Tek mali broj sagovornika, možda svaki deseti, imao je privilegiju da se više puta pojavi pred vama, ne zbog toga što insistiramo na vanvremenoj ekskluzivnosti već u želji da vam predstavimo što više ljudi i ideja, čak i kada dnevna istorija – a u Srbiji je istorija odavno dnevna stvar! – nameće ritam.
Tu je i drugi razlog zbog kojeg nekih ljudi odavno ovde nema; neće da govore, pre svega predstavnici vladajuće vrhuške iz redova SNS, za razliku od vremena kad su probijali “kordon” nezavisnih medija. No, nije to neka šteta jer ih ionako ima previše.
Takođe smo vam u prethodna 522 broja ponudili isto toliko aktuelnih tema, nadamo se krajnje profesionalno obrađenih, premda smo znali da idemo i ispred vremena i ponudimo analizu onog što je mnogima u tom trenutku izgledalo kao sporedna stvar ili plod rada dokonih novinara. Prilagođavanje pola, istopolne zajednice i surogat majčinstvo, na primer, naše su teme pre prednacrta Građanskog zakonika i pre obaveze Srbije da ih, ovako ili onako, ubaci u svoje zakonodavstvo. I ustavne promene, što kroz teme što kroz intervjue, na našem su stalnom radaru, kao i izborno zakonodavstvo i izborni uslovi, rad nezavisnih institucija, sloboda govora i položaj medija…
Imali smo privilegiju da kroz sve brojeve objavljujemo posebne priloge iz različitih oblasti i iz različitih pera koja su osvetljavala i našu prošlost i našu sadašnjost, a upozoravaju na budućnost, baš kao i eseji-ogledi koji od prvog broja zatvaraju novine mislima sjajnih saradnika.
Za ovih deset godina Novi magazin beleži na hiljade saradnika i prijatelja; neki kao Mirko Đorđević, Borka Pavićević, Srđa Popović, Vojin Dimitrijević više nisu među nama. Među nama nema ni nekih kolega s kojima smo delili korice ovih novina i hleba, na svu sreću poslednja kolona je kratka; Aleksandar Spasić i Nebojša Pešić.
No, da ne dužimo; pred vama je kratak izbor iz intervjua, uz naslovne strane koje su intrigirale javnost. Moglo se tim isečcima ispuniti i svih 80 strana koje su pred vama, a nekmoli ovih osam, pa ne zamerite ako neko nije našao mesto – biće još jubileja.
ANA SOFRENOVIĆ: Zaštitno lice Novog magazina 5. maja 2011. bila je glumica Ana Sofrenović. Dovoljan je naslov “Daleko smo mi od glamura” da pokaže njene stavove, potcrtane rečenicom koja danas, u eri pandemije, zvuči proročanski: “U publici vlada snažno uverenje da su naši poznati glumci bogataši, a to je u 99 odsto slučajeva daleko od istine.”
MILJKO RADISAVLJEVIĆ: KRIMINAL JE MNOGO PRE DRŽAVE UKINUO GRANICE (NM broj 15, 11. avgust 2011)
Posle presude atentatorima na premijera Đinđića najavljena je istraga političke pozadine ubistva i pobune JSO. Velike polemike izazvala je najava da će biti saslušan i Vojislav Koštunica, posle čega je nastupilo zatišje. Dokle ste stigli, koliko je ljudi saslušano i da li se odustalo od Koštunice?
Pogrešan je utisak da je došlo do zastoja u vođenju ovog pretkrivičnog postupka. Saslušano je više lica koja imaju saznanja ili su bili akteri događaja iz novembra 2001. godine, a biće pozvani i svi oni koji mogu da doprinesu njegovom rasvetljavanju.
Vrlo brzo će pretkrivični postupak biti završen.
Javnost već dugo čeka da se rasvetle ubistva novinara Dade Vujasinović, Slavka Ćuruvije i Milana Pantića. Slučaj Ćuruvija je u vašim rukama, možemo li i kada očekivati pomake?
Ubistva novinara su sramota za društvo Srbije. Dada Vujasinović i Milan Pantić su u drugim tužilaštvima. Verujem da će kolege uraditi sve da ona budu rešena.
Kada je reč o Slavku Ćuruviji nemam nikakve dileme, niti sumnje da ćemo ovaj slučaj rešiti. Postoje i konkretni razlozi zbog kojih mogu da iznesem takve tvrdnje.
IVANA DULIĆ MARKOVIĆ: U RUBRICI PET MINUTA SA… (NM broj 2, 12. maj 2011)
Kako vam danas izgleda politička scena?
Klasična politika je zakazala posle 2000. godine. Svela se na borbu za najbrži put do fotelje i ponavljanje onoga što su radili prethodnici: potkupljivanje birača. Pretpostavljam da će doći vreme kada će i u Srbiji politika biti isto što i vizija strateških promena i borba za njih.
Radili ste sa čitavim spektrom političara – kakav bi bio idealan?
Mora da ima viziju Čedomira Jovanovića, energiju i kreativnost Mlađana Dinkića, toleranciju Bojana Pajtića, uticaj na medije Dragana Đilasa i znanje Gorana Živkova.
SNEŽANA MALOVIĆ: BEZ MILOSTI PREMA FUNKCIONERIMA OGREZLIM U KRIMINALU I KORUPCIJI (NM, br. 24, 13. oktobar 2011)
Ministarka pravde Snežana Malović najmlađa je u Vladi Srbije, ali sa zaduženjima po odgovornosti, osetljivosti i riziku prevazilazi mnoge resore. I Evropska unija je upravo pred pravosuđe stavila najvažnije zadatke.
Osim izručenja “običnih” kriminalaca, tokom ministarskog mandata pripala vam je i obaveza izručenja dvojice najtraženijih haških optuženika Karadžića i Mladića, i poslednjeg, Hadžića. Jeste li uplašeni od tolike odgovornosti?
Nisam uplašena, jer me štite država i moj rad. Ispunili smo svoje zakonske i međunarodne obaveze. Srbija, kao i sve zemlje koje su izašle iz jednodecenijskih ratova, moraju proći to bolno suočavanje sa prošlošću. Nema nikakvog smisla to odlagati. Zločini su činjeni u naše ime i najveći broj građana Srbije na to nije mogao da utiče, ali danas snosi posledice te samoubilačke politike.
