Sve u svemu, nepoznanica nema. Vladimir Putin, 71, po peti put je izabran za predsednika Ruske federacije. Međutim, treba reći da su ovo po svoj prilici izbori koji su najviše ispraćeni u Zapadnim medijima. Razlozi su svakako oni koje suštinski opisuju Rat u Ukrajini i aneksija pet ukrajinskih regiona od 2014; sveprisutna kontrola, ali i stimulacija elektorata od strane vladajuće klike kako bi osigurali izbor njihovog kandidata; tretman opozicije, gde se ništa ne prepušta slučaju, a gde ona može biti samo scenska, ali ne i suštinska.
Putin će uskoro biti najdugovečniji vladalac u novijoj istoriji Rusije. Dolazak na vlast mu je omogućio direktni blagoslov prvog demokratski izabranog predsednika Borisa Jeljcina (neki kažu iznuđen), koji ga je svojim povlačenjem direktno katapultirao u predsedničku fotelju. I tada počinje njegova vladavina, tokom koje će država biti stabilizovana u odnosu na haos tokom devedesetih. Ekonomski napredak je svakako izazvan povećanjem cena nafte i gasa na međunarodnom tržištu, kao i stavljanjem pod državnu kontrolu svih oligarha. Ko nije hteo, prošao je kao Mihail Hodorkovski. Upravo to „obuzdavanje“ donelo i veliku popularnost Putinu, kao simbola uspostavljanja reda. Ta prva dva mandata svakako nisu bila nešto previše demokratska, ali suštinska opozicija je postojala i delovala. Putin se naoko držao prava i ustava. Nakon drugog mandata, sišao sa predsedničke pozicije, postajući ponovo premijer, dok je državno kormilo preuzeo Dmitrij Medvedev. Putin se takođe u javnoj sferi nije puno pojavljivao, dok je sav fokus bio na Medvedevu. Ipak, kada mu se mandat okončao, Putin se vratio na predsedničku poziciju, ali u međunarodnom okruženju koje se neumitno menjalo. Dobri odnosi sa SAD sa početka veka, čak i de-fakto podrška intervencijama u Avganistanu i Iraku bila je davna prošlost. Obojene revolucije i namera proširenja NATO na istok (koja je za neko vreme onemogućena Gruzijskim ratom 2008), povećavali su paranoju Rusije. Intervencija na Krimu, a potom i izbijanje rata u Donbasu su suštinski stavili rampu na bilo kakvu realističnu mogućnost detanta. I tu već vidimo da se privid legalizma kruni, i da je suštinski akcenat stavljen na jačanje kontrole javnog prostora od strane centralne vlasti. Nije postojala više potreba za mimikrijom demokratije, barem onako kako je Zapadnjaci shvataju. U vlastitom narativu, Rusija je posebna civilizacija i tražiće demokratiju onakvu kakva joj odgovara. A meru kakva ona treba da bude određuje Kremlj. Ustav je promenjen 2020. tako da Putin sada ima mogućnost za još dva mandata na mestu predsednika Rusije.
Putin pobedio uz 87 odsto glasova
Nakon što je osvojio više od 87 odsto glasova na trodnevnim izborima, Putin je rekao da je ruska demokratija transparentnija od mnogih na Zapadu i najavio da će protiv onih koji su preškrabali ili na drugi način učinili glasačke listiće nevažećim biti preduzete mere, dok je oko 80 demonstranata uhapšeno.
PROTIVKANDIDATI
Ipak, neka potreba za mimikrijom demokratije i dalje postoji, ali ovog puta iz drugih razloga. Putinu je očigledno stalo da prikaže da uživa enormnu podršku kod kuće, i da ga rat u Ukrajini nije uzdrmao, naprotiv. Svakako, Putinova popularnost nije mala, i režim je pokazao otpornost ruske ekonomije tokom najoštrijih sankcija koje je u novije vreme neka država pretrpela. Ruska ekonomija u ratnim uslovima ima znatan rast i to se svakako oseća. Ratni „mod“ funkcionisanja ruske države dao je mogućnosti za dalju političku i nacionalističku mobilizaciju, i stvaranje dualističkog pristupa stvarnosti – „mi“ koji smo za Rusiju i „oni“ koji su protiv nje. Iz takve postavke stvari za suštinsku opoziciju uopšte više nema mesta. Uspesi u ratu, ma kako minimalno se pomerala linija fronta znače za režim. Putin nije gubitnik, a „Rusija se širi“ je poruka dana.
Da li treba da nas začudi posle sveukupnog tretmana Navaljnog od 2018. naovamo (kad mu nije odobreno da bude kandidat na predsedničkim izborima zbog ranijeg montiranog procesa) što pravoj opoziciji nije dozvoljeno da učestvuje?
Rusi glasali i u Beogradu
Oko 4.700 Rusa je uspelo je da glasa u Beogradu, a još polovina njih nije došla na red jer ruska ambasada nije produžila vreme za glasanje, rekla je Ekatarina Malahova iz asocijacije volontera Glasaj u inostranstvu. Putin je u Beogradu dobio tri odsto glasova, a hiljade ljudi su čitav dan čekali da glasaju.
