Beleške s puta u Čečeniju: Nepokoreni narod

Policijska patrola, opremljena pancirima i automatskim puškama, gleda naša dokumenta i zatim polako odmahuju rukom i mi nastavljamo put. Čečenija Polako ostaje iza nas… Kako napuštamo njegovu domovinu Mushadžiev Said Hasan Hamzatovič, profesor ruskog Majkopskog univerziteta i direktor Centra za narednu diplomatiju, priča nam o istoriji svoje porodice, u kojoj se ogleda i tragedija jednog naroda.

Tihim glasom, punim bola priča nam o akciji “Čečevica” – deportaciji Čečena 1944. godine.

NAJBOLNIJA TAČKA: Naime, jedinice sovjetske vojske, 23. februara te godine pozvale su celokupno stanovništvo da se okupi u lokalnim partijskim i državnim zgradama, zatim su ih kamionima prebacili do železničkih stanica, a odakle su vagonima prevezeni u Centralnu Aziju, pretežno u Kazahstan i Kirgistan. Tokom akcije sovjetske jedinice brutalnom su silom gušile svaki pokušaj otpora deportacije.

I danas je u kolektivnom sećanju Čečena kao najbolnija tačka njihove istorije označena upravo deportacija. Pogotovo nerazumnost tog čina jer je tadašnji lider SSSR-a Josip Staljin optužio Čečene za kolaboraciju sa Nemačkom, a posledica toga je bila deportacija naroda sa Kavkaza.

O “ozbiljnosti” tih optužbi govori i činjenica da nemačka vojska nikada nije ni stigla do Čečenije već je zaustavljena na delu Severnog Kavkaza koje je više stotina kilometara udaljeno od Čečenije.

Kako polako ulazimo u Ingušetiju, Said nastavlja priča o svom stricu – heroju SSSR-a i učesniku u Lenjingradskoj bici: “Preživeo je opsadu Lenjingrada, koja je trajala od septembra 1941. do januara 1944. Nagrađen je za herojstvo koje je pokazao tokom odbrane Lenjingrada. A, za to vreme započeta je deportacija Čečena. Njegovi roditelji su bili bolesni i stari i nisu želeli da napuste svoj dom kada su došli sovjetski vojnici da ih deportuju. Pričali su i da im sin učestvuje u borbama oko Lenjingrada, da žele da ga sačekaju na kućnom pragu… ali uprkos svemu zbog pruženog otpora ubijeni su pored svog porodičnog doma. Stric, iako heroj, ubrzo je isto deportovan za Kazahstan. Tada počinje njegova agonija jer u tom trenutku niko nije znao sudbinu njegovih roditelja. Narednih deset godina stric bezuspešno traga za roditeljima. Njihovu sudbinu je saznao tek kada im je dozvoljen povratak u Čečeniju.”

Saidu su oči pune suza, uz nepostavljeno pitanje: zašto se to desilo mom stricu, porodici i narodu?

To pitanje postavljamo svi u sebi, dok u automobilu slušamo hronologiju te porodične nesreće i shvatamo da je to istorija tog ponosnog naroda sa Kavkaza.

OBNOVA: Inače, broj ljudskih žrtava prilikom same deportacije i dalje nije poznat, ali službeni demografski podaci iz Kazahstana i Kirgistana ukazuju da se do 1948. godine broj Čečena i Inguša smanjio za jednu trećinu. Deportacija je službeno završena 9. marta iste godine.

I deportovano je 493.000 ljudi. Saidovu priču istorijskim činjenicama i objašnjenima dok jurimo Ingušetijom dopunjuje u autu naša saputnica, jedna od najistaknutijih ruskih istoričarki Elena Mihailovna Maleševa, a ne bi li shvatili istorijske okolnosti.

“Povratak preživelima u domovinu dozvoljen je tek nakon Staljinove smrti, odnosno sa imenovanjem novog sovjetskog lidera Nikite Hruščova”, objašnjava Said.