Izručenje optuženih za najteže ratne zločine nije bilo nikakva obaveza prema nekoj imaginarnoj međunarodnoj zajednici nego obaveza prema nama samima i našoj deci. Bila bih uplašena da tako nešto nije urađeno.
BORIS TADIĆ: PLATIO SAM CENU RIZIČNIH ODLUKA (NM broj 62, 7. jul 2012)
Gotovo dva meseca posle parlamentarnih izbora i dve sedmice manje od predsedničkih, Demokratska stranka i njen lider Boris Tadić kao da su se povukli u mir. Retko daju izjave, još ređe intervjue.
Na vaša leđa se svalila krivica za sve… Da li je moguće da jedan čovek za sve bude kriv?
To je zakonomeran socijalni proces i to jeste nevidljiva uloga predsednika koga građani biraju da na sebe preuzme odgovornost za nepovoljan tok događaja, bolje da jedan bude kriv, a ne svi. To je normalno, ali s druge strane nije realistično da baš jedan čovek za sve bude kriv u demokratiji. Ovo nije bila diktatura; uprkos naporima poslednjih godina da se demokratski izbori i demokratija u Srbiji prikažu diktaturom, mi smo imali demokratski poredak i demokratsku smenu vlasti.
Mi smo oni koji nikada ne odustaju, pa ni u preuzimanju krivice i odgovornosti za ono za šta nismo krivi, ali treba analizirati i ono za šta jesmo krivi i odgovorni kako bismo u budućnosti mogli bolje da delamo.
Zamerali su vam da poziciju predsednika Srbije koristite za jačanje DS i pitali što niste podneli ostavku. Sada vas ponovo pitaju za ostavku. Hoćete li je podneti?
Ranije su mi tražili da podnesem ostavku zbog pobede, a sada to isto traže zbog poraza i to je dovoljan razlog da je ne podnesem. S druge strane, u politici morate da sagledate ko bi sve imao interes zbog vašeg odlaska.
…Moj sadašnji legitimitet u politici ne tiče se svih građana Srbije, jer ja više nisam predsednik Republike već samo onih koji su mi dali podršku na izborima.
MILO ĐUKANOVIĆ: VRAĆAM SE U POLITIKU (NM broj 78, 25. oktobar 2012)
“Nemam potrebu išta da skrivam. Privatne planove saopštio sam krajem 2010. To je povlačenje iz vlasti sa željom da budem akter političkog života kroz stranačko angažovanje. Tokom ove dvije godine mnogo toga se promijenilo, zahvaljujući tome u ovoj kampanji bio sam više eksponiran nego što sam mislio i želio, što budi određena očekivanja. Sad se suočavamo s njima i potrebno je da prvo u stranci odgovorimo šta je to čime ćemo najbolje odgovoriti biračkoj javnosti koja nam je dala zamašno povjerenje”, kaže Milo Đukanović u ekskluzivnom razgovoru za Novi magazin.
Ostavljate otvorena vrata?
Okolnost da sam ovako intenzivno ušao u kampanju jasno pokazuje da sam ta vrata već otvorio, a sad treba da vidimo kako ćemo pametno kroz njih proći i predstaviti se ljudima sa sastavom koji će biti u stanju da ispuni njihova očekivanja.
Za NATO integracije imate zeleno svetlo, ako dobro shvatamo signale iz Čikaga.
Crna Gora je najspremnija u čekaonici i realno je očekivati da, ukoliko kao do sada budemo izvršavali obaveze, na sljedećem samitu dobijemo poziv. Mislim da je to veoma važno i za region koji hronično pati od nestabilnosti.
ALEKSANDAR VUČIĆ: EVROPA DA! KORUPCIJA NE! (NM, broj 83, 29. novembar 2012)
SNS je kritikovao zamrzavanje redovnog vojnog roka.
Gospodin Pelević je govorio da Srbiji treba 45 hiljada vojnika. Srbija ima malu, dobru vojsku, nadam se da će vojska biti opremljenija.
Znači, majke mogu da odahnu?
Da, neće biti vraćanja redovnog vojnog roka.
Javnost stiče utisak da ste vi izrazito za Zapad, a predsednik Srbije i vaši partneri za drugu stranu. Gde je Srbija okrenuta?
Imam jednostavan odgovor u dve rečenice, a to je: Srbija želi ulazak u Evropsku uniju. Tačka. Srbija želi dobre odnose sa svima drugima u svetu, podrazumeva se sa Ruskom Federacijom, Kinom… Tačka. Ali, Srbija želi da bude deo EU, to je odluka rukovodstva ove zemlje koja se ne donosi i ne menja u toku jedne noći ili promenom vlasti.
Da li biste izručili Karadžića i Mladića?
Najlakše je da kažem kako bismo istog sekunda prekinuli saradnju, ali ko zna šta bi sve bilo u igri, kakvi bi argumenti bili izneti na sto. Onaj ko učestvuje u rukovođenju zemljom ne sme da brine samo o dnevnim interesima i da se dopadne ljudima nego mora da razmišlja o onome što dolazi.
MIODRAG MIKI RAKIĆ: POSTOJE DOKAZI O VEZAMA FUNKCIONERA SA ŠARIĆEM (NM broj 92, 31. januar 2013)
Potpredsednik Demokratske stranke Miodrag Rakić bio je najbliži saradnik Borisa Tadića dok je bio predsednik DS i Srbije, a danas je blizak saradnik njenog novog predsednika Dragana Đilasa. Retko je bio u javnosti. Unutrašnja previranja posle gubitka vlasti DS u Srbiji, na koja je formalno tačka stavljena Izbornom skupštinom, praćeni su medijskom kriminalizacijom Đilasa i viđenijih članova DS. Zbog toga je logično prvo pitanje za Miodraga Rakića kako danas vidi DS? “Demokratska stranka se u drugoj polovini 2012. bavila sobom i svojim članovima, a u vremenu ispred nas biće fokusirana na svoje birače. U relativno kratkom roku završićemo program koji ćemo ponuditi građanima, ali pre svega našim biračima, i to onima koji su sada, kako se to kaže spavači”, objašnjava Rakić.
Zbog čega postoji uverenje da DS nije smogao snage da reši najveći problem Srbije – kosovsko pitanje?
Demokratska stranka je nacionalne interese uvek stavljala iznad stranačkih.
