„Putevi Evrope i Amerike se razdvajaju. Ovo je kraj Zapada kakvog znamo“, napisao je zamenik glavnog i odgovornost urednika nemačkog nedeljnika „Cajt“ Holger Štark, sumirajući time verovatno većinu komentara evropskih političara i bezbednosnih stručnjaka, nakon što su od novih američkih zvaničnika saznali kakva je vizija Trampove administracije o transatlantskim odnosima, bezbednosti Evrope i kraja rata u Ukrajini.
Svojevrsni šokovi za evropsku političku elitu prošle nedelje stizali su bukvalno iz dana u dan. Nakon što su saznali da je Tramp razgovarao sa Vladimirom Putinom i dogovorio početak ukrajinskih mirovnih pregovora, a da se prethodno o tome nije konsultovao ni sa Ukrajinom niti sa evropskim saveznicima, Evropljane je šokiralo da je Tramp sa pregovaračkog stola već izbacio ono što su oni mislili da bi mogli da budu aduti u pregovorima sa Rusijom.
SPISAK PONIŽENJA
Naime, američki ministar odbrane Pit Hegset je Evropljanima rekao da SAD više ne mogu da se brinu o konvencionalnoj odbrani Evrope, potom da SAD ne veruju da je članstvo Ukrajine u NATO-u realan ishod dogovornog rešenja, kao i da bezbednosne garancije za mir u Ukrajini mora da snosi EU, a ne SAD.
„Moramo početi tako što ćemo priznati da je povratak ukrajinskim granicama pre 2014. nerealan cilj“, rekao je on evropskim saveznicima, izazvavši otvoreni bes pojedinih evropskih ministara odbrane.
Nemački ministar odbrane Boris Pistorijus se pobunio što se „sa pregovaračkog stola skidaju argumenti koji bi trebalo da budu deo pregovora, kao što je članstvo Ukrajine u NATO-u“. I bivši američki ambasador u Moskvi Majkl Makfol je na društvenim mrežama ocenio da je Hegset „upravo artikulisao spremnost svoje administracije da Putinu da dve ogromne pobede – ukrajinsku zemlju i ne članstvu Ukrajine u NATO-u“.
„Šta je dobio od Putina zauzvrat? Ništa. Ovako se ne pregovara sa Putinom“, napisao je on, dodajući da pravila diplomatije nalažu „ne dajte ništa a da ne dobijete nešto zauzvrat“ i „nemojte pregovarati o budućnosti Ukrajine bez prethodnog usaglašavanja svog stava sa Ukrajincima“.
Istovremeno je u Kijevu novi američki ministar finansija Skot Besent nastojao da postavi temelje za postizanje američko-ukrajinskog dogovora o eksploataciji minerala koji će, kako je rekao, omogućiti Ukrajini da ima posleratni „bezbednosni štit“, što se čini kao eufemistički naziv za Trampovu ideju da SAD dobiju 500 milijardi dolara vredne retke minerale u Ukrajini.
Na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji su usledili novi šokovi za Evropljane. Tradicionalni govor američkog potpredsednika imao je malo veze sa onim što su evropski učesnici očekivali da čuju – viziju Trampove administracije o transatlantskim odnosima u sferi odbrane kao i o globalnim previranjima. Umesto toga, Džej Di Vans im je doneo „lekciju o zajedničkim vrednostima – demokratiji i slobodi govora“. Kritikujući Evropu kao kontinent na kojem vlada „sovjetski način razmišljanja“ u kojem se progone politički protivnici a na društvenim mrežama vlada cenzura, Vans je otvoreno poručio prevashodno Nemcima da „nema mesta za protivpožarne zidove“, to jest otklona mejnstrim stranaka prema saradnji sa Alternativom za Nemačku (AfD) koju bezbednosne službe sumnjiče za desničarski ekstremizam.
Kada se na to doda da je američki specijalni izaslanik za Ukrajini general Kit Kelog otvoreno rekao da za Evropljane neće biti mesta za pregovaračkom stolom u ukrajinskim mirovnim pregovorima, spisak američkih poniženja evropske političke elite je potpun.
