Vladimiru Putinu ne polazi za rukom da slomi Ukrajinu na bojnom polju. Neadekvatnost vojske kojom je mislio da raspolaže, neočekivani ukrajinski otpor agresoru, i još neočekivanije ujedinjenje Zapada u podršci Ukrajini su ovom beskrupuloznom ali ipak inteligentnom državniku zadali problem koji, sad mu je jasno, neće moći da reši vojnim putem. Zato je rešio da ukrajinskom stanovništvu priredi užas od zime razarajući elektromrežu i grejni sistem, i da vreba priliku u pogledu najslabije karike – jedinstva zapadnih zemalja. Ako ono prsne, možda će u njihovim svađama rešiti da prestanu da podržavaju Ukrajinu.
Kraj te podrške se ne vidi, ali rascepi se pojavljuju među zapadnim saveznicima ne direktno zbog Ukrajine, ali svakako kao posledica destabilizacije svetskog poretka. Nemačka, vođena kancelarom Olafom Šolcom, će načiniti nekoliko koraka koji na unutrašnjem planu vode njegovu „semafor“ koaliciju u dalju destabilizaciju; a glavnoj saveznici Francuskoj šalje signale koji zbunjuju i unose neslogu u ovo partnerstvo koje je motor Evropske unije. U poslednjih mesec dana, Šolc je poslao niz trapavih signala koji se mogu protumačiti kao arogantni ili ignorantni.
Kao istorijski je bio označen njegov govor o „epohalnoj vododelnici“ (Cajtenvende) koji je održao nakon početka Putinove agresije, a u kojem je najavio 100 milijardi evra ulaganja vanrednih sredstava u nemačku vojsku, Bundesver, pored povećanja redovnog vojnog budžeta. Međutim, ispostavilo se da je ta suma niti dovoljna da bi popravila stanje u najzapostavljenijoj vojsci NATO saveza niti više tolika. Od inicijalnih 100 milijardi, inflacija je pojela već 15 odsto bez da je išta još nabavljeno. A generalni inspektor Bundesvera, general-pukovnik Alojz Majz, je izjavio da su potrebe ionako slabo opremljene i zapostavljene vojske od 60.000 pripadnika u međuvremenu postale još veće zbog slanja direktne ili indirektne vojne pomoći Ukrajini, i da će tih topećih 100 milijardi jedva pokriti izdatke za popunjavanje praznih vojnih magacina. Pritom, nabavka opreme je i dalje u toku. Porudžbine koje se prave će biti isporučene narednih godina. Najbrže je doneta odluka koje radio-aparate i pancir-oklope treba poručiti, i oni će najbrže biti dostavljeni, već sledeće godine. Ali šta je sa tenkovima, artiljerijom, avionima, sistemima protivvazdušne odbrane?
ODUSTAJANJE OD EVROPSKOG AVIONA?
Nakon godina i godina nećkanja, sredinom marta Nemačka je odlučila da nabavi 60 Činuk helikoptera, kao i da svoju avijaciju ojača sa 35 lovačkih aviona F-35. Obe letilice su američke proizvodnje, i ovo je moglo da se protumači kao nemačko odustajanje od zajedničkog projekta novog evropskog aviona koji je trebalo da razvije sa Francuskom. Međutim, tada je ministarska odbrane Kristin Lambreht dodala da se od novog evropskog aviona ne odustaje, ali da će njegova uloga biti drugačija od one F-35 aviona. Američki avioni su već razvijeni, postoje, lete, i omogućiće Nemačkoj da ostane u sistemu „nuklearnog ustupanja“ NATO-a, što je mogućnost nekih članica alijanse da, iako same ne raspolažu nuklearnim oružjem, u slučaju nuklearnog rata smeju da upotrebe američke nuklearne bombe na svojoj teritoriji. Tu privilegiju uživaju pored Nemačke Belgija, Nizozemska, Italija, Turska. Ali evropski borbeni avion, naslednik Jurofajtera, je trebalo da postane stvarnost takođe.