Ali tu ih je čekala nova bitka jer su njihove domove naselili drugi.

Veruje se da su posledice operacije “Čečevica”, koja je ostavila duboki trag u čečenskoj kulturi i društvo, imale veliki uticaj u periodu raspada SSSR-a kada dolazi do radikalizacije čečenske politike u odnosu na Kremlj. Čak i da su bile podstrek za pokušaj stvaranja nezavisne Čečenije. Uostalom, tadašnji separatistički predsednik Džohar Dudajev je početkom 1990-ih ustanovio 23. februar kao čečenski Dan sećanja.

Savremena Čečenija, nakon razaranja 90-ih godina tokom Prvog i Drugog čečenskog rata, uspela je da se izgradi iz ruševina. Kolike su bile razmere razaranja govori i to da je bilo predloga da se Grozni, glavni grad Čečenije, premesti na drugu lokaciju. To nije urađeno, ali je trebalo skoro tri godine da se uklone ruševine, a zatim još deset da Grozni, kao Feniks, iznikne iz pepela.

Danas u Groznom nema razrušenih zgrada, koje se sada samo mogu videti na fotografija, a grad podseća na Dubai.

MESTO MOĆI: Razumeti Čečeniju moguće je samo ako se shvatiti važnost njenog geostrateškog položaja. Većina novinara na Zapadu smatra da je Čečenija upravo mesto gde se pre 22 godine rodila Putinova moć.

Epilog Prvog čečenskog rata, koji je trajao od 1994. do 1996, bio je sporazum koji su potpisali tadašnji ruski predsednik Boris Jeljcin i bivši sovjetski oficir Alsan Maskadov. Taj sporazum je većina Rusa videla kao poraz i slabost Jeljcina.

Kad je počeo Drugi čečenski rat 1999. na političku scenu je stupio Vladimir Putin, u tom trenutku novi ruski premijer. Svoj mandat je započeo oštrom retorikom o čečenskom pitanju, a kada su trupe krenule ka Groznom, ljudi su dobro znali da iza toga stoji Putin.

Godinu dana kasnije je Putin postao predsednik.

Ubrzo i glavni vođa čečenskih snaga i veliki muftija tog regiona Ahmat Kadirov menja stranu i pravi dogovor sa Kremljem. Većina Čečena ga smatra savremenim ocem svoje nacije. Ubijen je u atentatu na Dan pobede 9. maja 2004. godine, nakon čega na čelo Čečenije dolazi njegov sin Ramzan Kadirov.

O značaju ove trojice za kreiranje današnje Čečenije govori i to što se na većini zgrada u Groznom se mogu videti slike sve trojice – oca i sina i Putina. Osim sveprisutnih portreta, širom Groznog se mogu videti i citati tragično nastradalog prvog predsednika. U centru Groznog, njemu u čast, podignuta je grandiozna džamija – Srce Čečenije. Takođe, dva glavna gradska bulevara nose imena Ahmata Kadirova i Putina.

Ono što je vidljivo na ulicama Groznog je da se veliki novac ulaže u izgradnju i infrastrukturu i da grad izgleda kao svetska metropola. Ovaj region bogat energentima, očigledno je iskoristio deo novca zarađenog od gasa i nafte kako bi pospešio ekonomski razvoj Čečenije. Navodno se veliki novac sliva u Čečeniju i iz ruskog budžeta.

Možda je razlog taj što su se Čečeni tokom istorije pokazali kao ratoboran narod koji je sklon pružanju oružanog otpora u slučaju pokušaja narušavanja njihovog načina života i tradicionalnih vrednosti. Uostalom, Čečenija je izuzetno važna za Rusiju jer može biti činilac stabilnosti ali i fitilj koji može da zapali čitav region. Zato je za Moskvu najvažnije da u tom regionu bude sve mirno i bez sukoba.

