Piše: Silvano Bolčić
Ljudi žele da veruju da su nepristrasni kad izlažu svoja stanovišta o “javnim stvarima”, pogotovo ako su po svojoj društvenoj ulozi javni delatnici, a takvih je mnogo, od onih na javnim funkcijama, pa sve do novinara i drugih medijskih delatnika. Ono što javni delatnici kazuju javnosti mnogi u toj javnosti i primaju sa uverenjem da ono što im se kazuje jeste nepristrasno mišljenje, dakle, mišljenje koje nepristrasno koristi dostupne činjenice i nepristrasno izvodi sudove o stvarnosti na bazi valjanog i nepristrasnog korišćenja raspoloživih činjenica.
IZNEVERENA OČEKIVANJA: Nažalost, mnogi javni delatnici ne uspevaju ostvariti ni vlastitu želju za nepristrasnim mišljenjem niti ispunjavaju očekivanja onih kojima kazuju svoje sudove da su ta njihova kazivanja nepristrasna. Jer, njihova su mišljenja vrlo često pristrasna zbog njihovih svetonazornih stavova, zbog ideologija koje oblikuju njihovu svest, zbog interesa koji bitno utiču na njihov prilaz stvarnim dešavanjima, zbog uloge koju ima njihov kolektivni identitet po njihovo individualno biće, počesto i zbog “traljavo obavljenog posla” u nalaženju i povezivanju relevantnih činjenica.
Mnogi veruju da u “demokratski” ustrojenom društvu svi ljudi imaju neomeđeno “pravo na sopstveno mišljenje”, uključujući tu i pravo da se to sopstveno mišljenje, bez zazora, iznosi u javnost, ma kako da se došlo do datog mišljenja, nezavisno od nepristrasnog uvažavanja činjenica, poštivanja pravila logičnog zaključivanja, nezavisno od javno dostupnih saznanja “relevantnih drugih” o stvarima o kojima neko izlaže sopstveno mišljenje (“mišljenje”).
Nije lako nepristrasno misliti o bilo čemu što se tiče naše egzistencije. Nije lako ni uočiti nečiju pristrasnost u mišljenju, pogotovo ako se od nekoga unapred očekuje da ono što javnosti kazuje bude nepristrasno mišljenje. Možda i onaj ko pristrasno misli “u dobroj veri” veruje u svoju nepristrasnost. Ali, o pristrasnosti valja suditi pažljivim promišljanjem iskazanog mišljenja, uočavanjem tipičnih “obrazaca” pristrasnog mišljenja.
Ovaj tekst pisan je sa željom da se naznače neki od tih tipičnih “obrazaca” pristrasnog mišljenja, sa uverenjem da bi to moglo biti od pomoći i onima koji, zbog svoje uloge, u javnost iznose mišljenja, kao i onima u javnosti do kojih ta mišljenja dolaze. Živimo u vremenu burnih dešavanja, ugroženih egzistencija, “razbuktanih strasti”, žurbe da se izađe iz tog “haotičnog vremena”, pa je za svakoga važno da o javnim stvarima dobija što više nepristrasnih zapažanja. Oni koji javnosti kazuju “ stvari” koje su u biti pristrasno mišljenje, ma kakva da su njihova subjektivna viđenja njihove nepristrasnosti, ništa dobro ne čine za ljude koji žude za više normalnosti u njihovom svakodnevnom životu.
SLUČAJ GLAVNE UREDNICE: U nastavku ovog teksta ovo opšte kazivanje o pristrasnom mišljenju biće konkretizovano analizom jednog skorašnjeg teksta Ljiljane Smajlović, glavne urednice Politike, objavljenog u navedenim novinama 5. decembra 2015. pod naslovom “Propaganda, laži i video-trake”.
Čitalac ovog teksta može se pitati o razlozima ovakve analize upravo teksta Ljiljane Smajlović. Pomenuti tekst Lj. Smajlović objavljen je u Politici kao “reč glavne urednice”, što znači da ima veću težinu nego da je to samo njen lični stav, kakvi su inače stavovi onih čiji se tekstovi objavljuju u rubrici Pogledi u navedenim novinama.
