Piše: Dragiša Mijačić
Prošlog ponedeljka u ranim jutarnjim satima specijalne policijske jedinice kosovske policije zaposele su integrisane prelaze na Jarinju i Brnjaku s ciljem da primene odluku Vlade Kosova o reciprocitetu u korišćenju probnih tablica za vozila iz Srbije prilikom ulaska na Kosovo.
Za njima je krenuo i narod, koji je svojim vozilima i kamionima blokirao glavnu saobraćajnicu, ostavljajući specijalne jedinice zarobljene između prelaza i okupljenih ljudi.
Ovim je izazvana kriza koja traje poslednjih deset dana, a čiji se kraj još ne nazire.
Svaki problem vezan za Kosovo nema ni početak ni kraj, ima samo trajanje koje uglavnom predstavlja novi glagolski oblik trpni kontinuum. Otuda je teško objasniti bilo koju situaciju na Kosovu bez ulaženja u širi kontekst, koji takođe nije moguće jednostavno determinisati usled različitog tumačenja stvarnosti iz ugla zvaničnika iz Beograda i Prištine, kao i između Srba i Albanaca en général.
Ovoj rašomonijadi nesumnjivo je doprinela i Evropska unija usvajanjem principa konstruktivne dvosmislenosti kojim se pregovaračkim stranama daje mogućnost da kreativno posmatraju preuzete obaveze iz potpisanih sporazuma. U tim okolnostima svaka strana baštini pravo na istinu koja je uvek istinitija od istine druge strane.
A kada se u nametanju svoje istine angažuju specijalne policijske jedinice, onda dobijemo događanje naroda, barikade, helikoptere i avione, pa čak i medijske analize i novinarske tekstove kao što je ovaj.
Tog 20. septembra premijer Kosova Albin Kurti poslao je specijalne policijske jedinice na sever Kosova kako bi pomogli realizaciju Vladine odluke o uvođenju tzv. principa reciprociteta. Kurti očigledno obožava reciprocitet iako se dosad nije proslavio s njim. Setimo se njegove odluke o uvođenju reciprociteta nakon ukidanja taksi na uvoz robe iz Srbije i BiH, koja je dovela do pada Vlade na čijem je čelu bio nakon samo 52 dana od njenog formiranja.
Sada ipak Kurti ima značajno jaču poziciju unutar vladajuće većine i manji pritisak međunarodne zajednice da rešava naizgled marginalna pitanja u regulaciji odnosa sa Srbijom. Otuda se može reći da je moguće da dođe do izjednačenja rezultata u primeni principa reciprociteta, ali će svakako izgubiti u igri normalizacije odnosa sa Srbijom i integraciji srpskog stanovništva u kosovski sistem.
Tu možda leži ključno pitanje, koja igru igra Kurti, onu koja dobija izbore ili onu koja donosi mir, prosperitet i bolju budućnost?
IZMEĐU DVE VATRE: Sa druge strane, specijalne jedinice kosovske policije već deset dana igraju između dve vatre. Nazad ne mogu, napred nemaju kud! Igra se nastavlja i nakon promene igrača, tj. smene jedinica, kada kapiteni iz suprotnog tima sprovode umorne specijalce kroz špalir gnevnog naroda.
Ove nadrealne scene dodatno su obojene notama patriotskih pesama sa razglasa postavljenih pored šatora u kojima se greje narod koji takođe nazad ne može, a napred nema kud. Ovaj ekvilibrijum u pravilima igre donekle smiruje tenzije na samim barikadama, ali ih podiže u Beogradu i Prištini.
I Beograd se uključio u igru razmeštanjem vojnih i policijskih jedinica. Kada se to nije pokazalo delotvornim, u igru su se uključili prvo helikopteri, a potom i avioni. Ni to nije pomoglo, pa se uključio i ruski ambasador, ali avaj, opet moša. Nakon ambasadora došli su miloši i lazari, džaba. Na kraju, kao i na početku, izlaz je jedino moguć kroz pregovore u Briselu. Izlaz, ali svakako ne i pobeda jer se u Briselu čak i pobede sa ubedljivih 5:0 vrlo lako pretvore u velike poraze.