JAZ IZMEĐU SAD I EU
Tako je atmosfera na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji pojedinima zaličila na početak osamdesetih godina prošlog veka, kada su zemlje članice NATO-a govorile o trošenju tri do četiri odsto BDP-a na odbranu, američki potpredsednik se brinuo zbog „sovjetskog načina razmišljanja“, a ostale zemlje se plašile američkog stava da menja režime u drugim zemljama. Ovo poslednje čini dominantan komentar na to što su SAD nedelju dana pred izbore u Nemačkoj otvoreno podržale AfD i njihov ulazak u vladu sa demohrišćanima čiji lider Fridrih Merc zasad to otvoreno odbija.
Štaviše, potpredsednik Vans je u Minhenu na marginama konferencije priredio još jedan diplomatski šamar, odbivši da se bilateralno susretne sa domaćinom kancelarom Olafom Šolcom – pod obrazloženjem da „neće još dugo biti kancelar“ – a susreo se sa šeficom AfD-a Alis Vajdel.
Komentator italijanske „Stampe“ Stefano Stefanini celu ovu situaciju vidi kao sumrak NATO-a.
„Postojao je NATO jednom. I možda će ga sutra ponovo biti. Ali to će biti drugačiji NATO, čak i ako bi finansijski čarobni štapić odjednom naterao sve saveznike da potroše pet odsto svog BDP-a na odbranu, kao što zahteva novi Trampov ministar za odbranu Pit Hegset“, ističe Stefanini, podsećajući da je Hegset pred oko 50 NATO partnera rekao da Evropa više nije prioritet za SAD. „Ovim rečima, duh alijanse – ’svi za jednog i jedan za sve’ koji je povezivao evropsku i atlantsku bezbednost – nestao je“.
Komentatorka letonskog portala Tvnet Linda Ana Daldere, takođe, smatra da je reč o nepovratnoj promeni iako je jasno da su promene usko povezane sa Trampovom administracijom i njenom vizijom američke vojne strategije.
„Ali čak i ako bi drugi predsednik došao na vlast u sledećem izbornom ciklusu, povratak na prethodnu strategiju mogao bi biti težak. Planirane promene stvaraju ogroman jaz između SAD i Evrope, što bi moglo dovesti do transformacije NATO-a ili čak suštinskog slabljenja alijanse“, piše ona i ističe da je „jedno već jasno: promena kursa američke vojne politike više nije samo retorika – to je sada realnost“.
„EVROPEIZACIJA“ NATO
Prema rečima Pavela Zerke, analitičara Evropskog saveta za spoljne odnose, novi predsednik SAD primorava građane Evrope da prihvate pragmatičniji pristup spoljnoj politici, posebno u odnosima sa SAD.
„Najčešći stav je da SAD nisu ’saveznik’, već ’neophodan partner’“, ističe Zerka za mađarski list „Nepsava“, dodajući da je to „značajan pomak koji ukazuje na potencijalno nepopravljiv raskid u zapadnom savezu“. „To primorava evropske lidere da ponovo nauče veštinu pragmatizma u spoljnoj politici. To im omogućava da razjasne svojim biračima uloge povezane sa različitim vrstama mira za Ukrajinu i sa prekomernom zavisnošću Evrope od SAD u pogledu bezbednosti“.
Međutim, pojedini komentatori, poput Tomasa Facija, smatraju da bi ovo Trampovo bezbednosno odvajanje Amerike od Evrope, zapravo „evropeizacija NATO-a“, mogla zapravo da „ohrabri jastrepski stav ključnih evropskih lidera“.
„Unutar EU pojavila se uticajna proratna koalicija, koju su prvenstveno vodile Poljska, Estonija i Litvanija. Nova Evropska komisija postavila je ove zemlje u ključne spoljnopolitičke i odbrambene uloge, dodatno učvrstivši njihov uticaj“, piše Faci i dodaje ako ukoliko evropsko rukovodstvo „ne prizna zabrinutost Rusije za bezbednost, izgledi za dugoročno rešenje ostaće sumorni, a rizik od većeg rata nastaviće da se nadvija nad kontinentom“. „Ironično, pokušaj SAD da se distancira od evropskih bezbednosnih poslova mogao bi ih na kraju povući nazad u još veći sukob – onaj nad kojim će imati daleko manju kontrolu“.
