Boban Stojanović je rođen 1978. u Zaječaru, radio je na Radio-televiziji Zaječar, da 2003. preselio se u Beograd, gde se intenzivno bavio feminističkim, mirovnim i antimilitarističkim aktivizmom. Kasnije se posvetio LGBT aktivizmu i pokrenio organizacije Queeria centar i Parada ponosa Beograd. Među svoje uspehe svrstava prvu bezbednu Paradu ponosa u Beogradu 2014. godine, a godinu dana kasnije žiri prominentne nagrade David Kato svrstao ga je među pet najvažnijih LGBT aktivsta u svetu (2015).
Suočen sa brojnim nerešenim fizičkim napadima i pretnjama smrću, sa partnerom Adamom 2016. odselio se u Kanadu, gde im je odobren azil. Dobitnik je brojnih nagrada od kojih se posebno izdvaja Platinasta medalja kraljice Elizabete. Objavljivao je na sajtu pescanik.net, blogu nekadašnjeg B92, pisao za Elle, Status, Novi magazin i mnoge druge. Nakon učešća u VIP Velikom bratu 2013. objavio je autobiografiju pod nazivom “Kao da je sve u redu” (dva izdanja za Srbiju i BiH). Kao amater, igrao je u pozorištu i na filmu i učestvovao u brojnim umetničkim projektima. Za ulogu u filmu A Walk Down to Water (2019) bio je nominovan za nagradu Stinger, a film je dobio brojna priznanja u Kanadi i van nje. “Ovo je mogla biti naša dnevna soba” (izdavač Rende, Beograd, 2022) njegova je prva zbirka pesama. Uz ovaj razgovor iz zbirke objavljujemo tri pesme, a četvrta je nova.
Koliko su udaljene vaše dve dnevne sobe ili čak tri – Zaječar, Beograd – Kanada?
U jednoj pesmi pišem o tome kako sam kao dečak, sa svojih sedam ili osam godina, zamišljao da imam jaknu u kojoj se nalazi sve što mi je potrebno za život. Na primer, mali čajnik, male šolje, mali rešo i malena šerpa u kojoj mogu da skuvam viršle. Tu je i mala polica za knjige i mala fotelja. Ja tako doživljam ideju moje dnevne sobe – nosim je svuda sa sobom. Ono što je u njima različito je vreme, sazrevanje, spremnost, ljudi sa kojima u njoj komuniciram. Estitika sobe zavisi od mojih trenutnih životnih htenja. Mnogi prijatelji nam kažu da se u našoj dnevnoj sobi osećaju dobro i sigurno i da ona izgleda kao da generacijama živimo u Kanadi, a ne tek nekoliko godina. Mislim da je zbog svega što smo prošli, mom partneru Adamu i meni važno da se osećamo ušuškano tamo gde živimo. To se, očigledno, prepoznaje.
Jeste li se ikada pokajali što ste otkrili svetu svoju pravu prirodu?
Da bi se nešto otkrilo, mora prvo da bude sakriveno i da podrazumeva osećaj krivice. Kao i svi drugi ljudi, ja sam ono što jesam i nikada nisam imao potrebu da se skrivam. Ako moram da izdvojim jednu dobru stvar koju sam uradio za dobrobit sebe samog, onda je to odluka da živim autentičnog sebe. To ponekad podrazumeva da ljudima kažem nešto što im nije komforno da čuju, kao i da odbijam da pravim kompromise i forsiram sebe da radim stvari koje ne volim. Na primer, ne volim da idem na venčanja, na žurke za Noć veštica, otkada sam u Kanadi, nikad ne idem u provod na dan Svetog Patrika. Sve mi je to nevažno i nema potrebe da radim stvari da bih se uklopio. Nedavno mi je iz Srbije stigla predivna ikona Svete Petke. Mogu da gledam u nju i pitam za oprost zbog svega onoga što je, ono što bih nazvao moj narod, učinio u Srebrenici.
Jedino zbog čega mi je žao je što ranije nisam prihvatio činjenicu da sa se mnogo puta uplašio i za sebe i za ljude oko mene. Potiskivao sam strah veoma dugo kako bih opstao. Neki ljudi to prepoznaju kao hrabrost, ali mislim da je u pitanju sistem samoodbrane. Kada kao pojedinci verujemo u određeni sistem vrednosti, ako išta želimo da postignemo, onda nešto mora da se odbaci. Ja sam odlučio da odbacim strah. Nažalost, ta odluka je rezultirala time da sam imao kancer, prolazio i dalje prolazim kroz razne vrste psihoterapija i prolazio sam kroz različite fizičke kolapse organizma. Sada se, posle toliko godina u aktivizmu, suočavam sa svim tim i dajem najbolje od sebe da ponovo izgradim svoj život.
Poslednja stvar koja mi se desila je da sam saznao da se moji hormoni sreće luče samo kada prođem kroz neku stresnu situaciju bez posledica. To znači da moj um ne zna šta da radi kada je oko mene sve stabilno. Vodim se onim što su naše babe govorila, a to je da se živ čovek na sve navikne. Valjda ću i ja na stabilan i miran život.