Međutim, u toku leta opet su se pojavile stare razmirice između francuskog proizvođača Dasoa i panevropskog koncerna Erbasa. Evropljani decenijama planiraju zajedničke vojne projekte, ali se oni uvek nekako izjalove ili njihovo ostvarenje bude daleko od prvobitnih grandioznih zamisli. Projekat lovačkog aviona Jurofajter Tajfun je nastao početkom 1980-tih saradnjom britanskog, francuskog, italijanskog, nemačkog, španskog vazduhoplovstva. Ali različite strateške potrebe tih vojski i, mnogo važnije, raspoređivanje kolača različitih delova projekta različitim fabrikama u različitim nacijama uvek pretvore strateško pitanje u dnevnopolitičko pijačarenje. One su dovele do toga da Francuzi 1985. pođu svojim putem i naprave svoju letilicu „Rafal“. A sada iz istih razloga Nemci upozoravaju na moguće odustajanje od saradnje sa Francuzima. Nije Srbija jedina zemlja gde političar donosi odluke od strateške važnosti, nakon konsultacija sa stručnim oficirskim kadrom, ali ipak po političarskoj logici. Način na koji se nemačke, i dalje nezvanične pretnje, pojavljuju po medijima izazivaju bes u Francuskoj. Ne treba zaboraviti ni na to da, uprkos francusko-nemačkom poverenju Adenauera i De Gola, političari mogu uvek da steknu politički kapital kod glasača prozivkom „hladnih, sebičnih Tevtonaca“, odnosno „emocionalnih, rasipnih Mediteranaca“.
EU, SAD, KINA
Zatim je Nemačka sredinom avgusta pokrenula inicijativu pan-evropskog anti-raketnog štita, ogromnog sistema PVO nazvanog Inicijativa „Evropskog nebeskog štita“. Ideja je da se objedini koordinacija ali i nabavka savezničkih sredstava PVO. Sredinom oktobra, ministarka odbrane Lambreht je objavila da će u inicijativi učestvovati 14 evropskih članica NATO-a, uključujući i Veliku Britaniju, i Finsku. Štit će biti zasnovan na PVO sistemima američke (Patriot), izraelske (Strela 3), i nemačke (IRIS-T) proizvodnje. Mediteranske članice Francuska, Italija, Španija, Portugalija, Grčka, Turska, te veliki istočnoevropski partner Poljska su odbile da stupe pod istu kapu nebesku. Ova objava je bila još jedno odbijanje francuskih inicijativa koje ne žele uvoz američkog i neevropskog, već promociju sopstvenog naoružanja.
Mentaliteti određuju i političke zamisli. Kako je rekao bivši francuski ambasador u Berlinu, Bernard de Monferan, Francuzi vole velike ideje bez ulaženja u detalje. Pragmatični Tevtonci se groze velikih ideja. Francuzi pričaju već decenijama o evropskom odbrambenom suverenitetu, o Evropljanima koji su autarhični i nezavisni u polju odbrane. Ovo se zasniva na davnašnjoj francuskoj brizi o prekoatlanskom hegemonu koji svima kroji kapu, ali odskora ima još jedan, vrlo realan aspekt. Koga će Amerika sledećeg da izabere za svog predsednika? Donald Tramp je hteo da izvede SAD iz NATO. Šta ako se 2024. vrati on ili dođe na vlast neki njegov izolacionistički imitator sa reakcionarnim pogledima na svet koji ga čine bližim Putinu nego evropskim tehnokratama? Ta strepnja je potpuno realna i zato je francuska velika ideja o evropskom suverenitetu kroz saradnju vrlo aktuelna. Međutim, Nemačka, a i istočne NATO članice žele Ameriku u Evropi. Pored nespornih tehničkih kvalifikacija američkog naoružanja, nabavkom istih oni i ekonomski žele da vežu SAD za sebe.