Za razliku od Britanije koja je već ponudila da njeni vojnici idu u Ukrajinu, u Nemačkoj i Francuskoj ima malo apetita za takve poteze.
S druge strane, i Trampova administracija sa Evropljanima igra „toplo-hladno“.
Pa tako prvo Hegset kaže da je potpuno oslobađanje Ukrajine „nerealistično“, potom Vans u intervjuu istakne da su američke trupe u Ukrajini „na stolu“ ukoliko Rusija ne pregovara u dobroj veri, da bi potom Tramp novinarima rekao da misli da Vans to nije rekao.
Osim toga, u Minhenu je američki izaslanik Kelog odbacio mogućnost evropske stolice za pregovaračkim stolom da bi potom šef diplomatije Marko Rubio to na neki način opovrgao. Doduše, rekavši da su i Evropljani neophodni, budući da će i skidanje sankcija protiv Rusije biti deo mirovnih pregovora.
Sve u svemu, evropske elite su se minulih dana osetile baš kao što su EU opisivali evroskeptici kao „sluškinju Amerike“. Doduše, ovog puta je ta „sluškinja“ bila i izvređana i gurnuta u stranu.
Tramp #2 i Putin
Piše: Marko Savković
Potpredsednik SAD, Džej-di Vans je u svom govoru na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji potvrdio, da je američki predsednik ruskom, u jednom telefonskom razgovoru, dao praktično sve što je ovaj želeo: ništa od članstva Ukrajine u NATO; bez američkih trupa u Ukrajini; Rusija će moći da zadrži teritoriju koju je zauzela.
Amerika je poručila Evropi (EU) da će morati da plati ceh rata u Ukrajini, ali je nije pitala kako će se taj rat završiti. U pismu upućenom prestonicama EU pre nekoliko dana, navodi „Blumberg“, Amerikanci se raspituju koliko je vojnika koja država spremna da uputi u Ukrajinu. Ali zato u razgovorima Trampa sa Putinom, gde su navodno već određene delegacije (rusku će predvoditi Sergej Lavrov i Jevgeni Ušakov, američku Mark Rubio), nema mesta za EU, dok su SAD sebi odvojile 50 odsto tzv. kritičnih sirovina koje budu pronađene na bojištu istoka. Ironija nije bez smisla za humor: neimenovani evropski diplomata je američki pristup uporedio sa ponašanjem Belgije u Kongu pod Leopoldom drugim.
Da „stvar“ bude gora po Ukrajinu, prema izveštavanju The Hilla, u zamenu za pristup kritičnim sirovinama, nakon svih žrtava koje je podneo, Kijevu Vašington nije ponudio ništa konkretno. Timoti Snajder piše kako je za Ukrajince Vansov govor došao poput uvrede; kao da im se spočitava što se nisu žrtvovali više.
Ali nije stav o Ukrajini taj koji će ih naterati na razmišljanje, već Vansovo dovođenje u pitanje evropskog ideala demokratije. Šta je Vans zapravo rekao? Puno toga: da je Evropa napustila („povukla se“) fundamentalne vrednosti na kojima počiva i da ga to brine više nego Rusija ili Kina; da su godinama učeni kako je sve što SAD finansiraju i podržavaju u ime demokratskih vrednosti dobro, a onda vide kako sudovi poništavaju izbore i kandidate; da mu nije jasno šta se desilo sa pobednicima Hladnog rata; da su u Britaniji ugrožena prava religioznih Britanaca; „ako vaša demokratija može biti uništena sa nekoliko stotina hiljada dolara oglašavanja na društvenim mrežama, onda i nije bila nešto jaka“; da reč „dezinformacija“ podseća na termine koje je koristio Sovjetski Savez; da Evropa zna od čega se brani, ali ne zna zašto; da niko nije glasao za masovnu imigraciju – gde je odmah uzeo primer napada u Minhenu, gde je tražilac azila usmrtio dve osobe – te da su političari predugo ignorisali svoje građane od kojih svaki ima razum i glas.