Često smo pristajali na kompromise naših partnera, pa i onda kada su bili duboko protiv interesa DS. Na te kompromise nismo pristajali zbog želje da ostanemo na vlasti već da bismo obezbedili neophodnu političku stabilnost da se završe za Srbiju važne stvari, poput vizne liberalizacije, dobijanja statusa kandidata za EU, saradnje sa Haškim tribunalom ili borbe protiv organizovanog kriminala.
Ne kajemo se zbog pristajanja na kompromise, ali mogli smo mnogo glasnije da govorimo o tome šta je čija nadležnost, odgovornost i eventualna krivica za neurađeno.
Sve što ste nabrojali nije bilo sporno za politiku G17, ali za SPS jeste.
Često ne mogu da prepoznam izjave funkcionera SPS, jer ono što sada govore mnogo se razlikuje od onoga što su izjavljivali dok su bili s nama u koaliciji.
DRAGAN ĐILAS: DS UNIŠTILI NUŽNI KOMPROMISI (NM broj 100, 28. mart 2013)
Gradonačelnik Beograda i predsednik Demokratske stranke kaže da se Srbija mora reformisati tako što će odrediti prioritete razvoja, a rukovođenje privredom i zemljom poveriti ljudima koji su dokazali da znaju da rade. Ni sam ne beži od rizika, jer misli da je na čelu Beograda dokazao kako se može uspešno upravljati velikim sistemom. i DS je, dodaje, spreman za preuzimanje odgovornosti.
Jeste li uspeli u reformi stranke?
Većina ideja došla je od samih članova, a moj deo bio je zahtev za smanjenje ovlašćenja predsednika i pravljenje od Demokratske stranke stvarno demokratske.
Ljudi koji sebe nisu videli u takvoj stranci otišli su, neki drugi nam prilaze. Mislim da će se kroz tu reformu stranka vratiti osnovnim načinima rada, ali i sadržini, uspostavi komunikaciju sa nevladinim sektorom i ljudima koje smo na neki način odgurnuli u godinama kad smo bili vlast.
Često spominjete kompromise koji su koštali DS. Na šta mislite?
Prvo je Zoran Đinđić činio ogromne kompromise da bi se smenio Miloševića i od prvog dana imali smo realnu podelu na dve Srbije, evropsku i antievropsku.
Posle je Boris Tadić pravio kompromise prvo sa Koštunicom, pa sa SPS-om da bi Srbiju zadržao na evropskom putu. Svaki od tih kompromisa otkidao je deo suštine DS, ali pitam ja vas sada da li je 2008. bilo bolje ući u vladu sa SPS-om ili dopustiti vladu SRS-SPS-DSS? Mislim da je bilo bolje prihvatiti kompromis.
IVICA DAČIĆ: PROPUSTILI SMO MNOGO ŠANSI, OVU NE SMEMO (NM broj 108, 23. maj 2013)
Osnovna vrednost Briselskog sporazuma nije u njegovom sadržaju ili njegovoj pravednosti, kvalitetu već zato što odgovara na pitanje kako da Srbija ostane u igri i kako da to večito “ne” pretvorimo u jedno veliko “da”.
Kako se dogodilo da politička elita kojoj ste ranije pripadali, i sada pripadate, stigne do saznanja šta je pravi put Srbije?
Mislim da je nedostajalo liderstva, hrabrosti, posvećenosti ovom pitanju i želje da se ono reši. Niko nije preduzimao takve korake jer je uvek procenjivao sa aspekta štetnosti koju bi to eventualno imalo na rejting političke stranke koju vodi…
Govorite samo o prethodnoj vladi, teško da nagli zaokret sadašnje koalicije možete svesti na taj argument.
Pa, ima i toga, a s druge strane, jednostavno možda nismo svi ni bili svesni objektivnog stanja i realnosti, čak mislim da smo mnogo zakasnili. Da smo na ovakav način pristupali pre desetak godina, pa možda i pre dvadesetak, sigurno da bi rešenja do kojih bismo došli bila mnogo povoljnija nego ova sada. Takođe, da nismo prihvatili ovo rešenje za dve godine smo mogli očekivati mnogo gori predlog. Vreme nam ne ide naruku i ovo jeste bio rizičan potez, u smislu kako će biti prihvaćen i implementiran sporazum.
Za mene su dve stvari važne, građani Srbije su u većini prihvatili sporazum, a sa druge strane iz međunarodne zajednice dolazi ohrabrenje u smislu da Srbija nastavi da ide ovim putem.
KETRIN EŠTON: KAKO SAM USPELA U NEMOGUĆOJ MISIJI (NM, broj 139/140, 26. decembar 2013)
Na početku vaše misije na Balkanu govorilo se da je reč i nemogućoj misiji, ali vi ste uspeli da napravite do tada neviđeni diplomatski udar i za sto dovedete Ivicu Dačića i Hašima Tačija da potpišu dogovor o Kosovu. Koji je bio vaš recept za uspeh?
Dvojica premijera su postigla ovaj dogovor. Oni su pokazali političku hrabrost i odlučnost i želju da dođu do rešenja. Moja uloga i uloga mog tima bila je da im pomognemo u tim težnjama. Bila je privilegija biti deo procesa.
To je bio njihov uspeh.
ZORANA MIHAJLOVIĆ: PROMENE MORAJU BITI RADIKALNE, BRZE I BOLNE (NM, broj 159, 15. maj 2014)
Uoči 1. maja sastali ste se sa direktorima javnih preduzeća. Šta ste u sva tri velika podresora uočili kao probleme?
Sa direktorima javnih, ustanova, organizacija, agencija, svega što se nalazi pod ovim ministarstvom, njih 21. Problemi jesu opšti, ekonomski, ali kada pogledate po resorima vidite apatiju, lošu komunikaciju između države i javnih preduzeća, Ministarstvo je tretirano kao protočni bojler. Čak i u ovom trenutku javna preduzeća su jača od države, pa ako državni sekretar ili pomoćnik ministra pozove direktora javnog preduzeća on kaže: “Neka me zove ministar!”. Jasno vam je kako su funkcionisali!
SRĐAN VERBIĆ: NEĆU DA CRVENIM ZBOG TUĐIH GREŠAKA (NM, broj 169, 24. jul 2014)
Svako društvo kaže da su kultura i obrazovanje temelji uspešnosti. Ima li prosveta sposobnosti i spremnosti da menja društvo?