SVADBA, OGLEDALO TRADICIJE: Čečensko društvo je vekovima, pa tako i danas, izrazito hijerarhijsko, vertikalno ustrojeno i klanovsko-plemenski uređeno. Tradicija ovog naroda najbolje je uočljiva tokom svadbe, koja predstavlja i neki vid spajanja dva klana.

Posebno je bilo interesantno to što sam tokom prisustva na svadbi uočila i običaje koji dosta podsećaju na srpske. Na primer, prilikom ulaska mlade u restoran ka njoj se bacaju čokoladice, koje hvataju pre svega deca i devojke. Čečenska verzija “kume, izgore ti kesa” ispred opštinske zgrade u nekom gradu na jugu Srbije. I jedan i drugi običaj su isto propraćeni vriskom srećne deca koja se bacaju u potragu za čokoladicama, odnosno sitnim novcem.

Dok posmatram razdraganu decu i mlade devojke, jedna od njih obučena u skladu sa čečenskom tradicijom u zelenoj dugoj haljini i sa belom maramom na glavi, prilazi mi i gura u ruku jednu od tih čokoladica.

Pojela sam je jer verujem da donosi sreću.

Na poziv domaćina ulazimo u restoran i prvo što napada naša čula je muzika. Glasna je, poput naše narodne muzike, ali u znatno bržem ritmu. Suštinski, iako su čečenske svadbe spektakularne, njih diktiraju običaji i tradicija.

Jedan od osnovnih običaja jeste da se mlada ne sme pridružiti slavlju, objašnjava nam Said Hasan već ona gleda iz prikrajka, uz poštovanje nove porodice. Dodaje da po tradiciji svadba traje tri dana.

Neposredno pred svadbu mladu sprema više žena. Nakon što se spremi, mlada čeka da dođu po nju mladoženjini roditelji i odvode je na ceremoniju. Kad dođe na mesto proslave, ona dobija zasebno mesto, gde stoji tokom cele ceremonije jer ne sme plesati, niti pevati.

Tokom proslave svadbe u restoranu muškarci i žene se ne mešaju. Posebno je interesantno gledati ples na svadbenom veselju. Muškarci i žene formiraju krug, ali su podeljeni na suprotnim stranama. Muškarac ulazi u krug i prilazi ženskom delu “kruga” i prstom ili očima pokazuje na devojku s kojom bi plesao. Na pojedinima svadbama, kako su nam ispričali naši gosti, postoji i neka vrsta voditelja koji “bira” muškarca koji zatim ulazi u krug da igra, a on zatim bira devojku.

Nema dodirivanja, s tim što muški ples odlikuje agresivnost pokreta rukama i nogama u ritmu muzike, dok se devojke elegantno kreću u tom krugu, kao da lebde, ali najčešće s pogledom uperenim ka podu. Dok traje ples ostali koji stoje u krugu, glasno tapšu i daju podršku paru koji igra.

To izgleda kao udvaranje pod budnim okom porodice. A, verujem da su svadbe najčešće mesto na kome se rađaju prve simpatije koje prerastaju u venčanja.

Takođe, u Čečeniji je i dalje jak i poštuje se običaj, kao nekada u našim krajevima – da devojka mora da bude nevina prilikom sklapanja braka. To se dokazuje posteljinom iz prve bračne noći. Zvuči poznato zar ne?

Kako su nam objasnili domaćini, na tradicionalnoj čečenskoj svadbi tokom prvog dana, mlada se upoznaje sa svojim novim rođacima i može sesti samo ako dobije dozvolu. Prema tradiciji, mladoženja ne sme biti na samoj proslavi već se sa mladom sastaje tek nakon proslave, daleko od očiju rođaka.

Uz osmeh Said se seća svoje svadbe i kaže da je on bio u drugom gradu. Nakon što se susretne sa mladoženjom, mlada dobija mesto za stolom gde sede počasni gosti.