Reakcija u evropskim prestonicama se mogla očekivati. Na naslovnici „Monda“ stoji „Vans objavio Evropi ideološki rat“. Karikatura u berlinskom Morgenpostu poručuje „Ich bin kein Berliner“ („Nisam Berlinac“) u parafrazi čuvenog Kenedijevog govora.
Važnije, za ponedeljak je Makron sazvao sastanak lidera EU, na koji Fico i Orban nisu pozvani. Ali zato je tu Džordžija Meloni, koja je branila Vansov govor, dok je njen ministar spoljnih poslova Tajani poručio kako su SAD „najvažniji saveznik“. Na putu za Pariz, Donald Tusk se priseća motoa njegovog rodnog grada Gdanjska, „ni preko, ni plašljivo“.
„Tramp razmišlja u kategorijama imperije“, piše Bruno Masaeš za „New Statesman“. „A Amerika ne brine o drugim imperijama osim o sopstvenoj.“ Krajnji cilj nije suprotstavljanje Rusiji, već u postignuću okvira u kome se od Evrope može izvući maksimum ustupaka. „Kako ćemo (i dalje) vladati Evropom (pita se Tramp)?“ Jednostavno, nateraćemo ih da plate ceh ratova na granicama.
Kristof Hojzgen, iskusni nemački diplomata, nekadašnji savetnik Angele Merkel, na kraju uticajnog skupa kojim je prethodnih godina predsedavao – Minhenske bezbednosne konferencije – pustio je suzu, svestan da je raskid „veze“ sa SAD, građene čitav jedan vek, počeo pred njegovim očima. Ali te suze, kaže novinar Dejv Kiting, oduševiće Trampove pristalice.
Finac Peka Kalionemi piše kako sve ovo ne treba da nas čudi jer je Tramp po pitanju Ukrajine uvek postupao dosledno. „Ništa nije besplatno“, a Zelenski je morao da čini usluge da bi dobio pomoć (…) Tramp je listom odabrao ljude koji nisu naklonjeni Ukrajini, poput Vansa i Tulsi Gabard, a on sam „obožava“ Putina još od njihovog susreta u Helsinkiju 2018.
Međutim, krivca on traži na drugoj strani. Putin je Evropu upozoravao još 2007. na istoj toj Minhenskoj konferenciji, ali su „svi hteli samo jeftinu energiju“, „verovali u moć nemačke Ostpolitike“ i potpuno ignorisali invaziju na Gruziju 2008. Tek kada je Rusija zauzela Krim 2014, Evropa je odgovorila sankcijama, koje nisu bile preterano oštre.
Pa ipak, ne mora ovo biti loše za Evropu. Koliko god delovalo nezamislivo, došlo je vreme da EU raskrsti sa SAD u kontekstu geopolitike, odbrane i bezbednosti i prizna realnost da Amerika i njeno društvo već dugo imaju malo toga zajedničkog sa evropskim. Štaviše, da je Amerika postala nestabilan saveznik, čak opasan (Kiting). Nastup Vansa i šamar koji je lupio rukovodstvima vodećih zemalja Evrope predstavlja kulminaciju i jasan znak kako će izgledati politika Trampove imperije u drugom činu.
Odluka pred evropskim liderima je teška, jer ide protiv svega čemu su učeni i oni i generacija političara pre njih. Pre svega, moraće da nastave da pružaju Ukrajini pomoć u oružju i novcu (da je „naoružaju do zuba“, kako se izrazio jedan proukrajinski političar). Kako ulazimo u četvrtu godinu rata, ni to nam se ne čini više realnim.
Sve i da Vansov govor jeste bio nastup za američku javnost, nema opravdanja za podršku partijama poput AFD na tlu zemlje koja je svet dva puta u 20. veku povela u katastrofu. Ali biće im vraški teško – zato što to moraju da urade sada kada uviđaju da su, zapravo, sami.
Autor je viši savetnik u ISAC fondu iz Beograda