U igru se uključila i tzv. kvinta ili petorka pet ključnih zemalja zapadnog sveta, paralelnom diplomatijom u Beogradu i Prištini. Njihovi napori zasad nisu dali konkretne rezultate jer nisu uspeli da obezbede prisustvo Vučića u Briselu, gde bi se sreo s Kurtijem. Međutim, angažovanje kvinte doprinelo je uspostavljanju pravila igre, tako da ne dođe do sukoba između specijalne policije i naroda na barikadama.
Opšti utisak ukazuje da je Miroslav Lajčak ostvario najlošiji rezultat na terenu. Već duže vreme Lajčak ima poteškoće da organizuje konstruktivan sastanak između Kurtija i Vučića. Pregovori između šefova pregovaračkih timova takođe ne donose željene i preko potrebne sporazume niti dovode do smirivanja strasti, a normalizacija u bilo kom obliku značenja nikad nije bila dalja.
Pored toga, postignuti sporazumi polako se urušavaju kao kula od karata, Zajednica srpskih opština je mrtvo slovo na papiru, presudom Todosijeviću srušen je Sporazum o pravosuđu, a upornim odbijanjem izdavanja licenci za distributere električne energije na severu Kosova ne realizuje se Sporazum o energetici.
Kurtijeva odluka o uvođenju reciprociteta ruši Sporazum o slobodi kretanja, koji, svakako, predstavlja najveće dostignuće dijaloga u Briselu jer su tim sporazumom Albanci s Kosova dobili mogućnost putovanja kroz i u Srbiju.
Briselski sporazum će se u potpunosti urušiti ukoliko trenutna situacija dovede do toga da se politički predstavnici Srba sa Kosova povuku iz kosovskih institucija i ne učestvuju na predstojećim lokalnim izborima. Posledice tog čina bi bile nesagledive, mnogo kompleksnije od svega što smo dosad videli od dolaska Unmik administracije do danas.
ODLAGANJE NIJE REŠENJE: Otuda je uloga Lajčaka kao glavnog posrednika u pregovorima ogromna, a (dosadašnji) rezultati prilično skromni. Lajčakovo neodlučno angažovanje na ukidanju taksi moglo bi se opravdati njegovim imenovanjem u kasnim fazama te krize. Međutim, nema opravdanja za njegov nedostatak agilnosti u rešavanju trenutne situacije.
Umesto da prigrli šansu koja se stvorila na način da nametne sebe kao ključnog igrača na terenu koji će dovesti do časnog izlaza za oba tima, on je odlučio da igra skrivalice i prepusti igru Eskobaru, koji će pokupiti lovorike kao što je to onomad bio slučaj sa Grenelom.
Odnosi između Srbije i Kosova, kao i između Albanaca i Srba izuzetno su kompleksni i multidimenzionalni. Ulozi su veliki, gubici se mere ljudskim životima i izgubljenim generacijama, a dobitak je sloboda kao najuzvišenije civilizacijsko dostignuće. Od igrača za stolom zavisi da li ćemo meriti gubitke ili uživati u dobitima, da li ćemo se gađati avetima iz prošlosti ili ćemo naći snage da prigrlimo budućnost.
Igrati ovu igru nikome nije lako, mada izbacivanje iz nje igračima mnogo teže pada. Odlaganje nije rešenje, solo akcije očigledno ne daju rezultate, a gol u produžecima nije moguć. Pobeda je jedino moguća zajedničkom igrom svih igrača, shvati to već jednom! Koju igru igraš?
Autor je koordinator Radne grupe Nacionalnog konventa za EU za Poglavlje 35