Gledajući posledice, Drugi svetski rat bio je poput nijednog drugog: kombinacija mnogih sukoba, etničkih, nacionalnih mržnji, koje su usledile nakon pada četiri evropska carstva u Prvom svetskom ratu. Za pojedine istoričare predstavljao je samo fazu jednog dugog rata koji je trajao od 1914. do 1945. ili čak do raspada Sovjetskog Saveza (SSSR) 1991. godine. Ipak, njegovim okončanjem pre osamdeset godina, „otvoren je put novom međunarodnom poretku, koji je zasnovan na poštovanju nacionalnog suvereniteta i granica“ (Entoni Bivor).
Trijumf u Drugom svetskom ratu bio je i ostao jedan od retkih istorijskih događaja koji ujedinjuje ruski narod (Andrej Kolesnikov). Sve od 1947. pa do 1965. godine, deveti dan maja (da podsetimo: kapitulaciju saveznicima je Nemačka potpisala 8. maja 1945. pred ponoć, ali je u Rusiji uveliko bio 9. maj – otuda razlika u datumu obeležavanja između EU i Rusije) bio je normalan radni dan. Leonid Brežnjev tada naređuje paradu povodom 20-godišnjice, da bi naredne bile održane 1985, 1990. i 1995. godine. Međutim, od 2008. godine, Dan pobede prerasta ne samo u priliku da se oda počast žrtvama, već i prikaže slika Rusije kao velike sile. Od prvih godina svoje vlasti, ruski predsednik je nastojao da iskustvo Sovjetskog Saveza iz Drugog svetskog rata postavi u srce identiteta moderne Rusije. Tako zamišljen Dan pobede idealan je „ideološki protivotrov“ užasima staljinizma i poniženju koje je pratilo raspad SSSR (Kolesnikov). Zato je već 25 godina ovaj dan najvažniji praznik u kalendaru moderne Rusije.
DOKAZ NEIZOLOVANOSTI
Na Crvenom trgu, postrojeno stoji 11,500 vojnika, uključujući njih 1,500 koji su se borili u Ukrajini. Prvi put su okupljene nadletali i dronovi – po kojima će ovaj rat ostati upamćen, kao i za ovakve prilike uobičajen asortiman naoružanja i vojne opreme.
Namera ruskog predsednika bila je da pokaže da nije izolovan, već da predstavlja najbolji deo sveta – one zemlje i narode koji su se borili protiv „zapadne hegemonije“ i „kolonijalizma“. Otuda su se među pozvanima našli predstavnici tzv. „svetske većine“ (posredi je termin koji Kremlj koristi za zemlje tzv. globalnog Juga, odnosno nekadašnjeg „trećeg sveta“). Bila je tu, naravno, i Kina, predstavljena na najvišem nivou. Nedostajali su, međutim, glavni saveznici Sovjetskog Saveza u Drugom svetskom ratu, sa kojima je ova zemlja stvorila posleratni poredak. Lideri tih zemalja obeležili su Dan pobede (Dan Evrope) u društvu ukrajinskog predsednika.
Upravo iz spiska gostiju čitamo kakve geopolitičke promene su se odigrale od 2022. naovamo. Jaz između „Putinove“ Rusije i „demokratskog sveta“ sve je veći. Piter Dikinson za Atlantski savet podseća kako su pre invazije na Ukrajinu paradi prisustvovali mnogi zapadni lideri, uključujući američkog predsednika Buša mlađeg. Međutim, ove godine počasni gost bio je Si Đinping. Njemu se pridružio brazilski predsednik, a jedini predstavnik EU biti slovački premijer Robert Fico.
Od početka rata, zvanična Moskva ističe kako je sukob u susedstvu „nastavak Velikog otadžbinskog rata protiv Zapada (…) neprijatelja koga su u prošlim vekovima oličavale Napoleon i Hitler, a sada ga predstavljaju Ukrajina i Evropa“ (Kolesnikov). Čak i bez učešća ruskih trupa koje su tek stigle sa prvih linija fronta, nemoguće je odvojiti paradu od propagande kojom se opravdava invazija Ukrajine (Dikinson). U Rusiji je prikazuju kao nastavak borbe protiv Nemačke u Drugom svetskom ratu, gde su Ukrajinci (od svih ljudi) savremeni naslednici nacista. Takav je primer „Besmrtnog puka“, organizacije civilnog društva koja poziva Ruse da marširaju sa portretima svojih predaka koji su se borili u ratu. Na 70-godišnjicu Dana pobede, Putin je lično predvodio jednu od kolona kroz centar Moskve. Deset godina kasnije, danas „Besmrtni puk“ maršira gradovima širom Evrope i sveta, uključujući Beograd.
Kako bi se uspostavio kontinuitet i obezbedila podrška, priziva se kolektivno nesvesno; invazija se pravda potrebom „denacifikacije“. U praksi, na okupiranim teritorijama, reč je o brisanju ukrajinskog identiteta. Za Ukrajinu i njenog predsednika, nema dileme. „To će biti parada cinizma. Jednostavno nema drugog načina da se to opiše. Parada žuči i laži.“
TENZIJA U POZADINI
U pozadini, oseća(la) se tenzija. Moskva se nada da će uspeti da iskoristi naoko povoljan geopolitički trenutak, gde se SAD pod Donaldom Trampom „povlače“, EU „traži“ a Kina prihvata partnerstvo sa Rusijom. Uostalom, drugi Trampov mandat dočekan je euforično. Mnogi u redovima ruske elite i građanstva i dalje polažu nade u Trampovu administraciju: da je uspešno posredovanje radi okončanja rata moguće. Nova američka administracija nudi priliku ne samo za povoljan ekonomski sporazum, u trenutku rastuće opasnosti za Rusiju, već i da se izvuče iz situacije u Ukrajini bez većih posledica po međunarodni ugled. Zato su u zvaničnoj retorici Kremlja SAD uzdignute na mesto partnera, i to istorijskog, u direktnoj suprotnosti sa Evropom, koja je sada glavni neprijatelj. Ne tako davno, bilo je obrnuto (Kolesnikov). Aleksandar Gabuev piše kako „nijedan prekid vatre (…) ne može da preokrene stepen u kojem je Putin učinio konfrontaciju sa Zapadom organizujućim principom ruskog života“. I to „nikakav prekid neprijateljstava u Ukrajini ne može da promeni“.
Američki predsednik je u četvrtak, 8. maja pozvao na 30-dnevno bezuslovno primirje i rekao da ako se ne bude poštovalo, „SAD i partneri će uvesti dalje sankcije“. Nakon sastanka sa Zelenskim, četiri lidera – Emanuel Makron, Fridrih Merc Kir Starmer i Donald Tusk uputili su odvojen poziv na 30-dnevno primirje, takođe zapretivši još strožim sankcijama ako se Rusija ne odazove. Putin je uoči Dana pobede predložio 72-časovno primirje koje bi trajalo 8-10. maja, a koje je ubrzo prekršeno.
Ruskog predsednika sigurno neće obradovati najnovija vest: da su SAD i Kina, u Ženevi, nadomak trgovinskog sporazuma i da će dodatne carine biti odložene za 90 dana. Saglasnost po jednom pitanju može voditi saglasnosti po drugom: u prvoj reakciji na susret zapadnih saveznika i poruku Zelenskog, Kina je izrazila načelnu podršku ideji primirja. Osam decenija kasnije, možda još uvek postoji nešto što može približiti nekadašnje saveznike.
Autor je viši savetnik u ISAC fondu iz Beograda