona demantuje jednu po jednu kritiku aktivista i lokalnog stanovništva, ne ulazeći u detalje niti procesa eksploatacije niti prerade, korišćenja voda iz Drine, otpadnih voda…
“Neće biti otvorenih kopova na površini od 1.000 hektara, kako se priča, već podzemni kop. Tehnologija prerade jadarita već je zaštićena u Australiji i SAD, a u procesu smo patentiranja u EU. Koncentrat rude se neće agresivno tretirati sumpornom kiselinom, kako se navodi. Kiselina se dodaje kako bi se podržala ph vrednost, a temperatura procesa je 90 stepeni, na kojoj je kiselina stabilna. Ruda je izuzetno alkalna, tako da je i otpad koji izlazi iz čitavog procesa visoke ph vrednosti, što znači da neće biti nikakvog kiselog otpada”, rekla je između ostalog direktorka Rio Sava Exploration, ne preciziravši kako to funkcioniše ova tehnologija. Ona se dalje bavi onim na šta se mesecima ukazuje – nedostatak studije uticaja projekta na životnu sredinu.
“Naša kompanija prati važeću zakonsku regulativu i odgovor zašto još uvek nema studije uticaja na životnu sredinu jeste da ona po važećim propisima ne može da se uradi dok se ne uradi prostorni plan, dobiju lokacijski uslovi, izradi tehnička dokumentacija i tek onda može da se pristupi zahtevu za izradu. Mi smo u paradoksalnoj situaciji da svi traže studiju uticaja, a niko ne želi da je sačeka. Ono što je izvesno jeste da je postrojenje klasifikovano kao postrojenje niskog rizika akcidenata, a čak i tako samo zbog eksploziva ne zbog hemikalija. Što se tiče primedbi na sleganje terena, biće ga ukupno 20 centimetara za prvih 20 godina, i to samo iznad rudnika”, istakla je Prodanović.
Za mnoge je to preskupo ili bezvredno, kako se uzme. Naime, akademik Vladimir Stevanović, predsednik Akademijskog odbora za životnu sredinu, istakao je da je suštinsko pitanje kako se u Srbiji vrednuju prirodni resursi.
“Svi pokazatelji u izveštajima o stanju životne sredine govore da je ono nezadovoljavajuće. Srbija ima veliku raznovrsnost prirodnih resursa, ali se oni nalaze na malim površinama i ograničenog su kapaciteta, pa tako ne bi trebalo ulaziti u nove rizične poduhvate koji bi bili dugoročno štetni. Bez obzira na to što se najavljuje da će sve biti prečišćeno pa pušteno u reku, da će vazduh ostati čist, ostaje niz pitanja koja sve dovode u sumnju jer je ovo projekat koji je od samog početka netransparentan. Koliko košta uništavanje prirodnih eko-sistema, poljoprivrednih kultura, zemljišta, vodotokova i ljudskih naselja? Koliko koštaju šume i može li se njihova vrednost izmeriti samo preko kubika drvne mase ili bi u kalkulaciju trebalo uključiti i njihov asimilacioni potencijal i ekološku ulogu biosunđera i bioarmature? Koliko košta najdragoceniji resurs svake države, a to je zemljište koje se stvara hiljadama godina, a gubi se u konkretnom slučaju prenamenom u građevinsko za tren? Konačno, koja je cena i ima li cenu ono što se nalazi na površini rudnog eksploatacionog polja i deponije, što će biti nepovratno uništeno”, pita profesor Stevanović, a indirektan odgovor nudi ministarka rudarstva Zorana Mihajlović.
POTENCIJAL: “Elaboratom o resursima i rezervama overene su bilansne rezerve ruda litijuma i bora kod Loznice u iznosu od 158 miliona tona. Proračunata vrednost je 56 milijardi dolara, sa potencijalnim početnim ulaganjem od 1,5 milijardi dolara. Uticaj na BDP je direktno tri procenta samo iz procesa rudarenja; u procesu proizvodnje litijumskih baterija više od osam odsto, a moguće proizvodnje električnih vozila između 11 i 15 procenata”, podaci su koje iznosi Mihajlovićka, uz dodatak da bi Srbija mogla “pokriti 12 odsto svetskih potreba za litijumom poštujući sve ekološke aspekte i zakone prirode”.
“Pitanja koja se sama postavljaju jesu da li smo mi toliko bogata zemlja da možemo da se odreknemo prirodnog bogatstva koje može biti temelj naše i privrede i stub jake ekonomije? I želimo li održivo zeleno rudarstvo ili ćemo ga bez argumenata i činjenica odbijati? Ja ću vas podsetiti da je saobraćaj odgovaran za 21 procenat ukupne emisije ugljen-dioksida, a od toga je 75 odsto drumski saobraćaj, a od toga 65 putnička vozila, odnosno automobili i autobusi. Prosečno putničko vozilo emituje 4,6 metričkih tona ugljen-dioksida godišnje. I upravo je to razlog konstantne tražnje za litijumom, koja će biti veća nego ponuda. Globalna proizvodnja struje će takođe da raste jer će se iz upotrebe isključivati goriva, a uključivaće se električna energija i vodonik. Glavni materijal za proizvodnju baterija za električne automobile je litijum. Danas u svetu ima 115 fabrika litijumskih baterija, a njihova proizvodnja je 2019. u odnosu na 2018. porasla 8,4 puta. Do 2025. godine globalno tržište litijumskih baterija će imati vrednost više od 80 milijardi dolara”, saopštila je ministarka, rekavši i da će, prema proceni Evropske unije, potražnja za litijumom u regionu porasti za oko 60 puta do 2050. godine.
“Činjenica je da je Srbija središte pažnje celog sveta. Ili ćemo iskoristiti istorijsku šansu da je učinimo liderom u proizvodnji minerala budućnosti ili će buduće generacije biti samo posmatrači modernog svetskog razvoja. Ne treba da se vraćamo 140 godina unazad kada je srpski parlament donosio odluku o izgradnji prve železničke pruge od Beograda do Niša i Vranja. I tada i mnogo puta posle pokazalo se da neznanje, strah i nedovoljno informisanje sprečavaju razvoj i napredak. Zato je potrebno da svi razumemo i shvatimo o čemu se ovde radi, a za sve koji sumnjaju da ponovim još jednom i podvučem – rudarstvo i zaštita životne sredine moraju da idu zajedno”, istakla je ministarka.
Za razliku od nje, profesori koji su govorili postavljali su pitanja, svako iz svoje struke uglavnom zabrinuti šta će sve u sebi sadržati otpadne vode koje će gutati Jadar, a kasnije i poljane pored reke, kao i podzemne vode koje se praktično nikada ne mogu očistiti kad se jednom zagade. Brojne su primedbe iznete i na manjak informacija oko eventualnog zagađenja vazduha, koje bi mogao da uzrokuje toksični gas silicijum fluorid. Ponovo su pokrenuta pitanja ispunjavanja najviših ekoloških standarda prilikom ulaganja, niske rudne rente koju plaćaju investitori u Srbiji, transparentnosti čitavog procesa i, naravno, dobronamernosti kompanije Rio Tinto, koju će mnogi optužiti da se rukovodi samo i isključivo profitom, zanemarujući interese lokalne zajednice i zemlje domaćina.