Dok ovaj tekst nastaje, planovi Vladimira Putina se raspadaju. Ukrajinske snage su za nekoliko dana oslobodile teritorije koje je ruski agresor zauzimao mesecima i ne zna se gde će stati rusko povlačenje. Drugi front Vladimira Putina je energetski usmeren protiv slabijeg protivnika, zapadnih Evropljana čija je ekonomija godinama postajala navučena na jeftin ruski energent, gas. Na tom frontu pobede nema bez jake zime koja je još najmanje dva meseca udaljena, ali postoje dešavanja.
Prvo je Putin dovršio svoj „gasovodni“ potez. Gasovod „Severni tok 1“, koji je slao ka Evropi sve manje i manje gasa, konačno je zgasnuo. Čitaoci NM su u dvobroju 588-589 mogli da pročitaju šta se dešavalo sa Simensovom turbinom zbog koje je dotok gasa krajem jula opao na svega 20 odsto kapaciteta „Severnog toka“. Početkom septembra curenje nafte je nateralo Gazprom da u potpunosti zavrne slavine. S tankim tehničkim izgovorima nastavilo se kada je zbog još jedne falične turbine Gazprom saopštio da neće biti obnove dotoka gasa u Evropu do daljeg. Reakcija tržišta bila je očekivano panična. Nizozemska berza gasa zabeležila je skok cene fjučersa gasa (špekulativno berzansko poslovanje kojima se kupac obavezuje na plaćanje po nekoj ceni u budućnosti za proizvod koji još ne postoji) sa 273 evra za megavat-čas (MWh) na 346 evra. Skok za 21 odsto za dva dana. Prošle godine, pre rata, MWh gasa je koštao manje od 30 evra. Ove cene guraju i cene energije, i samim tim i inflaciju, velikog Putinovog saveznika u Evropi, dok ne dođe i drugi – zima.
RAZMENA ENERGENATA: Evropljani ne sede skrštenih ruku. Dan nakon objave o prestanku dotoka gasa francuski predsednik Emanuel Makron i nemački kancelar Olaf Šolc su putem video-konferencije dogovorili da tokom predstojeće zime Nemačka šalje struju Francuskoj, a Francuska gas Nemačkoj. Za razliku od Nemačke, Francuska ima čak četiri terminala za prijem tečnog gasa tankerima – dva na Mediteranu, po jedan na Atlantiku i na Lamanšu. Francuska se pak nenadano našla u strujnom deficitu. Čak 75 odsto energije u Francuskoj se proizvodi u 56 nuklearnih reaktora starih u proseku 37 godina. Ostarele građevine trebalo je da budu podmlađene, njihov životni vek produžen, ali su se suočile s krizama pre nego je osveženje bilo završeno. Sumanuti toplotni talasi, od kojih se novi upravo pomalja, isušile su francuske reke. Hladnjaci reaktora uzimali su iz njih vodu, koje više nije bilo, i reaktori su morali biti ugašeni iz predostrožnosti. Inspekcije su otkrile i pukotine na cevima od dotrajalosti materijala. Skoro polovina reaktora morala je da bude isključena u nekom trenutku, što je dovelo do toga da Francuska ove godine neće proizvesti ukupno više od 300 teravat-časova (TWh), za trećinu manje od maksimalnih 450 TWh 2005. godine. Samo iz Nemačke je samo u jednom danu Francuska ove godine uvozila 14 GWh i taj prenos mora da nastavi da teče.
ZELENI NA UDARU ZBOG NUKLEARKI: No, odakle Nemačkoj toliko struje? Usled planiranog, pa otkazanog gašenja termoelektrana na ugalj, Nemačka je morala da nastavi da sagoreva gas iz svojih rezervi da bi od njega pravila struju. Uprkos tome i uprkos prestanku dotoka gasa iz Rusije, Nemačke gasne rezerve u ovom trenutku su već na 87 odsto skladišnih kapaciteta.
Ugalj se opet nabavlja, a gotovo istovremeno sa saopštenjem o zaključcima video-konferencije Makron–Šolc, i ministar privrede i zaštite klime Robert Habek iz Zelenih imao je nešto da saopšti. Trebalo je da se poslednje tri operativne nemačke nuklearne elektrane ugase krajem godine. Habek je donekle popustio pred ogromnim pritiscima i svojih koalicionih partnera i evropskih saveznika. Ugasiće se elektrana Emsland u Donjoj Saksoniji, na severu. A elektrane Izar-2 kod Minhena i Nekar-Vesthajm kod Štutgarta će ostati u stanju rezerve, spremne da se uključe ukoliko Nemačkoj zaprete restrikcije, u šta Habek ne veruje. Prema njemu, ove tri elektrane ionako proizvode delić struje koja Nemačkoj treba, a rizici njihovog daljeg rada su preveliki, imajući na umu Fukušimu i Černobilj.