Ne očekujem od obrazovanja da menja društvo već od društva da traži drugačije obrazovanje. Sistem kakav danas imamo nastao je pedesetih godina prošlog veka, kada je budućnost zemlje bila u industriji, i očekivalo se da nas što više inženjera povede u svetlu budućnost. Od tada se nije mnogo promenilo.
Problem je što mi nemamo to tržište koje bi očekivalo drugačije obrazovanje. Možemo mi obrazovanje da menjamo, ali ako neko ko izađe iz škole nema gde da se zaposli ili ne može na osnovu znanja koje ima da osnuje firmu, imamo ozbiljan manjak motivacije svih u obrazovnom sistemu da naprave korak napred.
VLADIMIR VUKČEVIĆ: ZLOČINCI NEMAJU SPOKOJAN SAN (NM, broj 189, 11. decembar 2014)
Kakvu poruku šalje hapšenje za Štrpce 22 godine od zločina?
Ovo je dokaz svima koji su izvršili nedela da ne mogu spokojno da spavaju; nema posle nečeg takvog spokojnog sna. Na njihovu žalost, ova nedela ne zastarevaju.
A poruka građanima? Da svakodnevno prolazimo pored ljudi koji su činili zlodela, a slobodni su?
Vi ne znate odgovor, ja ga znam – prolazimo.
Nema sumnje da je proces za Ovčaru za javnost bio najinteresantniji. Iako davno pravnosnažno završen, opet je pred apelacijom.
Ovčara je paradigma zločina počinjenih u Hrvatskoj. Hrvati imaju poseban odnos prema uništenju Vukovara, tu su još Dubrovnik i Lovas, jedan strašan zločin u kojem su ljude terali u minska polja, a koji smo mi istražili i završili.
MIKI MANOJLOVIĆ: ODNOS UMETNOSTI I POLITIKE JE ODUVEK KLACKALICA (NM 191/192, 25. decembar 2014)
Obično se kaže da je kultura identitet jedne države, a u Srbiji kao da nije jasno šta je to moderan srpski identitet?
Recimo, Miloš Crnjanski, koji ni danas nije priznat onoliko koliko zaslužuje, pa Oskar Davičo, Koča Popović koji je bio nada za nas koji smo verovali u malo brži napredak društva. Ja sam mislio da će Koča Popović za sobom ostaviti pisani trag jer bi se to od jednog takvog intelektualca i očekivalo. Kao čovek koji je svojevoljno otišao u španski građanski rat, koji je bio partizan i potpredsednik Republike i koji je imao takav duhovni kapacitet, ostavio je iza sebe samo jednu rečicu kojom, eventualno, objašnjava istorijske i kulturološke okolnosti u kojima je živeo.
…To ne može da se desi kod temeljnih kultura. Veliki ljudi i veliki pisci se prepoznaju. Možemo mi da ih volimo ili ne, ali ne možemo nekoga da da ističemo, a druge da zapostavljamo.
TOMISLAV NIKOLIĆ: TEŠKO DO PROMENE USTAVA (NM broj 198, 12. februar 2015)
Pred svake izbore govorimo o promeni izbornog zakonodavstva i manjoj skupštini. Može li to biti motivacija?
Svi smo saglasni oko te odredbe o 250 poslanika, ali teško je to promeniti u Ustavu, kao i izborni sistem. Uvek sam bio za proporcionalni izborni sistem, cela Srbija jedna izborna jedinica, to verno oslikava raspoloženje građana cele Srbije. Ne oslikava na pojedinim lokalitetima, ali obavezuje političke stranke da po rasporedu sa liste dodeljuju mandate.
Narodna skupština je u početku bila bojno polje, svako svoju sablju, svoje koplje, ne smeš da ustukneš; vlast je bila rigorozna, kako ta iz 1991, tako i ona iz 2001; nekako na deset godinama nam je dolazila promena vlasti, ali zadržan je stari manir obračuna sa opozicijom. Danas je drugačije vreme, nema takvih ratova i ne vidim – ali neću da učim opoziciju – ali ne vidim da išta dobijaju time što se na taj način bore protiv vlasti…
NATA MESAROVIĆ: 40 GODINA SAM ŠTITILA TUĐA PRAVA, ZNAĆU DA ŠTITIM SVOJA (NM. broj 228, 10. septembar 2015)
Kako se sada osećate kad su vas advokati proglasili nedostojnom iako baš ne uživaju poseban ugled među ljudima?
Nemam podatke kakav je njihov ugled među građanima. Ja poštujem veliki deo advokata. Mislim da ima mnogo dobrih mladih advokata. Dostojnost kao kriterijum koji je ocenjivao VSS bila je precizno definisana zakonom i pravilima, kao i kriterijum stručnosti i obučenosti. Nisu se mogli proizvoljno tumačiti.
Pa, kad neko kaže da je neko imao odlične rezultate, veliki broj potvrđenih odluka, mora se zapitati da li je nešto drugo bilo u pitanju, a šta bi drugo bilo nego dostojnost? U beogradsku Komoru upisan je veliki broj neizabranih sudija, nikada Komora nije tražila od Visokog saveta odluku o tome da li neko nije izabran zbog nestručnosti ili nedostojnosti.
Naprotiv, nisu im tražili ni mnoga druga dokumenta, a meni su tri puta tražili uverenje da se protiv mene ne vodi krivični postupak. To su u jednom dopisu proširili i čak tražili da sud izda uverenje uz konsultaciju sa specijalnim tužiocem.
Specijalno tužilaštvo nije nadležno da izdaje takva uverenja.
KLAUDIO MARGIS: ČETVRTI SVETSKI RAT JE VEĆ POČEO (NM broj 247, 2. januar 2016)
Svedoci smo velike seobe naroda i menjanja demografske slike Evrope koja se nalazi pred velikim moralnim dilemama?