Šta konkretno radite u Kanadi i kakve su vaše veze sa Srbijom?
Radim u agenciji koja pomaže imigrantima da se snađu u novom, kanadskom društvu. Podržavamo ih u svemu, od časova engleskog jezika, preko savladavanja prepreka u zapošljavanju, integracije u novu sredinu. To je zanimljiv i zahvalan posao. Lepo je videti da neko koga sam upoznao dok je jedva govorio engleski i imao možda deset dolara u džepu, danas ima kanadski pasoš, solidan posao i kupljenu kuću. Ponekad mi se bivši klijenti jave na ulici, a ja ih jedva prepoznam. Izgledaju bolje nego kad sam ih prvi put sreo. Neverovatno je koliko život može da nas umori i promeni nam fizionomiju.
Otkada su mi roditelji umrli, nemam neke bliske veze sa Srbijom. Imam više prijatelja nego članova porodice sa kojima sam u svakodnevnom kontaktu.
Jedina promena je moj odnos sa Srbijom. Sada nisam tamo, pa je vidim na drugačiji način. Osećam da me je taj prostor i te kako oblikovao. Mislim da toga nikada ne bih bio svestan da se nisam pomerio odande. Najpre jezik, pa bogata kultura koja dolazi iz kompleksnih istorijskih odnosa, pa hrana, muzika, istorija u najširem smislu reči. Ipak, ne mogu da se identifikujem samo kao Srbin. Više mi prija da je to Balkan ili Istočna Evropa. Živeći u ovako organizovanom i disciplinovanom društvu, ponekad praktikujem balkansku tvrdoglavost zabave radi. Nedavno sam prepirao zbog toga što su naše domaće kiflice preveli kao „kroasani za siromašne“, a Kanađani ne prave razliku između pite sa sirom, gibanice i grčke tiropite. Oni kažu da je to isto, ja kažem da nije. I tvrdim da su baklave zdravije od ovdašnjih krofni. Oni kažu da baklave imaju više šećera. Možda, ali su zdravije.
Imate li povratnu kartu i koji bi bili potrebno uslovi da je nabavite?
Adam i ja smo u Kanadi dobili azil. Ilustracije radi, napraviću poređenje. Uz nekih petnaestak strana raznih aplikacija, uspešno spremljenim zahtevom za azil smatra se onaj koji ima još dodatnih 20-30 strana dokaza. Naš slučaj je imao oko 1.000 strana. Sudija koji je doneo odluku o našem slučaju, napisao je u obrazloženju da u svojoj karijeri nije video tako jak i argumentovan slučaj. Sve što smo napisali u zahtevu za azil potkrepili smo dokazima.
Azil je prilično komplikovana emigraciona kategorija koja obuhvata i mnogo ograničenja. Jedna od njih je preporuka da se ne putuje u zemlju iz koje se otišlo. Tehnički, kao kanadski državljanin, mogu da dođem i posetim Srbiju, ali mi advokati to ne preporučuju.
Ako se pitanje odnosi na to da li bih se vratio, nemam pravi odgovor. Prvo, čovek nikad ne zna šta ga u životu čeka. Drugo, ako bih doneo odluku da odem iz Kanade, onda bih radije izabrao neku treću zemlju, koja bi bila bliža Srbiji i okolnim zemljama u kojima žive meni dragi ljudi, pa bi oni mogli da dolaze kod nas.
Mislim da je u mom životopisu Srbija bila jedno poglavlje koje je završeno i tako treba da ostane.
Recite sa bezbedne daljine – da li više bole udarci koje dobijate od nerazumnih protivnika gej ljudi ili nemi posmatrači?
Sa bilo kojom vrstom protivnika stvari su veoma jasne, nema tu šta da se objašnjava ili razmišlja. Neke ljude nikada nećete ubediti da promene mišljenja i stavove, da budu manje agresivni i nasilni. Veliki deo mog života u Srbiji svodio se na navigaciju koga treba da izbegnem, na osnovu majice, tetovaža, muzike koja dopire iz njihovih automobila.
Nemi posmatrači su bolna tačka. Poslednji fizički napad koji sam doživeo bio je strašan upravo zbog nemih posmatrača. Na uskom prostoru trotoara u Ulici carice Milice našao sam se okružen grupom od desetak ljudi koji su nemo posmatrali kako me dvojica nepoznatih mladića tuku. Ljudi su doslovno stajali i sve to gledali. Niko nije rekao „Hej, stani!“ ili pozvao policiju. Devojka koja je stajala na vratima obližnje radnje pogledom je pokazala napadačima gde su sigurnosne kamere. I, nastavila je da puši i gleda. Sećam se i jedne vremeške gospođe u tamnoplavom kostimu, sa punđom i malom crnom kožnom torbom. Svi ti ljudi koji su gledali izgledali su pristojno. Skoro pa nespojivo sa nedostatkom njihove empatije.