Iz celine ovog teksta može se zaključiti da Lj. Smajlović iznosi svoje mišljenje radi odbrane premijera A. Vučića i Vlade koju on vodi od neosnovanih kritika kakvih je, po njenom viđenju, bilo u poslednje vreme, posebno u napisima u Kuriru i u reagovanjima nekih “branitelja” novinarskih sloboda u današnjoj Srbiji. I ta dimenzija napisa Lj. Smajlović daje njenom kazivanju dodatnu težinu. Možda bi se i premijer A. Vučić mogao zapitati da li mu je korisna ovakva odbrana od kritika njegovog delovanja.
Iako je to možda suvišno isticati, ovaj tekst svakako ne pišem zbog bilo kakve moje lične naklonjenosti načinu novinarskog delanja Kurira i onih koji su bili umešani u skorašnje stvari povezane sa delovanjem ovih novina. Pišem ovaj tekst kao neko ko ozbiljno razmišlja o onome što mu se javno kazuje i ko ne pristaje na iskaze koji – u ime zalaganja za principijelnost, istinu i “dobre stvari” u korist građana – zbog određenih predubeđenja bivaju kontaminirani nizom pristrasnih tvrdnji, a pokazuju i “traljavost mišljenja”. S obzirom na značaj koji Politika ima za formiranje javnog mnjenja u Srbiji, oni koji uređuju Politiku” kao i svi čiji se iskazi pojavljuju u tim novinama, imaju veliku obavezu da čitaocima daju primer dobrog, maksimalno mogućeg nepristrasnog mišljenja.
U kontekstu ove analize pristrasnog mišljenja pažnju zaslužuje već vizuelno izdvojeni uvodni tekst, odmah ispod naslova, gde Lj. Smajlović ističe: “Srpski novinari moraju da brane svoje pravo da slobodno misle i govore. Nedopustivo je da srpska policija poziva novinare na razgovor u policiju, a da prethodno ne obavesti javnost (podvukao S. B.) zašto ih poziva i po kojem osnovu”. Ovim tekstom Lj. Smajlović želi sebe da predstavi kao javnog delatnika koji brani dobre stvari, stoga kritikuje aktuelnu vlast, tj. policiju što, eto, nije prethodno obavestila javnost zašto i po kojoj osnovi poziva novinare na razgovor. Svesno ili podsvesno, Lj. Smajlović kao da poručuje čitaocima da je ona nepristrasni javni delatnik koji brani “stvari” koje u društvu i treba braniti. U tom “ključu” trebalo bi da se primi i sve ostalo što sledi u nastavku teksta, kao njeno nepristrasno mišljenje. Ali, tu se već vidi “traljavost mišljenja”, što je jedan od znakova pristrasnog mišljenja. Jer, koliko ja znam, policija, ako je njeno delovanje u skladu s njenim zakonitim ovlašćenjima, ima obavezu da obavesti lice koje poziva na razgovor o razlozima tog poziva, ali ne i da prethodno o tome obaveštava nedefinisanu “javnost”.
Ova “traljavost mišljenja” vidi se i u rečenici gde se kaže da je “operacija kriminalizacije Aleksandra Vučića nekako traljavo i amaterski izvedena”. Znači li to da je ta operacija mogla da se izvede manje traljavo i profesionalno i da bi Lj. Smajlović to bilo više po volji?
Nešto više komentara zaslužuje deo teksta u kojem se tvrdi da je “B. Tadić 2011. u najvećoj tajnosti dao zeleno svetlo A. Rodiću da od Nemaca uzme (podvukao S. B.) vlasnički udeo u potraživanju VAC-a od Politike. Rodić “kupuje” (zašto je reč kupuje ovde pod znacima navoda ako je to kupljeno na pravno valjan način – moja opaska) …i, potom nastavlja Lj. Smajlović, “Rodić vrlo brzo fiktivni ugovor preprodaje..” (podvukao S.B.). Nije ovde jasno kada pravno valjan ugovor postaje “fiktivni ugovor”, kako se može preprodavati ugovor, a nejasno je i kako se to može kvalifikovati kao “preprodaja” (preprodajom se obično kvalifikuje “radnja” kad je neko nešto kupio od onoga ko to prodaje i potom se to odmah proda nekom drugom). Problematična je i tvrdnja, koja je data kao nesporna, da je B. Tadić 2011. “u najvećoj tajnosti dao zeleno svetlo A. Rodiću… da od Nemaca uzme vlasnički udeo u potraživanju VAC-a od Politike. Da li je to “nepoćudno delo” B. Tadića utvrđeno na pravno primeren način?