Reč je o zaista veoma ozbiljnom, ogromnom fenomenu. I prirodno je da se javlja ružan, zao otpor protiv kojeg se treba boriti. A tek će doći, nije još, jedan trenutak u kojem će broj ljudi koji pristižu biti tako veliki da će preplaviti teritoriju Italije. I to je tragično, problem je zaista tragičan. Zato je, tim više, nepodnošljiva, nedopustiva, podrška zatvaranju granica. Kada je sve počinjalo, Evropska unija je govorila da je to problem samo Italije. Slično toj logici, i naš premijer Renci bi mogao da kaže kako je u pitanju, eto, problem Sicilije jer se čamci iskrcavaju na njenim obalama. Sada je, međutim, to zajednički problem EU.
Živeti odgovorno znači osluškivati Drugog, poštovati njegovu kulturu i njegov identitet. Ima li Evropska unija snagu za to?
Verujem da je problem Unije u tome što je ona potpuno paralisana. Moje je mišljenje da ona treba da postane jedna federativna država, kao što je nekada bila Jugoslavija, kao što je Švajcarska ili kao što su SAD. Ako Evropa nije to, onda ona nije ništa.
LORDAN ZAFRANOVIĆ: NAŠ KRIK PROTIV ZLA NIJE DAO EFEKTA (NM broj 267, 9. jun 2016)
Gledajte, 71. godine je također bio nacionalizam koji je mirisao na zlo u Hrvatskoj i onda su ljudi kao Mirko Kovač, kao Filip David, kao ja, tražili temu koja može poslužiti kao upozorenje. I, naravno, kako ja cijelog života imam istu formu, polazim od ljepote i u ljepotu, svijetlo, uvlačim tamu – možete napraviti geometrijski prikaz filma iznutra – “Okupacija” počinje široko; lijepi grad, lijepi ljudi, fenomenalna široka muzika, sve ide lako, a onda je pomalo uvlači tamno, tamno, tamno i na kraju kad se više ne može razvijati pukne u sceni autobusa i nastane masakr. Ta scena je proizvela toliko šoka da se više nije moglo raspravljati o formi filma. Da li smo u tom smislu pretjerali i da li je taj kontrast tog strahovitog zločina koji se tamo zaista desio prejak, da li je trebalo od tog zla, od tog jakog vina napraviti malo bevande, to je sad veliko pitanje?
Interesantno je da smo zbog toga izgubili Oskara, imali smo strahovite šanse jer su Karl Malden, tada predsjednik Akademije, i Den Tana bili oduševljeni filmom, ali su zbog ženskog dijela Akademije tražili da se izbaci sedam minuta tog masakra, napravi maksimalno tri minuta i garantirali da će film dobiti Oskara.
Ni Kovač niti ja nismo na to pristali.., film je za mene svetinja i nema rasprave o tome.
EDI RAMA: S VUČIĆEM RAZGOVARAM I KAD SE NE SLAŽEM (NM broj 287, 27. oktobar 2016)
Rekli ste da su vaši odnosi s premijerom Vučićem sada mnogo bolji. Kako ste vas dvojica došli do toga?
Odlukom da našem odnosu damo dimenziju otvorenosti, čak i kad to može da uznemiri onog drugog ili čak i naljuti. I čini se da to uspeva jer nema ničega o čemu ne možemo otvoreno da razgovaramo, uključujući i tabu temu Kosovo, oko kojeg se najdublje razlikujemo.
ANA BRNABIĆ: MINISTRIMA SU POSLODAVCI GRAĐANI I PRIVREDNICI (NM broj 289, 10. novembar 2016)
Radi li Vlada timski ili su i dalje neki resori političke latifundije?
Imam utisak da se radi timski, čak mnogo više nego što sam očekivala. Lično imam podršku svih ministarstava relevantnih za moj resor, upućena sam pre svega na Ministarstvo finansija i MUP, ali i na građevinarstvo, poljoprivredu, telekomunikacije kada je reč o jačanju IT sektora. Tu je i kabinet premijera, koji udara tempo i postavlja strateške prioritete. Zahvaljujući podršci kolega i koleginica u prvih 100 dana moje ministarstvo će imati opipljive rezultate, zbog čega sam srećna, ali i svesna da to nije bilo moguće bez kontinuiteta. Ja sam nastavila ono što je Kori Udovički započela, ono što su i prethodne kolege započele.
Sigurno da još ima prostora za poboljšanje, ali ja sam zadovoljna onim što ostvarujem u onome što mi je je zadato u što sam sebi zadala.
ČEDOMIR JOVANOVIĆ: NIJE KRIV VUČIĆ, SAMI SMO KRIVI (NM broj 302, 9. februar 2017)
I razočarani u vas i vašu politiku i oponenti ipak kažu da imate utemeljenje, da ne kažem realpolitiku. Koje su ključne stvari i šta čeka Srbiju posle izbora?
Jedina konstanta generacija našeg društva je beda koja je sve progutala. Ona nije nastala sama od sebe, posledica je činjenice da nismo u stanju da stvorimo preduslove za drugačiji život. Često mi kažu “kakva je bila ta Jugoslavija”, pa dobro, što je nismo čuvali? Nismo bili sposobni da postavimo pitanje šta će biti sutra kad nešto danas srušimo? Posle tri miliona izgubljenih života u 20. veku, dozvolili smo da odavde ode milion i otvorili sve arterije. Mozak nam ne treba, a šta nam treba?
Kosovo?
Život je dao odgovor, to nije moj hir, Kosovo je nezavisno od Srbije, moramo shvatiti da život neće staviti tačku na naše propadanje iako je veliko, mi smo ti koji treba da reše Kosovo. Kakve su to gluposti sa vozom, pa taj zid, šta još Srbima na Kosovu može da se desi što se već nije desilo? Sve su to političke podvale i gluposti ljudi koji ne znaju drugačije da rade. Šta je Tači rekao – zid će srušiti onaj ko ga je pravio. To se desilo.
… Ja ne mogu da priznam Kosovo, to može da uradi ova zemlja, ne znam nijedan narod koji bi to uradio, ali ja sam političar i u svakoj situaciji moram da nađem odgovor, ne mogu svoju sreću da tražim u nesreći albanskog naroda. Šta nama smeta Kosovo u UEFA, Unesku…
SAŠA JANKOVIĆ: PREDSEDNIK MORA DA BUDE KOČNICA POPULIZMU (NM broj 305, 2. mart 2017)
Predsednik predstavlja Republiku i u zemlji. Na šta ćete se fokusirati?
