Kada je krajem septembra došlo do curenja na podvodnim cevima kojima ruski gas preko Baltičkog mora stiže do Nemačke, nije se čekao početak formalne istrage da bi se posumnjalo da je reč o sabotaži, kao ni ko stoji iza nje – za Ameriku i EU odgovorna je bila Rusija, a za Rusiju najpre SAD, a onda Velika Britanija.
Incident koji je u medijima opisivan kao misteriozan pratila je još misterioznija istraga čiji se rezultati i dalje drže u tajnosti, što je otvorilo širok put za razmene optužbi i spekulacije o počiniocu. Analitičari su procenili da obim operacije i oštećenja na više mesta ukazuju da je to moglo da bude učinjeno samo na državnom nivou, pa se razmatralo ko je imao mogućnosti i priliku, jer su motive izgleda imali svi. A kao i u svakoj misteriji, ključno je bilo odgovoriti na pitanje ko bi imao koristi od zločina. Zašto bi Rusija uništila svoju najvredniju investiciju i simbol svog uticaja u Evropi? Ali i zašto bi Amerika rizikovala razdor sa saveznicima da bi uništila nešto što već ne funkcioniše? Početkom septembra Moskva je prekinula isporuku gasa preko Severnog toka 1 zbog navodnih popravki, pa je optužena da koristi gas kao oružje protiv Zapada. Severni tok 2 nikada nije ni pušten u rad.
BALTIČKA HAVARIJA
Prema raspoloživim činjenicama, u periodu od 26. do 29. septembra 2022. došlo je do tri eksplozije i curenja na četiri mesta na gasovodima Severni tok 1 i Severni tok 2 i nedaleko od danskog ostrva Bornholm u Baltiku. Prvu havariju pratila je seizmička aktivnost i potres od 2,3 stepeni po Rihteru. Uprkos tome što oba gasovoda nisu bila u funkciji, u trenutku incidenta u cevima su bili milioni kubnih metara gasa neophodnog da bi sistem opstao. Preliminarne procene pokazuju da je izgubljeno oko 500 miliona kubika gasa, pa se na površini mora našlo dovoljno metana da ugrozi životnu sredinu. Metan je gas koji nazivaju „ugljen-dioksidom na steroidima“, a ova količina je odgovarala emisiji od osam miliona tona CO2.
Do eksplozija je došlo neposredno izvan granica teritorijalnih voda Danske, u međunarodnim vodama, pa iako su to danska i švedska ekskluzivna ekonomska zona, nije povređen integritet nijedne članice NATO.
Tragač za istinom
Simor Herš ima 85 godina i jedno je od najvećih imena u svetu istraživačkog novinarstva. Njegovi tekstovi su više od pola veka predstavljali sinonim za hrabrost i činili prekretnice u istoriji. Za razotkrivanje masakra 504 vijetnamska civila u selu Mi Laj, koji je 1968. počinila američka vojska, dobio je Pulicerovu nagradu, a 2004. je raskrinkao i torturu koju je vojska SAD vršila nad zatvorenicima u zatvoru Abu Graib u Iraku. Pisao je, između ostalog, i o prisluškivanju mirovnih aktivista tokom Vijetnamskog rata, a kasnije o ubistvu Osame bin Ladena i doveo u sumnju tvrdnje da je vojska Bašara el Asada koristila hemijsko oružje. Članke je decenijama objavljivao u Njujork tajmsu i Njujorkeru, ali ga poslednjih desetak godina prate kontroverze zbog sklonosti da ozbiljne tvrdnje zasniva na jednom jedinom anonimnom izvoru.
Švedska, Danska i Nemačka započele su istrage koje još uvek traju i vode se gotovo u tajnosti. Rusija je zatražila da se priključi, ali je odbijena i nije joj dozvoljeno da pristupi mestu incidenta. Nemački list Tagešpigel je dan posle incidenta objavio da su cevi najverovatnije oštetili ronioci ili su napadnute iz podmornice. Istraga je u tom trenutku razmatrala dve verzije onoga što se dogodilo: ili ukrajinske, odnosno proukrajinske snage stoje iza napada, ili Rusija. Norveško Ministarstvo za energetiku i danska policija su objavili da su zabeležili prisustvo neidentifikovanih dronova u Severnom moru. Danska je u oktobru saopštila da je oštećenja izazvala „moćna eksplozija“, a mesec dana kasnije su i Šveđani izneli preliminarne zaključke da je u pitanju „masivna sabotaža“ sa detonacijama i da su na mestu incidenta nađeni „strani predmeti“ sa tragovima eksploziva. I to je dosad bilo sve.
Manjak informacija nadoknađivan je međusobnim optužbama. Zapadne vlade su optužile Rusiju da je ovim želela da pokaže šta se može desiti i drugoj podmornoj infrastrukturi. Ipak, Vašington post je u decembru pisao da mnogobrojni Zapadni zvaničnici privatno kažu da nema dokaza da iza sabotaže stoji Moskva. Vladimir Putin je u oktobru okrivio SAD, rekavši da je namera bila da se Evropi ukine jeftin gas kako bi kupovala američki po skupljoj ceni. Rusko Ministarstvo odbrane je kasnije objavilo da je napad smislila i izvela britanska Kraljevska mornarica. Moskva je pokazala SMS poruku tadašnje premijerke Liz Tras američkom državnom sekretaru Entoniju Blinkenu u kojoj je pisalo: „Obavljeno je“.