Zašto ostaju operativne one dve nuklearke, a ne i treća? Odgovor odražava opsesiju Savezne Republike decentralizacijom koja ne pogoduje strateškim razmišljanjima. Na severu je izgrađeno mnoštvo eolskih centrala koje će snabdevati severne pokrajine, ali mreža za prenos električne energije sa severa na jug nije razvijena. Na jugu, eolske centrale nisu građene zbog „ružnoće“ i pada cena ruralnih nekretnina buržoazije ukoliko su njihov vidik i njihova estetika narušeni vetrenjačom. A na jugu je koncentrisana nemačka industrija gladna struje i zato će dve elektrane ostati kao ispomoć.
Nedovoljno, tvrdi i opozicija i menadžment nuklearki. Da bi se elektrana pokrenula iz stanja hibernacije, potrebno je nedelju dana, tvrde oni. Ako Nemačkoj zafali struje, neće moći odmah da dođe iz nuklearki. Konzervativci iz Hrišćansko-demokratske unije i Hrišćansko-socijalne unije napali su Habeka, govoreći da donosi iracionalne odluke pod uticajem ekoloških fanatika i da cela stvar prevazilazi njegove kapacitete.
Javno mnjenje je dosad bilo na strani Habeka, čak 25 odsto ispitanika ga je smatralo za najboljeg kandidata za kancelara, ispred kancelara Šolca. Sada je Habek pao iza Šolca i iza vođe konzervativne opozicije Fridriha Merca, koji je u Bundestagu rekao da Nemačka ne može da bude zamorče jednog nesposobnog stažiste, misleći na Habeka. Habeku, očigledno umornom i nezainteresovanom za agresiju, stigla je strastvena podrška od njegovog šefa, inače smirenog kancelara Šolca. Šolc se okomio na Merca i njegovu CDU, rekavši da je za 16 godina vlasti CDU napuštala izvore energije (ugalj i atom), a da ništa nije uradila da Nemačka otvori nove izvore, obnovljive i nezavisne od Rusije, kao što su vetar i sunce.
POREZ NA „NEOČEKIVANI PROFIT“: Postavlja se pitanje zar nije zaista logično da nuklearne elektrane ostanu uključene i zašto Zeleni toliko insistiraju na njihovom gašenju u ovakvoj situaciji? Zeleni nisu samo pod direktnim napadom opozicionog CDU-a. Koalicioni partneri Liberali takođe iskazuju nerazumevanje. No, Zeleni u tim pozivima da se nuklearke ostave uključene dok ne prođe kriza vide privremeno rešenje koje preti da postane trajno. Nuklearni lobi već godinama ističe činjenicu da je nuklearna energija stabilna i konstantna, za razliku od solarne i eolske. Produžiti život nuklearkama znači priznati da su u pravu, a odatle je kratak put do lobiranja za izgradnju novih nuklearki koje bi bile u vlasništvu privatnih preduzeća, kao i dosad. Ideja Zelenih jesu elektrocentrale koje svoju energiju dobijaju besplatno i bez ruda ili goriva dopremljenih izdaleka.
Tu se već vidi da nije svaki stvoren megavat-čas isti. Onaj iz solarne elektrane je daleko jeftiniji od onog stvorenog iz gasa ili uglja, ali svi idu u istu mrežu i svima se trguje na istoj berzi, gde cena najskuplje dobijenog MWh postaje cena svih megavat-časova. Cena uglja se jeste udvostručila, ali cena struje se upetostručila. Privatnim vlasnicima elektrocentrala sleteli su ogromni novci iz džepova građana, zbog čega je Vlada Nemačke, a uskoro će i Francuska tome pribeći, uvela porez na „neočekivan profit“. Umesto da plaća neki udeo cene energenata ili struje, Vlada je odlučila da pusti tržište da bude slobodno, ali da sav debeli sloj kajmaka uzme i preraspodeli građanima. Na taj način zadovoljava se i princip slobode tržišta i vodi se socijalna politika, a to su dve antinomije nemačkog koncepta socijalno-tržišne ekonomije.
Evropski lideri se dovijaju na razne načine da pruže otpor Putinu. Protesti su se već desili u Beču i Pragu, a od oktobra ćemo videti čije su trupe i građani spremniji.