Predsednik i u zemlji, kao i u inostranstvu, treba da bude oličenje države, a država treba da bude oličenje principijelnosti, ne straha, ne sme da bude više moja nego vaša zato što sam ja levičar, a vi desničar ili obrnuto.
Predsednik izražava državno jedinstvo, ne političko, treba da bude dovoljno blizak i dovoljno distanciran da svi u njemu kao instituciji nađu ono što ih identifikuje sa državom.
… Država nije družina već organizacija koja funkcioniše po određenim pravilima. Šta državu razlikuje od bande? To što što država radi po zakonu, a banda po dogovoru.
MIROSLAV LAJČAK: OVAKVA EU PREPUŠTA BALKAN DRUGIMA (NM broj 308, 23. mart 2017)
Važite za izuzetnog poznavaoca regiona. Šta su, osim pomenutih, još veliki problemi? Ekonomija, siromaštvo, nacionalizmi, slabe institucije…
Slažem se s vašom procenom. Dopunio bih to pre svega veoma slabim stanjem u oblasti vladavine prava. Reč je o čitavom nizu problema koji su međusobno povezani, za koje je plodno tlo odsustvo opipljive perspektive za građane zemalja Zapadnog Balkana. Kad je budu imali, navedene probleme će biti moguće postepeno uklanjati. Pristupni proces pruža konkretne instrumente za rešavanje pojedinih, koliko god složenih problema. Kada negiramo taj proces, rizikujemo da zemlje teže jačanju navedenih negativnih pojava…
Izjavili ste i da Unija postaje sve manje ozbiljan sagovornik u vezi s proširenjem. Zbog čega?
Nedostaje strateška komunikacija EU i Zapadnog Balkana u širem kontekstu. Zaprepašćujuće je da drugi akteri sa neuporedivo manjim ulaganjem (finansijskim i drugim) dobijaju izrazitiji odziv stanovništva, pa zatim i političkih elita. Ova pojava je posledica nejedinstva EU, raznih delimičnih pogleda na integraciju Zapadnog Balkana u EU, često motivisanih kratkoročnim unutrašnjopolitičkim ciljevima, bez dugoročne vizije i prepoznavanja strateških interesa EU.
RODOLJUB ŠABIĆ: SAVAMALA JE PUCANJ U PRAVNI SISTEM (NM broj 313, 27. april 2017)
Šta nam sve slučaj “Savamala” donosi na dnevni red?
Jedan od samog početka, posebno s pravnog aspekta, sraman, skandalozan i nedopustiv događaj, prerastao je okvire jednog “slučaja”, “događaja” i definitivno postao “simbol” teške krize našeg pravosudnog sistema.
Ima i previše razloga za to. Imali smo u centru Beograda flagrantan nasrtaj grupe maskiranih ljudi na privatnu imovinu i ljudska prava i istovremeno, što je još gore, odbijanje organa koji su dužni sa za štite i imovinu i prava da to učine iako su obavezni.
Ni celu godinu nakon tog događaja nemamo nijednu relevantnu informaciju iako je prema okolnostima slučaja istraga relativno lako i mogla i morala da ih obezbedi.
Nema ni informacija o akterima, bilo inspiratorima bilo realizatorima te akcije.
I gore od toga, suočeni smo sa činjenicom da tužilaštvo, zakonom definisano kao organ koji “goni učinioce krivičnih dela i preuzima mere za zaštitu zakonitosti”, od javnosti krije informacije o učiniocima krivičnih dela i samo krši zakone, dezinformiše javnost, antidatira dokumenta, ne postupa po odlukama nadležnih državnih organa, čini kažnjive prekršaje i ne plaća kazne za njih, dakle ponaša se groteskno, tragikomično, suprotno svojoj zakonom definisanoj ulozi.
OLIVER IVANOVIĆ: PODRŠKA ZNAČI DA NISAM PROMAŠIO ŽIVOT (NM broj 315, 11. maj 2017)
Posle nekoliko godina provedenih prvo u zatvorskom, pa kućnom pritvoru, predsednik Građanske inicijative “Srbija, pravda, demokratija” Oliver Ivanović je na uslovnoj slobodi s koje se brani posle ukidanja devetogodišnje kazne za navodne ratne zločine.
Šta se na Kosovu promenilo za tih nekoliko godina?
Nije lako dati jednoznačan odgovor: danas je primetno veća tenzija, pritisak da se nešto dogodi, a niko ne nudi rešenje. Primetno je i usitnjavanje političke scene, postoje iste partije kao ranije, ali u svakoj je po dve-tri frakcije koje ne misle isto kao centrala i to se odražava i na njihovo ponašanje i na političko delovanje, ne samo u svakodnevnom životu već i u parlamentu Kosova i u lokalnim samoupravama. Na Kosovu nema jakih institucija, sve su krhke, pa se politička stabilnost nekako održava kad ima jakih lidera, ali sad je došlo do tektonskih promena. U nekim strankama su se promenili i predsednici, ali još nisu uzeli, tako da kažem, dizgine u svoje ruke, a stari predsednici još imaju uticaj, pa je prenos moći i vlasti praćen stalnim stresovima.
Nema novih političkih partija, ali ima novih ideja da se formiraju, to je dobro jer sveže ideje mogu da dovedu do promena. Ja te ideje vidim, ali ne i snagu da se spovedu.
ZORAN ZAEV: STRATEŠKI CILJEVI MAKEDONIJE SU EU I NATO (NM broj 319, 8. jun 2017)
U mesecima uoči izbora Vlade vidno su zategnuti odnosi Beograda i Skoplja, delom zbog podrške Srbije VMRO-DPMNE, delom zbog straha od tzv. velike Albanije i jakog uticaja stranaka etničkih Albanaca u Makedoniji i regionu. Afere “Živaljević” i “Lazanski” dodale su i špijunsku notu. Kako vi u budućnosti vidite odnose Makedonije i Srbije?
Rekao sam da ću voditi politiku međusobnog razumevanja i poštovanja, to se odnosi kako na unutrašnja tako i na spoljna pitanja. Nova vlada je rešena da gradi dobrosusedske odnose sa svim svojim susedima. Građani Republike Makedonije i Republike Srbije nisu samo prijatelji, imaju zajedničku prošlost, a povezuje ih i zajednička budućnost – to su evrointegracije.