NEJEDNAKI ARŠINI: Pristrasno mišljenje manifestuje se nejednakim vrednovanjem delanja onih koji se uzimaju u zaštitu i onih koji se tretiraju kao krivci. Tako, Lj. Smajlović smatra nedopustivim ono što je činio B. Tadić, ali joj se omakne iskaz iz kojeg se vidi da je i A. Vučić bio “umešan” u poslove promena vlasništva u Politici. Kako ona navodi “Rodić je od Nemaca saznao da ih je Vučić obavestio kako je Vlada Srbije protiv toga da svoja preostala prava i potraživanja od Politike prodaju Rodiću.” Ali, nije li pravo vlasnika da autonomno odlučuje o eventualnom transferu svojih vlasničkih prava, te stoga nije jasno zašto bi Vlada Srbije i A. Vučić obaveštavali “Nemce” da se oni protive tome da svoja “preostala prava i potraživanja od Politike prodaju Rodiću”.
Moglo bi se još toga izneti iz navedenog teksta kao ilustracija pristrasnog i “traljavog mišljenja”. Tako se tvrdnja o neutemeljenosti priče koju je objavio Kurir zasniva primarno na upozorenju Lj. Smajlović da se ta priča zasniva “na iskazu očito labilnog čoveka” (podvukao S. B.). I tu se moramo pitati ko je i kako doneo sud o “očitoj labilnosti čoveka” i mogu li se uopšte takve kvalifikacije iznositi u javnost?
Posebnu pažnju zaslužuje deo teksta Lj. Smajlović u kojem se ona “razračunava” s nekim od “branilaca” novinara Kurira, pošto su ti “branioci” svojim istupima dali smisao zalaganja za slobodu medija u današnjoj Srbiji. Komentarom tog dela teksta može se ilustrovati jedan od bitnih znakova pristrasnog mišljenja, gde se umesto konkretne kritike nečijeg “dela”, pribegava delegitimizaciji ličnosti. O tom delegitimiziranju ličnosti govori već “tituliranje” Kornelije Abel i Dunje Mijatović kao “evropskih gospođa”, inače osoba sa zvaničnim statusom, prvopominjane koja je regionalna koordinatorka “Transparency intenational” i Dunje Mijatović, zvanične predstavnice OEBS za slobodu medija. Kornelija Abel je dodatno delegitimisana time što Lj. Smajlović kaže da “za nju nikada nije čula” i “ne zna za njenu ekspertizu u novinarstvu ili u bilo kojim drugim lokalnim poslovima”. Dunju Mijatović glavna urednica Politike delegitimiše najpre isticanjem činjenica u vezi s njenom majkom Tatjanom Ljuić Mijatović, za koju se kaže da je bila “jedina žena članica ratnog Predsedništva Bosne i Hercegovine i koja je u ovo telo ušla pošto je Nenad Kecmanović iz Sarajeva pobegao u Beograd”, koja je potom, “već 1993. postala ambasadorka BIH u Beču, gde Dunja i danas živi”. U tekstu Lj. Smajlović ima još detalja koji su u funkciji delegitimizacije ličnosti D. Mijatović, kao što je napomena da dotična osoba nije imala vremena da da izjavu ili intervju za Politiku, ali je u isto vreme našla vremena da daje izjave za Kurir i Danas. U istoj je funkciji delegitimizacije ličnosti D. Mijatović i označavanje zvanične kancelarije OEBS za medije, locirane u Beču, kao “njene (D. Mijatović, prim. S.B.) bečke kancelarije” ili “Mijatovićkine kancelarije”.
I Lj. Smajlović, pa i mnogi drugi koji će čitati ovaj tekst, mogu da primete da su navođeni “detalji”, koji su ovde isticani kao ilustracije za pristrasno mišljenje, proizašli iz osobene slobode novinarskog izlaganja, gde se koriste formulacije bliske svakodnevnom kazivanju, zbog čega u takvom tekstu nema potrebne preciznosti kakva bi se tražila, recimo, u slučaju podnošenja tužbe sudskim instancama protiv nečijeg “kažnjivog dela”. Recimo da je to i tako. Ipak, mislim da je osnovano moje ukazivanje na neke tipične “obrasce” pristrasnog mišljenja, te da je potrebno ukazivati na takve slučajeve pristrasnog i “traljavog” mišljenja upravo zbog nastojanja ovog društva da se rekonstituiše kao moderna demokratska zajednica.