Piše: Lazar Marićević
Poplava različitih šarlatana, kalkulanata, “influensera” i pre svega populista koji zbunjuju ljude mnoštvom neproverenih informacija koje su u sukobu sa zdravim razumom, dovodi do nepoverenja prema svemu, čak i prema autoritetima sa dokazanim dobrim namerama.
Uopšteno gledano, nepoverenje je jedna vrsta poželjnog evolutivnog odbrambenog mehanizma, sve dok se ne pretvori u način razmišljanja, a tada vodi ka stagnaciji i remeti međuljudske odnose na nivou pojedinca i društva.
Da bi neko zaslužio naše poverenje trebalo bi da ga opažamo kao dovoljno sposobnog da učini ono što je obećao, bez skrivenih namera. U osobu počinjemo da sumnjamo kad osetimo da ne postoji doslednost u ponašanju, a kasnije to potvrdimo uvidom u njene aktivnosti. Ta osoba gubi kredibilitet za nas. Isto tako je i na društvenom nivou. Neke organizacije i njihovi predstavnici su dobili poverenje da nešto urade i promene, ali su to uglavnom iskoristili za lične interese, što je dovelo do toga da im ljudi više ne veruju.
S obzirom na to da ipak napredujemo kao društvo i da se danas, ukupno gledano, bolje živi nego ikada u istoriji, i to zahvaljujući tehnologiji, postavlja se pitanje kako to da sumnjamo u sve i svakoga, u svačije namere, ali i demokratski proces, u slobodne izbore, nezavisne institucije, sve ono što bi trebalo da štiti naša prava? Naravno da treba da preispitujemo poteze i vlasti, i opozicije, interesnih grupa i nezavisnih institucija, ali ne u meri da negiramo bilo kakvu mogućnost da demokratski sistem može da funkcioniše na dobrobit svih.
VIRTUELNI AKTIVIZAM DOMINIRA: Usled promenjenog tempa života, drugačijih navika, želja i ambicija, društveno i političko angažovanje ljudi na terenu i u realnom životu postalo je zahtevnije nego ranije. Potrebno je vreme koje ljudi moraju da odvoje od posla, zabave ili trenutaka s porodicom i da ga provedu s ljudima s kojima se ne slažu u svemu iako imaju zajednički cilj. U međuvremenu je tehnologija napredovala, pa umesto novina i televizije, za koje smo mogli da odredimo vreme kada ćemo ih čitati/gledati, sada smo “u povećanom stepenu” pažnje jer smo postali vezani za pametne telefone koji nas stalno zasipaju nekim sadržajima, pozivima na akciju uz mnoštvo nebitnih informacija. Ekonomsko-propagandne poruke, koje nisu predmet naše priče, dominiraju i doprinose opštoj buci. Kad smo izloženi prevelikom broju informacija ne možemo dobro da razmislimo o njima, gubimo fokus i teško nam je da razaznamo šta je u našem interesu, a šta ne.
Usled te informacione buke ljudi teže da se fokusiraju na sitne razlike, gubeći iz vida širu sliku. Animoziteti i antipatije koji se, u principu, teško suzbijaju, ovde se prenaglašavaju, a ljudi i organizacije posmatraju se jednodimenzionalno. Osmišljene kampanje putem socijalnih mreža i drugih medija okrenute protiv nečega dodatno zbunjuju ljude i često relativizuju postupke političkih i javnih ličnosti i organizacija koje nemaju dobronameran karakter. U tom moru informacija zbunjenim ljudima je lakše da klikom na tastaturi podrže nešto pojednostavljeno, što možda samo zvuči kao dobra ideja, nego da upoznaju druge ljude, njihovu energiju i saslušaju drugačije argumente. Bez toga nema promena u društvu.
PET MINUTA SLAVE BEZ SEKUNDE ODGOVORNOSTI: Veliki broj elektronskih i štampanih medija, uz društvene mreže, kroz sopstvenu produkciju i u potrazi za senzacijama promoviše ljude koji svojim upitnim stavovima postaju popularni. To mogu biti potpuni šarlatani, ali i stručnjaci sa zavidnim biografijama bez šireg uvida u društvene probleme i s nedostatkom bilo kakvog aktivizma. Takva popularnost mobiliše pažnju kod ljudi koji nekritički prihvataju tuđe stavove.
Na sreću. ne mogu svi biti u fokusu javnosti sve vreme, pa slava ubrzo bledi. Da bi održali prisutnost u javnosti, “influenseri” se onda okreću ekstremnim idejama i postupcima koji ponovo zaokupljuju pažnju, što proizvodi dodatno neodgovorno ponašanje. Na primer, imamo u našem javnom prostoru jednog akademika koji trči od jedne opozicione stranke do druge, od jedne do druge organizacije, prvo podržava, a zatim ogovara istog predsedničkog kandidata, održavajući privid političke aktuelnosti kako bi bio pozivan u medije i iznosio svoje stavove koji nisu dosledni, zbog čega gubi poverenje. Tu su i analitičari koji su promenili nekoliko političkih opcija u potrazi za apanažom. Oni ekstremniji su se prebacili na Jutjub kanal, podilazeći publici senzacijom, a bez odgovornosti za ono što izgovaraju. I na kraju, tu su teoretičari zavere, protivnici svega, minorni populisti, podrivači demokratije i mnogi drugi koji nikada ne nude neko konstruktivno rešenje već ponavljaju fraze: oni se bogate, ovi hoće da nas izdaju, oteli su nam državu, narodu će jednog dana da prekipi, motka će da radi, uz demagoške ekstremističke stavove i promociju sudnjeg dana.
RELATIVIZACIJA: Jedna od metoda koju vlast i njeni promoteri koriste kako bi pasivizirali one koji bi da podrže drugu političku opciju jeste relativizovanje svega. “Kada su oni bili na vlasti radili su isto” rečenica je koja je postala opravdanje za korupciju, za izigravanje zakona, za odnos prema medijima i za spasavanje funkcionera stranaka koji svojim ispadima šokiraju ljude. Kada se sve relativizuje, teško je odvojiti ispravno od lošeg, a to odgovara organizovanoj grupi na vlasti.
Iako je ovaj trend nepoverenja aktuelan svuda u svetu, naročito u eri Donalda Trampa, koji je uspeo da promoviše svakojake ideje i dobije podršku za to u stilu “nijedna vlast ne valja izuzev ako ja nisam predsednik”, postoje načini da se demokratija i pravo na različita mišljenja očuvaju. Jer, ako im dopustimo, agresivne manjine sa bizarnim idejama koje su u svojoj suštini ekstremističke biće remetilački faktor za demokratske vrednosti koje podrazumevaju dogovor, konsenzus ili barem kompromis o nekom važnom društvenom pitanju.
Da se to ne bi desilo, potrebno je više odgovornosti, žrtvovanja slobodnog vremena i povećan angažman mnogih pojedinca i autoriteta kako bi promovisali drugačije ideje sa doslednim stavovima, u tradicionalnim medijima i na društvenim mrežama. Velika odgovornost je na medijskim urednicima, kao i na vlasnicima društvenih platformi koje se koriste za samopromociju. To nije pitanje cenzure već produkcije drugačijeg smislenog sadržaja, upozoravanja na neistinitost i pružanje adekvatnih argumenata protiv obmanjujućih materijala.