Borisu Nadeždinu, koji je suštinski lider anti-ratne opcije, nije odobrena kandidatura zbog navodnih grešaka u sakupljanju potpisa. Po pisanju nemačkog Špigla, Centralna izborna komisija Rusije nikad nije bila rigoroznija u odobravanju kandidata. Trojica koja su odobrena, nisu ništa više od dekoracije za Putinovu pobedu. Prvi je Nikolaj Haritinov, kandidat proverene savezničke klike, Komunističke partije. Drugi je Vladislav Davankov, zamenik predsednika Dume Rusije, koji je navodno liberalan, i čija se partija protivila priznanjima donbaskih republika februara 2022. I poslednji je Leonid Slucki, kandidat „omiljenih opozicionara“ Kremlja, Liberalno demokratske partije pokojnog Vladimira Žirinovskog. Kako navode u Špiglu, niko od ovih kandidata se nije čak ni pretvarao da vodi kampanju.
Posmatrajući iz te perspektive, odlazak velikog broja Rusa nakon početka invazije je dobrodošao za Kremlj. Svi oni koji imaju neke veze sa Zapadom, i u interesu im je da Rusija nije izolovana, su otišli. Dobitak za režim u političkom smislu, pošto bi oni glasali drugačije, iako taj egzodus predstavlja ekonomski i demografski izazov za Rusiju. Nema veze, već se govori o popunjavanju nedostajuće radne snage sa imigrantima, uključujući i Afrikance iz prijateljskih država (Burkina Faso, Centralnoafrička Republika itd.) gde je Rusija proteklih godina iskoristila slabosti Zapada i uspela da napravi proboj podržavajući lokalne elite i njihov ostanak na vlasti. Imigranti svakako neće uskoro moći na birališta, a i kad dođu, koje su opcije da ne glasaju za režim?
„Takav je život“
U komentaru o sudbini Alekseja Navaljnog koji je umro u ruskom zatvoru 16. februara, Putin je potvrdio da su bili u toku razgovori o razmeni zatvorenika sa Zapadom, ali pod uslovom da se njegov politički rival nikada ne vrati u Rusiju. „Rekao sam da sam za to, ali, nažalost, desilo se ono što se desilo. Šta se može, takav je život.“
STABILNA PODRŠKA
Suštinska opozicija je pokušala neke akcije tokom glasanja, koje su pre svega simboličkog značaja. Da pokažu da snage koje se protive politikama vlasti u Rusiji ipak postoje. Nema govora o nekoj kontroli izbora. Već sama činjenica o glasanju u suštinski anektiranim regionima Ukrajine govori da je kontrola isključivo u rukama vlasti. Glasanje preko Interneta je tek problematično. A da ne govorimo o slikama glasača koji nisu u stanju da izađu na biralište – timovi biračkih odbora bukvalno nose biračke kutije od kuće do kuće, od stana do stana. Strani posmatrači (uključujući tu i one koje dolaze iz Srbije i Republike Srpske) nisu ništa više nego dekor, koji pomažu stvaranju privida neke demokratije.
Putin pobeđuje, i to, predviđamo, sa najvećom podrškom do sada. Uz sve manipulacije, to je ipak potvrda da je podrška stabilna, a da se politika Rusije neće menjati. Rusija je u ovom momentu pobednica u očima većine građana, režim je učvršćen, a ekonomija stabilna. I onda se postavlja pitanje, da li uopšte treba kritikovati Rusiju sa stanovišta demokratskih standarda? To je zemlja koja je demokratiju iskusila u dva navrata. Prvi nakon Februarske revolucije 1917, koji je neslavno okončan Oktobarskom revolucijom. Drugi, tokom Jeljcinovog mandata, koji se manifestovao pucanjem državnog aparata po šavovima, društvenim urušavanjem i spoljnopolitičkim ignorisanjem od strane drugih. Onda ovakav proishod ne treba da čudi, i pravo pitanje za sve je da li uopšte možemo da očekujemo drugo? U očima prosečnog građanina Rusije, sa postojećim režimom postoji neka predvidljivost. To što je uskraćen za alternativu, za većinu njih i nije bitno. Alternativa može da znači novi kolaps, novo Смутное время.
Ono što je pravo pitanje, o kom niko ne govori, je kakvu budućnost očekujemo kad u Rusiji neće biti promena? I da Putin kojim slučajem ode sa ovog sveta, da li bi se pojavila alternativa? Sva je prilika da ne bi, pošto bi deviza bila „i posle Putina, Putin“, odnosno klika bi instalirala novog lidera koji ni za jotu ne bi bio drugačiji od postojećeg, čak bi možda bio i izazovniji. Drugim rečima, sa ovakvom Rusijom ćemo nastaviti da živimo u Evropi, i to Rusijom sa obnovljenim vojnim potencijalom, i neposrednim ratnim iskustvom najbrojnije vojske na našem kontinentu. I svakako, liderom kojeg bira klika, a građani taj izbor samo potvrđuju.
Antrfile
Antrfile