U jednom intervjuu za platformu Salon, starom sada već 26 godina, Slavenka Drakulić govori o iskustvu pisanja knjige „S. Ili roman o Balkanu”. Spominjući jednu od poseta psihoterapeutskoj grupi za žene izbeglice iz Jugoslavije u Berlinu, ona govori o njihovom podvojenom iskustvu: o iskustvu prividne asimilacije u sadašnjosti, i iskustvu nevidljivog ali podjednako stvarnog života u prošlosti. Drakulićeva citira Varlama Šalamova: ljudsko biće preživljava zahvaljujući sposobnosti da zaboravlja.
Teško mi je da pišem o smrti Slavenke Drakulić, jer se ceo jedan svemir mojih iskustava odnosi na reference, isto tako preko trideset godina stare, na njenu književnost, na knjigu Mramorna koža koju sam čitala prvo osamdesetih kao srednjoškolka (u sopstvenoj borbi u odnosu sa majkom), a zatim na eseje i romane koji su se odnosili na rat u Jugoslaviji. Pronašavši knjigu „How we survived communism and even laughed” u knjižari u Londonu gde od devedesetih živim kao disident, poverovala sam da sam pronašla srodno obraćanje, ali već tada nije bilo dodirnih tačaka između Slavenkinog iskustva (kao renomirana spisateljica, ona je uveliko pisala sa jednog privilegovanog stanovišta), i osećaja slomljene srče u kostima koji sam godinama pokušavala da artikulišem engleskim poznanicima iz svoje perspektive socijalno nevidljivog emigranta. Slavenka je od starta bila neko ko dokumentuje, probrano ali trezveno, teška i traumatična iskustva žena čiji su životi zauvek izmenjeni ratom, i iz čije traume je nastajala nevidljiva stratifikacija nasleđene ali ne i ublažene povrede prenesene na sledeću generaciju. Njen feministički i publicistički rakurs je težak, ali proročki u odnosu na svet u kome živimo. Slavenkina dokumentacija socijalističkih i post-socijalističkih konstelacija sećanja razlikovala se od iskustva moje generacije, te sam negodovala čitajući „Kafe Europu”, jer kao neko ko je odrastao dvadeset godina posle, izvan klupskih nukleusa jugoslovenskih kulturnih mreža, nisam se uvek slagala sa privilegovanim tonom njene nostalgije. Ali pokušaj preživljavanja nije se završavao kao kod Šalamova. Prošlost i danas stanuje u predsoblju sadašnjosti.
Možda je zbog toga lakše napisati par reči u nultom vremenu, na solsticij, u dva ujutru po GMT-ju, o tome koliko mi je značila njena književnost i borba za vidljivost post-jugoslovenskih žena, ali i koliko je mojoj generaciji bilo uskraćeno mentorstvo njenih savremenika. U decembru 2025 godine, u izdanju Routledge objavljena je antologija o 1989. godini – „The Routledge Press Handbook of 1989 and the Great Transformation”, sa jednim od Slavenkinih poslednjih eseja, „Greška koju prave žene”. Iz perspektive od preko 37 godina događaji iz te prelomne ’89. deluju zaista antologijski. Svedoci smo, svakim skrolovanjem po vestima, rezultata razbijanja jugoslovenskog eksperimenta. Svaki osvrt na poslednjih četvrt veka u svetu neminovno ukazuje na regres, gubitak prava, nestanak civilnih i etičkih vrednosti, eroziju jezikâ i sećanja, fragmentaciju veza koje su delovale neraskidivo iz perspektive devedesetih. Post-socijalizam je, ispostavilo se, nerazdvojiv od post-humanizma. Kao i sa odlaskom Koraksa, primećujem da nam nedostaje Slavenki koje pišu iz perspektive svojih 20, 30, 50 godina, da okolnosti nisu podržale tu vrstu bavljenja istorijom, niti veštinu (satiričku ili esejističku) kojom se može sublimirati a možda i predvideti neki novi svet. Defundiranje humanističkih nauka, reflektovano više nego jasno odzvanjanjem propasti Goldsmiths univerziteta u Londonu i brojnih institucija koje su morale da posluže kao mostovi i nosioci znanja, ukazuje na to da nekih novih Slavenki možda još dugo neće biti. Izdavaštvo, a i čitalaštvo, promenilo je fokus, a politika medijske buke i zaboravljanja rapidno transformiše svet. Ono što ipak opstaje jeste svest o snazi Slavenkinog jedinstvenog svedočenja – možda nepotpunog, povlašćenog, selektivnog – o trenutku kada je prvi kamen berlinskog zida pokrenuo talase koji se koncentrično šire sve do danas, u stihiji neshvatljivih tragedija urušavanja svetske civilizacije. Ako je zaborav preduslov preživljavanja, svedočenje je preduslov za promene koji život čine vrednim življenja.
Autorka je istoričarka umetnosti, živi i radi u Londonu
Jedna reč: Slavenka
Slavenka Drakulić (1949-2026) najpoznatija je hrvatska i jugoslovenska književnica, novinarka i esejista čije su publikacije o feminizmu, komunizmu i postkomunizmu prevedene na više jezika.