Još čuđenja je izazvala odluka kancelara Šolca da se umeša u jednu vrlo lokalnu stvar a opet od evropske važnosti. Reč je o prodaji udela u vlasništvu jednog od četiri terminala hamburške luke kineskoj firmi Kosko. Ovoj transakciji su se usprotivila čak šest ministara Šolcovog kabineta, između ostalog i dve perjanice Zelenih, ministar privrede Robert Habek i ministarka spoljnih poslova, Analena Berbok. Uz njih, evropski partneri i eksperti za kinesku spoljnu politiku su se negativno izjasnili o prodaji. Ne postoje kineska preduzeća, ona su sva u vlasništvu kineske države u čijem interesu delaju, i Kosko već poseduje udele u evropskim glavnim lukama poput Roterdama, Bilbaa, Valensije. Takođe je potpuni vlasnik pirejske luke. Protivnici prodaje su isticali da Nemačka ponavlja grešku koju je napravila sa Rusijom, kada se uzdala u gasovode i misao da trgovina vodi političkim promenama i boljim odnosima sa autokratskim režimima. A zapravo ustupanjem delova strateške infrastrukture se cela Evropa dovodi u opasnost da kada, a ne ako, Kina napadne Tajvan, Evropa opet ispadne talac pogrešnih odluka svoje najveće članice. Uprkos protivljenjima, Šolc je insistirao na prodaji, iako nijedno obrazloženje niti odgovor na primedbe nije ponudio. Ponavljale su se fraze o greškama izolacionizma i okretanja samima sebi.
A onda se Šolc zaputio u Kinu, Si Đinpingu u posetu. Francuski predsednik Emanuel Makron je predložio Šolcu da njih dvojica zajedno otputuju, čime bi predstavili objedinjeni evropski front. Berlin je ovo hladno odbio, navodeći veliki broj bilateralnih pitanja, što je predstavljalo i uvredu i otvorilo sumnju u namere Berlina. Odjednom je dil sa Koskom oko Hamburga delovao kao poklon kineskom caru, zalog za dalje jačanje saradnje dve ekonomije. Moguće je da je Šolc nastupio kao jedan parohijalan političar koji razume brojke i nemački mentalitet ali ne i diplomatiju i velike ideje istorije. On jeste bio gradonačelnik Hamburga i možda je hteo svom mestu da dâ lični pečat, jednu vezu sa najvećom svetskom ekonomijom koja će vratiti hanzeatskom gradu malo stare slave i sjaja. U svakom slučaju, Francuska se našla još jednom ošamarenom i iznenađenom.
Pored ovih šamara u odbrambenoj i međunarodnoj politici, Nemačka je i svojim planom da olakša breme poskupljenja cena gasa i struje nemačkim građanima razbesneo vlade mnogih drugih članica EU, uključujući i Francusku.
Skica plana predviđa da domaćinstva plaćaju 40 evrocenti za kilovat-čas struje, a ostatak će platiti država. Međutim, po ovoj ceni, građani će moći da plate po ovoj ceni samo 80 procenata od svoje prosečne prošlogodišnje potrošnje. Za sve iznad, plaćaće po skupljoj, tržišnoj ceni. Za mala preduzeća, cena struje će biti još povoljnija – 13 evrocenti, ali za 70 odsto njihove prošlogodišnje potrošnje. Cena kilovat-časa iz gasa će koštati 12 centi, a onog kojeg snabdevaju toplane devet i po centi. Na ovaj način, Vlada Nemačke želi da stimuliše svoje građane da štede na struji, istovremeno im osiguravajući dosadašnju cenu 80 procenata električnog i toplotnog blagostanja. Sve ovo će Nemačku, procenjuje se, koštati 200 milijardi evra. Pored nepotrebne komplikovanosti, ovaj plan deluje kao subvencionisanje potrošnje, što je suprotno načelima EU i licemerno ako se uzmu u obzir decenije nemačkih kritika na račun drugih članica EU.
Zbog svega ovoga, francuska je otkazala, tj. pomerila tradicionalni sastanak nemačkih i francuskih ministara na početak 2023, a prilikom posete kancelara Šolca predsedniku Makronu, domaćin je pustio gosta da ga čeka nekoliko minuta. Diplomatski rečnik glasnog negodovanja nemačkim manjkom solidarnosti i uvažavanja francuskih velikih ideja.