Piše: Mirjan M. Nadrljanski
Društvene okolnosti i politička zbivanja prvih decenija 20. veka u Rusiji, dovela su do revolucije i promene državnog uređenja. Surovost i brutalnost pratila je radikalnu, nasilnu promenu vlasti. U tom neverovatnom preokretu, nestale su mnoge porodice. Nastale su naseobine emigranata, koji su, noseći sa sobom svoje kulturno, znatno manjim delom i materijalno nasleđe, obogatile društvene tokove i kulturu mnogih zemalja. Ovo je priča o tome kako je jedan gruzijski princ i ruski knez postao u sred Republike, u Parizu, zvanični prevodilac francuskih predsednika, a kasnije i dekan Pravoslavnog bogoslovskog instituta Sv. Sergija u Parizu.
Konstantin Jesejevič Andronikov, rođen je 1916. u Sankt Peterburgu, kao sin princa i kneza Jeseja Nikolajeviča Andronikova, naslednika gruzijskog plemstva, porodice Andronikašvili, potomka Andronika I Komnina, koji je vladao u 12. veku, poslednjeg vizantijskog cara iz porodice Komnina. Nakon aneksije Gruzije, 1801. u carskoj Rusiji, Andronikašvilijevi su dobili kneževsku titulu. Očeva sestra, princeza i kneginja Saloma Nikolajevna Andronikova (1888-1982), u srebrno doba ruske umetničke scene – periodu koji obuhvata poslednje godine 19. i prve decenije 20. veka (fin de siècle), bila je mecena i inspiracija brojnim ruskim umetnicima poput Ahmatove, Mendeljštama, Zdaneviča, Grigorijeva ili Serebrjakove. Nedugo nakon revolucije, Saloma napušta Sankt Petersburg i nastanjuje se u Parizu. Četvorogodišnji Konstantin, sa majkom uspeva da preko Krima, 1920. dođe do Pariza. Otac, Jesej Nikolajevič, oficir carske vojske, koji je ostao u zemlji, više puta je bio hapšen, a u toku Velike čistke, 1937. u svojoj četrdeset četvrtoj godini, bio je ubijen u Sandarmohu, u Kareliji, mestu masovnog pogubljenja, nedaleko od logora u kome je bio utamničen.
Konstantin se školovao na Siford koledžu, u zapadnom Saseksu, kao i u školi Žerson na Pasiju, u Parizu i elitnoj pariskoj gimnaziji Žanson de Saji, da bi već 1938. završio studije filologije na Sorboni, sa diplomskim radom o Homjakovu, a 1945. i studije teologije na Pravoslavnom bogoslovskom Institutu Sv. Sergija u Parizu, gde je 1980. i doktorirao.
PRINC I PREVODILAC: Konstantin Andronikov započinje karijeru prevodioca po ugovoru u Ministarstvu inostranih poslova Francuske 1946. na mirovnim konferencijama u Parizu, još uvek sa statusom izbeglog lica. Pred početak Moskovske mirovne konferencije, 1947. Žorž Bido, ministar inostranih poslova Francuske i vođa delegacije, promovisao je princa i kneza Andronikova u građanina Republike Francuske i zvaničnog prevodioca ministarstva. Tako se Andronikov prvi put posle egzila, u svojstvu prevodioca našao u, za njega novoj prestonici, njegove stare domovine. Postaje zvanični prevodilac za ruski i engleski za sve diplomatske susrete i konferencije za potrebe Vlade. U periodu do 1952. bio je šef prevodilačke službe OEEC (preteče OECD). Sa Andreom Kaminkerom, glavnim prevodiocem Saveta Evrope i Hansom Žakobom, glavnim prevodiocem UNESCO, osniva 1953. u Parizu Međunarodno udruženje konferencijskih prevodilaca (AIIC), čiji je predsednik bio do 1963, a nakon toga – počasni predsednik. Odredbe udruženja, koje je Andronikov uveo, a koje definišu kodeks profesije i danas su aktuelne.
Po donošenju novog Ustava Republike, 1958. Konstantin Andronikov dobija zvanje zvaničnog prevodioca Predsednika Republike i Vlade. Tako je jedan gruzijski princ i ruski knez postao prevodilac francuskih predsednika: De Gola, Pompidua i D’Estena za sve konferencije i najviše susrete sa predstavnicima rusofonih i anglofonih država, sve do 1976, kad je napustio državnu službu, ali je nastavio saradnju sa UN, UNESCO, UNIDO i dr.
Od početka 1950-ih, Andronikov predaje osnove i tehnike konferencijskog prevođenja na pariskim univerzitetskim ustanovama poput prestižne Visoke škole za ekonomiju – HEC i Visoke škole za prevođenje – ESIT, čiji je bio jedan od osnivača, a koja se nalazi u sastavu Univerziteta Pariz III – Nova Sorbona.
TEOLOG I PISAC: Od 1971. Andronikov predaje na bogoslovskom Institutu Sv. Sergija, gde je nakon odbranjenog doktorata 1980. postao i profesor, a kasnije i dekan. Na francuskoj državnoj televiziji ORTF, od 1965. vodio je emisiju Pravoslavlje, sve do 1993. Bio i član Saveta direktora ove medijske kuće. Andronikov je postao poznat kao najznačajniji francuski prevodilac ruske verske misli, objavljujući dela Bulgakova, Florenskog, Zenskovskog i Berđajeva. Autor je dela iz domena filozofije i teologije: Smisao liturgije (1988), Gnoseologija i metodologija (1990), Religije i rat: judaizam, hrišćanstvo, islam – istraživanja o moralu (koautor 1991).