HERŠOV IZVEŠTAJ
Prve konkretne optužbe na osnovu sprovedene istrage izneo je početkom februara ugledni američki novinar-veteran Simor Herš koji tvrdi da je sabotažu izvela američka mornarica uz pomoć norveške vojske, a po naređenju Džoa Bajdena i uz znanje njegovog najužeg tima. Pozivajući se na „izvor direktno povezan sa planiranjem operacije“, Herš je na svom blogu na platformi Sabstak (Substack) detaljno opisao kako su ronioci američke mornarice iz gradića Panama Siti na Floridi postavili eksploziv C4 na cevi gasovoda još juna prošle godine, pod okriljem vojnih vežbi NATO u ovoj oblasti. Ronioci su bili pripadnici mornarice, a ne Komande za specijalne operacije o čijim bi aktivnostima morao da bude obavešten Kongres. Norveški izviđački avion je zatim 25. septembra bacio sonarnu bovu preko koje je eksploziv aktiviran.
Herš je napisao da je Bela kuća planove pravila u tajnosti, čak dva meseca pre ruske invazije. Izbor saradnika pao je na Norvešku kao starog NATO partnera, u čija su postrojenja, prema Heršu, SAD dosad uložile gotovo milijardu dolara. Švedska i Danska su obaveštene samo o vežbama u Baltiku. Posle početka rata, Bajden je želeo da spreči Evropljane da odustanu od podrške Ukrajini kada na zimu dođu u iskušenje da se vrate ruskom gasu. Herš, koji je svoj članak nazvao „dekonstrukcijom očiglednog“, kaže da su svi umešani znali da je ono što rade „objava rata“.
Bela kuća je Heršov izveštaj ocenila kao „potpunu izmišljotinu“, a Rusija je zatražila formiranje specijalne komisije UN koja bi istražila navode.
I dok su mediji na istoku i jugu preneli navode iz istraživanja, zapadni mejnstrim mediji, uz malobrojne izuzetke, uglavnom su ignorisali pisanje jednog od najvećih novinara u svojoj istoriji. Neki mediji zaista imaju striktne kriterijume vezane za dokazivanje u istraživačkom novinarstvu u koje se Heršov trenutni rad zasnovan na samo jednom anonimnom izvoru ne uklapa, ali postoje i oni koji se na to manje obaziru.
Dve nedelje pošto je izašao članak, u Savetu bezbednosti UN je na zahtev Moskve održan sastanak posvećen ovoj temi, ali svetska organizacija nije bila u stanju da donese zaključak.
„Treba izbegavati bilo kakve neosnovane optužbe koje mogu da dodatno eskaliraju veliku napetost u regionu i ugroze traganje za istinom“, rekla je podsekretarka UN za političke poslove Rozmari Dikarlo dodajući da je „i dalje nejasno šta se dogodilo na dnu Baltičkog mora“.
Predstavnicima 15-članog Saveta bezbednosti obratio se i bivši analitičar CIA Rej Makgavern koji je rekao da onima koji pokušavaju da oklevetaju Herša nedostaje jak lični kredibilitet i da Herš privlači uzbunjivače baš zbog toga što savršeno štiti njihov identitet i objavljuje pouzdane informacije uprkos napadima vlade.
Čak i kad se nekom izveštaju ne može slepo verovati – u ovom, recimo, stoji da je generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg sarađivao sa američkom obaveštajnom službom od Vijetnamskog rata, iako je sin bivšeg norveškog ministra Tornvalda Stoltenberga poslednje godine tog sukoba imao samo 16 godina – kredibilitet autora nalaže ozbiljnu istragu makar da bi se osporile njegove tvrdnje. Borba za istinu postaje besmislena kada krivac za jedno automatski postaje kriv za sve. U ovom slučaju istraga još više ima smisla baš zbog izjava američkih zvaničnika vezanih za gasovod. Džo Bajden je januara 2021. posle sastanka sa nemačkim kancelarom Olafom Šolcom rekao da, ako Rusija započne invaziju, „neće više biti Severnog toka 2. Doći će mu kraj“. Isto to su pre njega zasebno izjavili i pomoćnica državnog sekretara Viktorija Nuland i portparol Stejt departmenta Ned Prajs, a državni sekretar Entoni Blinken je posle incidenta rekao da je uništenje gasovoda „ogromna prilika da se jednom za svagda ukloni zavisnost od ruske energije“ i Vladimiru Putinu oduzme mogućnost da koristi gas kao oružje.
A upitan šta misli, zašto Rusi nisu uzvratili na američki napad, Heršov izvor iz članka je cinično rekao: „Možda žele mogućnost da urade isto što i SAD“.
Čomski: Samo jedna država ima motiv
Američki filozof, lingvista i najuticajniji kritički mislilac Noam Čomski smatra da su novinari, umesto da doprinose javnom diskursu, značajno potkopali diskusije o najvećim izazovima sa kojima se čovečanstvo suočava.
On je u razgovoru za Brisel tajms kao primer naveo baš izveštavanje o sabotažama na Severnom toku kada su mediji prelazili preko činjenice da je, između ostalog, predsednik SAD Džo Bajden eksplicitno obećao da će zaustaviti gasovode ako Rusija napadne Ukrajinu.
„Svako sa funkcionalnim sivim ćelijama zna da postoji samo jedna država koja ima motiv i mogućnosti da raznese cevi, a to nije Rusija. Apsolutno nema razloga zašto bi Rusija uništila jednu od svojih kapitalnih investicija. Ako su želeli da ukinu gas Evropi, trebalo je samo da zavrnu slavinu. Nisu morali da dižu u vazduh svoje cevi“, rekao je početkom januara Čomski.