Na demokratskoj osnovi razvijaćemo odnose i sa Republikom Srbijom. Nesporazumi i spekulacije iz proteklog perioda podstakli su političke strukture koje su tražile saveznike za lične i partijske ciljeve na štetu građana obe države. Verujem da ćemo pokazati dovoljno mudrosti i da nećemo podleći takvim scenarijima. Republika Makedonija će, naglašavam, graditi dobrosusedske odnose sa Republikom Srbijom, kao i sa svim zemljama u okruženju.
LASLO VEGEL: MOĆNICI NE VOLE TRAGANJE ZA ISTINOM (NM broj 338, 19. oktobar 2017)
Identitet je postao ponovo izuzetno važan i uzbudljiv pojam. U celoj Evropi sve više se pišu identitetski romani. Nije on važan zbog nacionalističkih razloga, mada se može koristiti i u tu svrhu – raspad Jugoslavije je na pričama o identitetu ostavio mnogo krvavih fleka – nego zbog toga da danas na početku 21. veka ponovo treba definisati identitet.
Danas je samo jedan trend stalan, a to je promena, tako da je i identitet izložen uticaju novih oluja našeg doba. On je sve kompleksniji, možda anarhičniji, krhkiji.
Nacionalni identitet je u sve većem strahu, u strahu se zabunkeriše i tako se raspada čovekova ličnost. A sa druge strane, složenost stvara zaista dramske situacije.
Živimo u vremenu traganja i strahova. Ja i jedno i drugo proživljavam i pokušavam da prikažem u svojim esejima i romanima. Pa i u dnevnicima, koji su mala privatna enciklopedija ove sredine, koji govore o ličnim dilemama, neuspesima, ali i o toj sredini u kojoj živim. Dnevnike svakog dana pišem i sve manje ih objavljujem jer vidim da moćnici ne vole traganje za istinom.
Oni vole samo jednostavnu i za njih korisnu istinu. A ja samo tragam.
FLORIJAN BIBER: SRBIJA JE VEĆ BEZ KOSOVA (NM broj 364, 19. april 2018)
Kažete da Kosovo već nije deo Srbije. Kako je onda predmet dijaloga Beograda i Prištine?
U okviru dijaloga pitanje Kosova mora da se reši. Sigurno je da članice Unije kao što su Nemačka ili Holandija neće da prihvate članstvo Srbije u Uniji bez rešenja statusa Kosova i Metohije.
Može da bude raznih modela – to može da bude potpuno priznanje nezavisnosti Kosova ili da Srbija prizna da postoji teritorija Kosova koja nije deo Srbije. U svakom, slučaju mora da se znaju tačne granice Unije. EU neće da dozvoli sebi još jedan Kipar, gde su granice nedefinisane.
Srpski političari tvrde da pregovori nisu o statusu već tehnički. Dosad su svi pregovori bili u cilju normalizacije odnosa. Normalizacija sa stanovišta vodećih zemalja EU jeste priznanje, odnosno normalizacija odnosa između dve zemlje – Srbije i Kosova. Jasno je da Brisel nema zvaničan stav po pitanju ovih pregovora zbog članica koje nisu priznale Kosovo, ali je očigledno da na pregovore ne gledaju kao na dijalog u okvirima jedne države.
Unija se ponaša prema Kosovu kao prema međunarodnom akteru, a to se radi kada je reč o državi. Normalizacija znači poboljšanje odnosa, s ciljem da na kraju dođe do neke vrste priznanja Beograda, a kako to neko zove, druga je stvar.
MINJA BOGAVAC: CENZURA JAČA TEATAR, A SLABI CENZORA (NM broj 380, 8. avgust 2018)
U Šabačkom pozorištu je izvedena predstava za mlade “Stvar izbora: Zašto slušam Marčela”. Ta predstava je nedavno zabranjena za igranje u Vršcu. Koliko je važno izboriti se da nema cenzure u umetnosti?
Kada govorimo o predstavi “Stvar izbora” i drugim predstavama čija se izvođenja po Srbiji zabranjuju, mislim da je cenzura suviše ozbiljna reč. Prava reč je glupost… ili, ako vam se tako više sviđa, neznanje. Kada na upravničko mesta stavite stranački kadar koji se ne razume u umetnost i kulturu, svi potezi biće vođeni strahom. Pre svega strahom da će izgubiti svoje udobne fotelje, a zatim strahom da će naljutiti one koji su ih u te fotelje smestili.
Sami najbolje znaju da su potpuno nekompetentni, pa znaju i da je mogućnost da u nečemu pogreše velika. Međutim, ne znaju šta bi tačno mogla da bude ta greška. Oni čine sve što mogu da izbegnu nekakav skandal, pa zabranjuju sve ono što im se čini opasnim. Ne razumeju, međutim, da je jedini pravi skandal u kulturi upravo – zabrana, a dosadašnje iskustvo nam pokazuje da nisu u stanju ni da uče na greškama svojih kolega. Kada bi, recimo, pratili oblast kojom se bave, dosad bi shvatili da zabranama rade samo na svoju štetu.
NEBOJŠA ZELENOVIĆ: U ŠAPCU SE NA VLAST DOLAZI IZBORIMA (NM broj 395, 22. novembar 2018)
Kažete, politički projekat osvajanja vlasti bez izbora; da li je u Šapcu bilo pokušaja kupovine odbornika?
Naravno, priložio sam dokaze o tome u Strazburu, ne samo za Šabac, priložio sam izjave odbornika koji nisu sa liste SNS-a kako su im prvo nuđene pare, a onda im prećeno kad nisu prihvatili. Imao sam crno na belo, sa iznosima novca, sa imenima ljudi koji su im nudili, među kojima su visoki funkcioner SNS-a Malović, koji je izvršni direktor u Er Srbija, i ljudi koji su rekli da ih šalje ministar Nedimović.
Jednom čoveku je nuđeno od 15 do 25 hiljada evra. To nije uspelo, pa se prešlo na sledeću fazu – kriminalizaciju, kao što je već urađeno u više desetina slučajeva širom Srbije.
U Strazburu ste govorili u ime još nekoliko opština u kojima vlast ne drži SNS, a imali ste i potpise više stotina odbornika širom Srbije.
