Kriza na Bliskom istoku se dalje komplikuje, tačno godinu dana nakon što je teroristički napad Hamasa pokrenuo novi rat. Ovaj razoran sukob se, nakon pojasa Gaze, širi i na južni Liban, uporište Hezbolaha, šiitske milicije koju podržava Iran. Izrael nastavlja sa intenzivnim vazdušnim napadima na Bejrut. U njima je život izgubilo više od 2.000 ljudi, uključujući 127 dece. Istovremeno se „tuče“ i po severu pojasa Gaze, u kome Hamas očigledno nije poražen. Tako je u subotu palestinskim civilima u mestima Nuseirat i Bureij naređeno da se evakuišu.
Neposredni cilj Izraela je da omogući povratak nekoliko desetina hiljada stanovnika koji su napustili naselja uz „plavu liniju“ razgraničenja sa Libanom. Dok vojska počinje sa ograničenim upadima na sela u pograničnom području, protivnici u regionu – saveznici Teherana – nastavljaju sa ispaljivanjem raketa. Napadima postižu malo šta osim što jačaju bes i rešenost jevrejske države. Odmazda koja nesumnjivo sledi, piše Federika Marsi, „predstavlja varnicu koja može izazvati regionalni rat na Bliskom istoku“.
TEL AVIV BIRA VREME I NAČIN
Prošlonedeljni napad balističkim projektilima, odgovor Teherana na smrt Hasana Nasralaha „nije ni ogrebao“ sposobnosti izraelskog vazduhoplovstva, rekao je ministar odbrane Joav Galan. Rakete je ili presrela protivvazdušna odbrana ili su pale na otvorena područja. (Jedina potvrđena žrtva je, paradoksalno, Palestinac na Zapadnoj obali). Međutim, napad je naterao svih 10 miliona Izraelaca da pojure u skloništa i izazvao materijalnu štetu. Galan je naglasio da će „Izrael izabrati vreme i način odgovora“.
Podsećamo da je u aprilu Iran ispalio i više projektila i dronova na Izrael (nakon što je u vazdušnom napadu ubijeno nekoliko iranskih generala u Damasku). Zauzvrat Izrael je napao vazdušnu bazu Arteš u Isfahanu, uništivši deo sistema protivvazdušne odbrane dugog dometa S-300. Zato se sada razmišlja o gađanju strateške infrastrukture, gasnih, naftnih, a možda i nuklearnih postrojenja. Prema Marku Ovenu Džonsu sa univerziteta Nortvestern, drugim masovnim napadom na Izrael, vlasti u Teheranu su želele da uspostave „meru odvraćanja“ jer nisu više mogle da dozvole sebi da „izgledaju slabo“ u kontekstu izraelskih napada na saveznike Irana u regionu. SAD su, međutim, Izrael upozorile na vreme; i direktno pomogle u obaranju raketa i bespilotnih letelica. U Teheranu su morali da znaju da najveći broj projektila neće pogoditi metu.
Prošle nedelje, međutim, Iran je upotrebio balističke projektile sposobne da zaobiđu hvaljeni sistem protivvazdušne odbrane „Gvozdena kupola“. Samim tim, veruje Andreas Krig, odgovor Izraela „biće mnogo oštriji“ nego u aprilu, kako bi efektivno odvratio Teheran od novih pokušaja. Krig je dodao kako očekuje da će Izrael poslati svoje borbene avione u iranski vazdušni prostor kako bi napali vojne ciljeve. Naftali Benet, bivši premijer Izraela među prvima je pozvao da se udari na iranska nuklearna postrojenja. Kako je rekao, „imamo opravdanje (…) imamo alate (…) sada kada su Hezbolah i Hamas paralizovani, Iran je izložen.“
Pretpostavlja se da bi svaki napad na iranski nuklearni program obuhvatio postrojenja za obogaćivanje uranijuma Natanz i Centar za nuklearnu tehnologiju u Isfahanu. Pokušaj uništenja navedenih lokacija u odmazdu za napad koji je napravio minimalnu štetu ipak deluje nesrazmerno. Pritom, takav napad može podstaći Teheran da ubrza svoj nuklearni program, upravo sa ciljem već pomenutog odvraćanja. Američki predsednik Džozef Bajden ga baš zato i ne podržava i to je stav koji dele i drugi svetski lideri.
ŠTA ZAISTA HOĆE IZRAEL?
Mark Esper, bivši sekretar odbrane SAD, veruje da će Izrael otići korak – ili nekoliko koraka dalje. „Prvo pitanje je (…) žele li promenu režima? Mislim da će (…) otići u Teheran i krenuti na ajatolaha Homeinija, (…) na predsednika Pezeškijana, i na Korpus garde islamske revolucije“. Zastrašujuća pomisao. Opet, Esper, koji je bio deo Trampove administracije, dodaje kako će izraelska vojska morati da uništi iranske komandne centre kako bi sprečila da režim komunicira. Međutim, ako bi napali iranski nuklearni program, Izrael bi morao da se suoči sa (ljudskim) gubicima. Drugo, „loša strana je što rizikujete civilne žrtve (…) „a ono što ne želite da uradite je da se iranski narod okupi oko tog režima“.
Esper je rekao da su drugi vojni ciljevi na koje bi Izrael mogao da gađaju lokacije za proizvodnju balističkih projektila i dronova, kao i skladišta. Još ranije, tvrdi, „razgovarali smo o 12 do 14 objekata u kojima se odvija prerada, proizvodnja i distribucija nafte“. Upitan da li Izrael smatra sposobnim da se nosi sa rizikom šireg rata u regionu, Esper je potvrdno odgovorio. Ali, „biće im potrebna pomoć saveznika, kao što su SAD“, zato što će „proizvodnja municije i drugih sredstava biti kritična“.
Na izraelski napad, Iran bi opet mogao da uzvrati, bilo direktno ili preko grupa u regionu; mogao bi da pojača podršku Hezbolahu ili drugim milicijama. Iran ima mogućnosti za sajber ratovanje i mogao bi da odgovori sajber napadima usmerenim na izraelsku infrastrukturu. Teheran bi nastojao da prikupi podršku svojih saveznika u regionu i globalno, predstavljajući napad kao agresiju. Najzad, mogao bi da započne operacije u Ormuskom moreuzu, utičući na globalni transport nafte.
Endrju Latam piše kako je rat protiv Hamasa i Hezbolaha tragičan po mnogo čemu, pored ostalog i činjenice da se Izrael sa neprijateljima suočava „kao demokratska država, vezana međunarodnim pravom i principima pravednog rata“. Na drugoj strani za Hamas i Hezbolah korišćenje civila kao živog štita deo je strategije. Pun razumevanja za poziciju Izraela, autor kaže kako je „tragična realnost (…) da čak i narod sa najboljim namerama i (…) sposobnostima ne može da vodi rat protiv takvih protivnika, a da ne izazove civilne žrtve. Dilema je (…) između opstanka i morala, između potrebe za sigurnošću i želje da se izbegne sama patnja koju rat nosi.“ Kada je cilj potpuno uništenje, protivnici se više ne osvrću da li stradaju i nevini.
Autor je viši savetnik u ISAC fondu iz Beograda