Akademik, izuzetni romansijer, scenarista i dramaturg, disident, jedan od onih koji su obeležili ovdašnju književnost, pisac koji je u svojim delima prvi opisao golootočka robijanja i progon, dostojanstven, hrabar i topao čovek, u sećanju onih koji su ga blisko poznavali, preminuo je 12. marta u Beogradu u 93. godini. Pridružio se, kako se ovih dana navodi, svojim nebeskim prijateljima – Borislavu Pekiću, Danilu Kišu, Borislavu Mihailoviću Mihizu, Brani Crnčeviću… s kojima se decenijama družio i delio sudbinu, na ovaj ili onaj način, progonjenih pisaca.
POD BUDNIM OKOM TAJNE POLICIJE
Čovek čiju je predstavu zabranio Josip Broz Tito lično, za sebe je imao običaj da kaže da je čitav život posvetio otkrivanju prave istine o zatvoru na otoku. Surovo kažnjen još kao mladić, a potom šikaniran i izopšten po nalogu komunističkog režima, dugo vremena sa fakultetskom diplomom radio je razne poslove: kao impresario u cirkusu, prodavac jaja, merač kože, urednik u časopisu Hrana i ishrana, a zbog svoje biografije često dobijao otkaze. U svojoj 40. godini prestao je da traži stalan posao. Pod budnim okom tajne policije duže od sedam decenija, između ostalog, morao se boriti i da ostane, kako kaže, „slobodan, smiren i hrabar“.
„Dobrota, skromnost, poštenje i hrabrost su svevremene vrednosti. Neprolazne, i te osobine treba stalno isticati, poštovati. Verujem da i danas nije malo ljudi koji ih poseduju, samo se oni malo manje čuju, ali te osobine će uvek biti važne. I što sam stariji, sve više verujem u njih“, govorio je u jednom od svojih poslednjih intervjua Dragoslav Mihailović.
„Dragoslav je bio jedan od onih ljudi koji je otvoreno mogao da vam kaže i šta mu se ne sviđa i šta mu se ne sviđa. Jednostavno, bio je čovek od visoke moralnosti i čvrstog stava, iskalio se kao jako mlad na robiji na Golom otoku, zbog čega je mnoge godine proveo bez posla, sve do neke tridesete kada su počele da mu se štampaju knjige. Tada je počeo da živi kao običan čovek. Osećanje progonstva iz tog doba pratilo ga decenijama, sve do vremena kad je morao da napiše te silne knjige o Golom otoku, i proveo je više od dvadeset godina izučavajući sudbine ljudi koji su bili ili zatočeni s njim, ili su bili osuđeni na tom otoku užasa“, objašnjava Dušan Kovačević, književnik, dramski pisac, reditelj i akademik.
„Nisam, od samog početka, nameravao da pišem o Golom otoku. Očekivao sam, možda celih 20 godina, da će se time pozabaviti neki drugi čovek, koji će imati dovoljno dara i strpljenja da to uradi, ali to se nije desilo, i onda sam zaključio da treba da počnem da sam radim“, objasnio je u jednom intervjuu Mihailović zašto, na kraju, nije mogao da pobegne od teme koja mu je donela i med i žuč.