Tada joj donose bebu, nečije novorođenče – nakonče, što bi se u Srbiji reklo! – kojem mlada treba da da poklon, kako bi i ona imala dosta dece. Po završetku gozbe, gosti od mlade traže da im donese vode. Zatim svi imaju pravo da prokomentarišu mladu i njen izgled. Bez obzira na sve, mlada i dalje ne sme da progovara jer se pričljivost u Čečeniji smatra znakom gluposti i neskromnosti.

Ona samo sme da gostima, kad im donese po čašu vode, poželi dobro zdravlje.

Trećeg dana svadbe gosti, uz ples i muziku, odvode mladu na reku. Tada se u vodu bacaju neka vrsta palačinki od kukuruznog brašna, koje u letu treba da pogode iz puške. Nakon ovog dela ceremonije, mlada zahvata malo vode iz reke i odlazi kući. Tek treće večeri, čovek kojeg opunomoći mladin otac, odlazi zajedno sa mladoženjom kod matičara, gde se sklapa brak.

Inače, svadbena odora mlade je kompleksna.

Naime, pre prisustva na čečenskoj svadbi obišli smo i jedan od najvećih svadbenih salona u Čečeniji pod nazivom Irs. Na lepoti salona i izloženih venčanica verujemo da bi im pozavideli i stanovnici Pariza i Rima. U razgovoru sa vlasnicom salona shvatamo da je reč o porodičnom biznisu za koji kaže da nikada nije stao – čak i tokom rata.

Pokazuju nam radionice za šivenje venčanica uz objašnjenje da su kod njih najtraženije venčanice koje poštuju i savremene trendove, ali i čečensku tradiciju. Upravo zbog tog spoja tradicije i modernog kroja njihove venčanice su jedne od najtraženijih u Čečeniji i dijaspori. U svakom slučaju, čečenske svadbe su veliki spektakl, koji predstavlja čitav niz pesama, plesa i trodnevnog slavlja, čiji je deo i mladina venčanica.

MENTALITET I HRANA: Osim tih običaja koji nalikuju našim, ono što Čečene čini sličnim nama jeste gostoprimstvo. Ponosni su su na svoja tradicionalna jela i neće se libiti da vam više puta ponude hranu ako smatraju da niste dovoljno pojeli. Ili da vam guraju tanjir sa hranom, dok ne kapitulirate tako što uzmete još ukusne hrane. Posebno je lep čepalgaš, koji podseća na palačinke koje mogu biti sa sirom ili tikvom. Jedu se rukama najčešće uz šoljicu čaja.

Čečeni najčešće pripremaju testo bez kvasca i imaju razvijenu kulturu pravljena raznih kolača i torti. Imajući u vidu da je reč o muslimanskoj republici, u Čečeniji se ne jede svinjetina već uglavnom jagnjetina, govedina i piletina. I naravno nema alkohola. Izuzetno su ukusa i razne vrste čorbi obogaćene mirođijom. Poseban utisak je na nas ostavilo povrće i voće. Naime, bogati ukus i opojni miris povrća i voća koje smo probali u tom delu Rusije, podseća na ono koje smo jeli nekada u detinjstvu.

U svakom slučaju, pravu Čečeniju i gostoprimstvo možete videti tek kada vam neko od njih otvori vrata svog doma. Obavezno je izuvanje obuće, pre ulaska u kuću, a tamo vas dočeka glave porodice i nakon dobrodošlice ostavi vas da uživate u kolačima i dobrom društvu ženskog dela porodice. Uz razgovor, naravno, ide i čaj sa kolačima i tortama punih svežeg voća. Sto je spreman za goste i prekriven raznim đakonijama za grickanje uz razgovor. A, razgovara se o porodici, deci, školovanju, načinu života…

Deluju iskreno zainteresovane za državu odakle smo i naše utiske o Čečeniji. Čečenske žene su čarobne. Ono što je njihova karakteristika je da će vas prilikom prvog susreta čvrsto zgrliti – kao znak upoznavanja. Isto tako, ali možda i jače, zagrliće vas i prilikom opraštanja, tako da ćete ponovo poželeti da se vratite u Čečeniju.