Kako god bilo, većina ljudi je uvek u strahu i to treba razumeti. Zato, kad mi ne neko kaže da nešto ne sme da uradi, da se negde pojavi, da nešto kaže, ja odmah umanjim sopstveno razumevanje za njegovu bol. Svaki kukavičluk ima ispred sebe od gladi umorne dečije oči kao sopstveni štit. Ja na to ne pristajem, neću i ne moram da razumem. Svaki put kad sam lično pozivao osobe koje sam smatrao prijateljima da dođu na Prajd, smatrajući da je lakše ako nas je više, a oni su govori da imaju trening u teretani ili da baš u to vreme vode staramajku u šetnju, osetio sam se dodatno targetiranim. Osećanje da ljudi gledaju tuđu smrt, a ne reaguju, bolna je kao i samo umiranje.
U vašem životu ljubav je uporišna tačka. Postoji li trenutak kada se čovek može prezasititi ljubavlju, da ona ostane balast?
Ljubav može da postane teret samo onda kada pojedinac nema kapacitet da je prepozna. Kapacitet naših očekivanja je ogroman, a mogućnost da prepoznamo ljubav je mala.
Smatram da je oličenje ljubavi kada brinemo o drugima i kada razvijemo kapacitete da ništa ne shvatamo suviše lično. Kroz život sam naučio da se tragovi ljudskih zuba na našoj koži nađu onda kada se brane. A brane se jer se osećaju uplašeno, a strah je vazda bio suprotan ljubavi, prema sebi i prema drugima. Ako se tako pristupi životu, onda je ljubav kao uporište smislena stvar.
Iako moj odnos sa roditeljima nije bio idealan, pokušavao sam da nađem način i komuniciram sa njima. Nekada su to bile višemesečne pauze u telefonskim pozivima, nekad poklon, nekad slanje razglednica. Kako god to izgledalo spolja, sve je to bio vapaj za ljubavlju. Sada, kada više nisu tu, mislim da je sasvim OK što smo se tako odnosili jedni prema drugima. Ljubav je kad neko ko ti je blizak izrazi šta misli i oseća. To je sloboda, a moji nesavršeni roditelji su to davali njihovom nesavršenom sinu. Verujem da je iskrenost kojoj su me naučili jednako važna.
Takođe, ljubav treba da bude sveprisutna u odnosima prema drugima, prema životinjama, biljkama, objektima oko nas, prostoru u kome živimo, ljubav je odnos prema svetu oko nas koja uključuje i ljude, ali ne samo njih. Mi to redukujemo. Jedan od najljubavnijih saveta koje sam ikada dobio je „ne očekuj, pa se iznenadi“. Taj mi je savet dala moja majka i hvala joj na tome. Time što mi je rekla da smanjim očekivanja, puno mi je pomogla u životu, jer sam se manje razočaravao. Isto kao i kad mi je otac govorio da ću shvatiti šta je novac onda kada zaradi svoj prvi dinar.
Stalno pišete, šta je sledeće? Možda eseji, mada su i vaše pesme svojevrsni eseji?
Zbirka „Ovo je mogla da bude naša dnevna soba“ se desila, nisam je planirao. Za mene je važno da pratim svoje srce i kad ono ima nešto da kaže, ja sam tu da ga čujem i prevedem u jezik. Moje su pesme narativnog tipa, one su male priče. I pisane su prilično sirovim jezikom, bez ustezanja i želje da se dopadnu ikome. Možda ja imam talenat za pisanje i nešto što bih nazvao autentičnim stilom, ali, šta god treba da se nađe ispred mene na papiru, naći će se kada bude momenat za to. „Soba“ je doživela izvesno prepoznavanje, ali to istovremeno stvara očekivanja kod čitalaca. Zato, nema žurbe ili moranja.
Dok sam kucala adresu da pošaljem pitanja iskočile su četiri – sve isti Boban, a opet nije isti. Imate li ponekad osećaj da se u vama krije više ljudi?
Bio bih najnesrećniji čovek na svetu da postoji samo jedan ja. Važno mi je da postoji konzistentnost u vrednosnom sistemu, odnosu prema ljudima i svetu, kontroli prostih emocija kao što su pohlepa ili opsesija samim sobom. U sve se to lako skrene. Ali, ako me neka knjiga, neka osoba, neko novo mesto oduševe, a ja ostanem isti, onda to znači da nemam kapacitet da nešto dobro utiče na mene, da sam ravnodušan. Zato sam zahvalan svemu što imam. Jednako sam zahvalan svakom osećanju tuge koje me prožima. Ja, kao čovek, ne mogu da budem isti posle svega što se dešava u Palestini ili Jemenu. Takvi događaji moraju da budu moralni korektivi ovog sumanutog sveta zarobljenog u besmislene politike identiteta, pohlepu i opsesiju samim sobom.