Dragoslav Mihailović (Ćuprija, 17. novembar 1930- Beograd, 12. mart 2023) dobitnik je mnogih književnih nagrada i priznanja, između ostalih, Oktobarske nagrade Beograda (1967), Andrićeve nagrade (1976), Zlatne arene u Puli za najbolji scenario (za film Tamo i natrag / Aller retour u režiji Aleksandra Petkovića, 1978), Ninove nagrade (za roman Čizmaši, 1984), nagrade NBS za najčitaniju knjigu godine (za Čizmaše, 1985), nagrade Borisav Stanković (1994. za knjigu priča Lov na stenice), nagrada Vukove zadužbine (1994), Kočićeve nagrade (2011), nagrade Grigorije Božović (za pripovetku Četrdeset i tri godine, 2016), Velike nagrade Ivo Andrić (za životno delo, 2020), nagrade Skender Kulenović (2020)…
KAD SU CVETALE TIKVE
Njegov književni opus obuhvata pripovetke, romane i drame. Roman Kad su cvetale tikve prvi put je objavljen 1968. i izazvao je značajnu reakciju tadašnje socijalističke vlasti. Predstava, koja je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu trebalo da se igra po ovom romanu, 1969. u režiji Bora Draškovića, zabranjena je pre nego što je izvedena premijera. Mihailović smatra da ju je Tito lično zabranio na Kardeljevo insistiranje. Osim ovog, Mihailović je objavio i romane Petrijin venac (1975), Čizmaši (1983), Gori Morava (1994), Zlotvori (1997) i Treće proleće (2002), zbirke priča Frede, laku noć (1967), Uhvati zvezdu padalicu (1983), Lov na stenice (1993), Jalova jesen (2000), pet knjiga svedočanstava Goli otok (počev 1990-ih do 2012), drame Uvođenje u posao (1981), Protuce piju čaj (1991), Skupljač (2011)… publicistička dela i naučne studije Kratka istorija satiranja (1999), Crveno i plavo (2001), Vreme za povratak (2006), Majstorsko pismo (2007)… Dela su mu prevođena na više evropskih jezika.
Prvi Mihailovićev roman – Kad su cvetale tikve, od premijernog pojavljivanja 1968, objavljen je u više od dvadeset izdanja, i zauzima značajno mesto u srpskoj književnosti i kulturi poslednjih decenija 20. veka. Danas se preporučuje u srednjoškolskom obrazovanju Republike Srbije i preveden je na trinaest jezika. Kao jedno od njegovih najuspešnijih i najslavnijih dela, pored kratkog romana Kad su cvetale tikve, u ovdašnje antologije ušla je i ekranizacija njegovog romana, film Petrijin venac u režiji Srđana Karanovića, koji je ovaj scenario napisao zajedno sa Rajkom Grlićem. Film je snimljen 1980, u produkciji Centar filma, i kao filmski klasik digitalno je restaurisan 2018. u okviru projekta Jugoslovenske kinoteke.
Studirao je Filozofski fakultet u Beogradu na Grupi za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik. Fakultet je završio 1957, ali nije uspeo da nađe stalno zaposlenje, pa je često menjao posao. Mihailović je tvrdio da je došao u sukob s Upravom državne bezbednosti (UDBA) pošto se pobunio protiv hapšenja svojih drugova, koji su uhapšeni zbog političkih viceva. Nakon toga, jedan svedok je izjavio da se Dragoslav Mihailović od samog početka opredelio za rezoluciju Informbiroa, kao i da je izjavio da je Tito „američki špijun“ i da je partija „likvidirala SKOJ“. Godine 1949. izbačen je iz kandidature za člana Komunističke partije Jugoslavije, a 15. septembra 1950. je uhapšen. Na Goli otok prebačen je 28. februara 1951. i tamo je proveo 15 meseci.
STVARAO U VREME KADA JE KNJIŽEVNOST BILA PRESTIŽNA UMETNOST
„Prvi dokument protiv mene napisan je u mom dosijeu kada sam imao 18 godina. Da li znate šta znači poslati dečaka od 19 godina na Goli otok? Ja se tad nisam još redovno ni brijao. A uhapsili su me najviše zato što sam se bio pobunio protiv hapšenja dvojice mojih drugova iz razreda. U to vreme bio sam član srednjoškolskog odbora Narodne omladine. I smatrao sam da imam pravo da kažem da udbaši to ne smeju da rade“, sećao se Mihailović u jednom intervjuu kasnije.
„Dragoslav Mihailović stvarao je svoj opus u vremenima kad je književnost bila društveno prestižna i samim tim odgovorna umetnost. Objavljivanje nove knjige bilo je stvarni datum, od značaja za kulturu zajednice. Danas je objavljivanje knjige samo vest sa poslednjih strana naših štampanih glasila i završnih minuta informativnih emisija, posle politike, ratova, afera, ekonomskih problema, estradnih koještarija i svih ostalih sastavnica našeg svakidašnjeg života“, navodi pisac i književni kritičar Mihajlo Pantić.