Konstantin Andronikov, preminuo je u Parizu 1997. Sahranjen je na ruskom groblju u mestu Sent Ženevijev de Bua pored Pariza. U Francuskoj, bio je od sredine 1960-ih jedan od najzapaženijih belih Rusa. Istovremeno, bio je i jedan od najpoznatijih belih Rusa u SSSR. Paradoksalno, kad je preminuo septembra 1997, francuski mediji bili su veoma diskretni, za razliku od ruskih televizijskih kuća, koje su objavile njegov odlazak.
Dr Mark Andronikov, mlađi Konstantinov sin, lekar, istraživač, teolog, pisac i publicista, objavio je 1999. knjigu sećanja, sa naslovom Uho Logosa (L’Oreille du Logos, textes réunis par Marc Andronikoff, L’Age d’Homme, Lozana 1999). U knjizi se nalaze tekstovi saradnika iz svih domena stručnog života Konstantina Andronikova – prevodilačkog, književnog, teološkog…
Prvi je tekst Vladimira Volkova, koji je simboličnim naslovom Prinčev grob započeo priču o čoveku, koji je u njegovoj percepciji prvo bio mit, pa tek kasnije ličnost, koju je upoznao. Prilikom susreta, Volkov se interesovao da li će princ napisati memoare, verujući da su svi susreti sa svetskim državnicima bili dovoljno inspirativni. “Bez sumnje! Baš zato nikada neću napisati ni jedan jedini red”, bio je odgovor princa.
O LIČNOSTI I DELU: Kristofer Tjeri, koga je kao mladog studenta medicine sa dobrim znanjem engleskog, Andronikov primio u prevodilačku službu, a koji je 1980-ih i nasledio svog učitelja, seća se, između ostalog, ambivalentnih odnosa sovjetskih državnika prema Andronikovu. Nikita Hruščov, prekinuo je svog zvaničnog prevodioca, čuvenog Tarasjeviča, shvativši (bez znanja francuskog!) kako je stil Andronikova više odgovarao duhu jezika, navodno verujući u profesionalizam belog Rusa u Parizu! Tjeri se seća kako je za vreme De Gola i Pompidua, Andronikov imao kancelariju u Jelisejskoj palati, ali i veliko poverenje Generala i poštovanje predsednika Pompidua. Seća se i preranog odlaska Konstantina Andronikova u penziju, već 1976. za vreme mandata predsednika D’Estena. O razlozima za prerani odlazak Konstantina Andronikova u penziju, nije se mnogo govorilo, izuzev što je pariskim prevodilačkim krugovima bilo jasno da je u pitanju snažno razmimoilaženje u stavovima: neprihvatljivo je da se prevođenje svodi na prebrojavanje reči, koje izgovori prevodilac.
“Postepeno smo dobijali status, kôd, propisane uslove rada i imenik, a Andronikov je dodao i kôd časti profesije”, napisala je Danica Selesković, učenica, koleginica i sama legendarna prevoditeljka, profesorka, traduktološkinja i začetnica interpretativne teorije prevođenja, danas nepravedno potisnuta u sećanja (veoma) malobrojnih u Srbiji, postojbini njenog oca i dela njenih predaka. Marija Arufo-Romenski, učenica i koleginica, seća se kako je Andronikov pomagao velikom broju ljudi da dobiju francusko državljanstvo ili posao uprkos pritiscima iz ambasade SSSR, posebno u periodu komisijske repatrijacije: “… bio je čovek beskrajne dobrote, ali bez srdačnosti, koja je bila suvišna, bez topline, koja nije bila neophodna, do te mere je bio jednostavan i uvek isti. (…) Pokazivao je nepodnošljivost samo u susretu sa podlošću i beščašćem. Nikad ga nisam čula da se žali i govori o ličnoj tragediji u revoluciji”.
Nikita Krivošejin, prevodilac je i pisac, sa neverovatnim životnim iskustvom: Parižanin, unuk carskog ministra i premijera Južne Rusije za vreme generala Vrangela, sin člana pokreta otpora u Francuskoj i logoraša u Drugom svetskom ratu, odlazi sa roditeljima u SSSR 1947. u okviru ponuđene repatrijacije i završava, kao i otac u gulagu. Po povratku u Pariz 1974. njegova majka, Nina Aleksejevna piše ispovest Četiri trećine našeg života, koji će poslužiti kao inspiracija za film Istok-Zapad, što nikad nije pomenuto u javnosti. Krivošejin se vraća u period svog života 1960-ih u Moskvi i brojnih poseta francuskih delegacija, kada bi Andronikov donosio stotine knjiga tzv. tamizdata, koje je unosio u SSSR zahvaljujući diplomatskom imunitetu, koje su bile nepodobne i zabranjene. U suprotnom smeru, iznosio je rukopise, koji su na taj način bili sačuvani, kao i druga dela poput sovjetskih samizdata. Jedan od poslednjih, medijski značajnih angažmana, bio je prevod Velikog intervjua sa velikim Solženjicinom 1993. na francuskoj televiziji.
Da nije bio rođenjem, svojim delom, postao bi princ misli i reči. Pred kraj života, Andronikov je zaključio: “Poznajem više mrtvih nego živih. (…) Zbog čega sam ja još uvek tu? Da svedočim”.