U Strazburu sam, na poziv Andreasa Kiefera, generalnog sekretara Saveta Evrope, govorio o svim povredama Evropske povelje o lokalnim samoupravama, koja je i deo našeg zakonodavstva; govorio sam o povredama zakona koje čini ova vlast nad svima onima koji ne misle kao oni. Tamo sam predstavljao tri lokalne samouprave – Šabac, Paraćin i Čajetinu – ali i 448 odbornika iz više od 40 drugih opština i gradova.
DRAGAN MARKOVINA: JUGOSLAVIJA JE BILA MODERNIZAM, OVO JE PRIMITIVIZAM (NM broj 399, 20. decembar 2018)
U knjizi “Jugoslavija u Hrvatskoj…” primećujete da ni prva ni druga Jugoslavija nisu zaživele zbog toga što demokratija nije postojala; za drugu je odgovoran Savez komunista Jugoslavije, kažete, ali šta su bile kočnice prvoj?
Različiti doživljaji toga šta bi Jugoslavija trebala biti, bez obzira na entuzijazam s kojim se ušlo u sve to. Uprkos strahovanjima od talijanskih pretenzija, vjerovalo se u hrvatskoj eliti da je ekonomski nadmoćna nad Srbijom, što je bila, te da će nadvisiti Srbiju u novoj državi i, uz to, u sve se ušlo sa idejom “bili smo minoran narod u Habsburškoj monarhiji, ovdje bismo morali zadržati sva prava koja smo imali i još ih proširiti”.
Srbija je, vjerovatno, sa idejom pobjednice u ratu ušla u osnivanje nove države sa susjedima, ali svjesna ko je najbrojniji, čija je vojska pobijedila… I od početka je krenuo čudan proces, Krfska deklaracija uopće nije raspravljala o tome hoće li biti republika ili monarhija, komunisti koji su bili treća snaga u parlamentu potom su zabranjeni, jedina integrativna partija, više klasna nego nacionalna, tako je eliminirana…
MIRJANA KARANOVIĆ: NE DAM STRAHOVIMA DA ME SAVLADAJU (NM broj 417-418, 25. april 2019)
To je nešto što mene zanima i provocira, uvek je dobro izvući ljude na površinu. Dešava se, dešavalo se i meni, da budete bliski s nekom osobom koja je fina, misliš da je bez mane, a onda se dogodi život, neprijatne situacije, nevolje i shvatiš ko su ti prijatelji, da se iza fasade učtivosti, lepote, nežnosti krije osoba koja ume da bude krajnje sebična. Nekad je dobro isprovocirati situaciju da bi se ljudi otvorili, pokazali prave reakcije jer kad smo pod kontrolom možemo dugo da se pretvaramo da je sve u redu iako nije.
Provokacija je deo umetnosti, umetnost to mora da radi inače nije umetnost; ne samo društvena, socijalna, politička – provokacija može biti i u drugim slojevima čovečnosti, u zoni estetskog, filozofskog, na neki način metafizičkog.
Pogledajte dela velikih umetnika, u trenutku kad su ih stvarali, pa i kasnije kroz vekove, oni jesu provokacija, intriga koja tera ljude da zastanu, da im se stvori misao u glavi. Kod nas su reakcije uglavnom emotivne, od četiri osnovne emocije tri su negativne i uglavnom provociraš bes, tugu, strah, retko ljubav, a svi glumci žele da budu voljeni. Svi koji izlaze na scenu žele da budu voljeni, tako da imamo mnogo glumaca na sceni!
NIKOLA SAMARDŽIĆ: SRBIJI JE POTREBNO NEZAVISNO KOSOVO (NM broj 424, 13. jun 2019)
Vi ste među retkima u javnom životu koji otvoreno kažu “Srbiji je potrebno nezavisno Kosovo”. Kad to kažete, imate li ideju kako se to funkcionalno sprovodi?
To je rezultat većinske volje ljudi na Kosovu, koji se bitno razlikuju od nas po kulturi, načinu života i pogledima na svet i s kojima nas, nažalost, dele sporovi, sukobi i ogromna ljudska tragedija. Još 2008, kad je Kosovo proglasilo nezavisnost, rekao sam da je potrebno da donesemo odluke koje će biti korisne i za Srbiju i za Kosovo.
Deo ljudi koji je pratio ono što ste decenijama radili smatra vas tvrdim srpskim nacionalistom… Kako to ide s nezavisnim Kosovom?
Možete da mi prikačite šta želite, ali mislim da su takva pitanja besmislena u ovom trenutku kad smo suočeni sa tako teškim problemima. Intimno mogu da budem i Eskim i pingvin, to neće pomoći bilo kome da diskredituje moj stav o tome šta je potrebno u veoma bliskoj budućnosti, ali neka vam bude, nemam ništa protiv.
…Ne sećam se tačno kada sam se prvi put javno opredelio u odnosu na Memorandum, mislim početkom 2000, kad smo zajedno sarađivali u listu Danas, kad sam pokušao da ukažem da je taj dokument bio politička osnova rasturanja Jugoslavije i ratne agresije protiv naših suseda.
BRANKICA JANKOVIĆ: ŠTITIĆEMO SVE LJUDE KOJI SU NA METI MOĆNIKA (NM broj 433, 15. avgust 2019)
Zašto su nam uvrede, posebno aktivnih žena, postale svakodnevica i kako smo uopšte stigli dotle?
Svako sudi prema sopstvenoj svesti, savesti i pameti. Mi u instituciji reagujemo u skladu sa zakonom, Ustavom i vrednostima u koje verujemo, mada smo ponekad u dilemi da li se prečestom upotrebom upozorenja, za koja smo ovlašćeni, gubi svrha reakcije, a prag tolerancije pomera. I sami ste prilikom našeg poslednjeg razgovora rekli da ste prošle godine u našem izveštaju izbrojali 24 upozorenja za javnost – to je dva mesečno u proseku. U nekima smo navodili konkretna imena i slučajeve, a nekada jednim upozorenjem obuhvatali nekoliko događaja ili slučajeva koji se odnose na vređanja novinarki, političarki, pripadnika nacionalnih manjina i slično.
… Teško je objasniti da mi nismo nadležni za međusobne uvrede i nekulturu, osim ako nešto ne pređe u govor mržnje, pa mogu podneti pritužbu i mi ulazimo u zakonom predviđen postupak. Sa druge strane, postoji fenomen “uvredom na uvredu”, posebno na socijalnim mrežama, što ne sme biti uobičajeno ponašanje.