Na zvaničnom Fejsbuok profilu Vedrane Rudan objavljeno je 18. avgusta da je „preselila na područje bez signala“. Ona je bolovala od agresivnog raka žučnih kanalića, bolesti koja se veoma teško otkriva. Budući da je redovno odlazila na kontrole, karcinom je otkriven u fazi u kojoj je bio operabilan.
„Operacija je dobro prošla, limfni čvorovi bili su čisti i sve je bilo kako treba. Prva kontrola dobro je prošla i nije bilo metastaza. No, na drugoj kontroli, u roku od dva meseca, već je bilo mnogo metastaza“, objasnila je gostujući u martu 2005. u emisiji „Nedeljom u 2“ Aleksandra Stankovića.
Pričajući u istoj emisiji o svojoj karijeri i bolesti, Vedrana Rudan otkrila je kako nikad nije sumnjala da postoje dobri ljudi, ali nije ni znala koliko ih ima. “To me strašno razveselilo, da ću umreti sa spoznajom da postoje dobri ljudi. Ali te dobre ljude niko ne snima, tu nema kamera, za njih se ne zna”, kazala je. Konstatujući dalje kako se svi boje smrti, napomenula je da smrt predstavlja normalni deo života. “Ne možeš ti sad doveka živeti”, kazala je.
“Vi hoćete da ja plačem u ovoj emisiji jer umirem. Želim reći da ima jako puno ljudi koji me vole i da ja volim njih. I da sam besmrtna i neka moju smrt shvate kao odlazak na područje bez signala”, poručila je, takođe, Rudan.
Književnica, novinarka i kolumnistkinja (beskompromisna i britka komentatorka društvenih pojava), Vedrana Rudan (Opatija, 29. oktobra 1949 – Rijeka, 18. avgust 2026), diplomirala je hrvatski i nemački jezik na Pedagoškoj akademiji u Rijeci. Radila je kao učiteljica i turistički vodič, prodavala je sladoled, pisala za više hrvatski novina, među kojima su “Feral trubjun”, “Slobodna Dalmacija”, “Novi list” i “Jutarnji list”, bila urednica na “Hrvatskom radiju”…
Zbog oštrog jezika – kritike predsednika Franje Tuđmana – dobila je 1991. otkaz na “Radiju Rijeka”, kao i na Novoj TV 2009. zbog poređenja stanja u gazi s holokaustom… U međuvremenu se bavila nekretninama, pisala za nedeljnik “Nacional”, od 2010. do 2015. pisala je blog “Kako umrijeti bez stresa”, do poslednjeg teksta objavljenog 21. avgusta – “Odustajem”, uz poruku da ne može više da podnosi mržnju…
Objavila je dela koja su prevedena na engleski, mađarski, slovenački, poljski, francuski, italijanski, ruski i makedonski jezik. U Rusiji joj je prevedeno nekoliko knjiga, a u Americi nekoliko priča i knjiga. Pozorišne predstave dramatizovane prema njenim knjigama igrane su u Rijeci, Zagrebu, Beogradu, Varšavi, Londonu, Santa Moniki i Budimpešti.
Rudan je objavila 17 knjiga – romane, zbirke tekstova i autobiografiju, a među njenim najvažnijim romanima su prvenac „Uho, grlo, nož“ (2002), delo kojim je snažno privukla pažnju čitalaca, zatim „Ljubav na poslednji pogled“ (2003), „Crnci u Firenci“ (2006), jedno od njenih najpoznatijih dela, posvećeno složenom i konfliktnom odnosu majke i ćerke „Dabogda te majka rodila“ (2010), kao i „Doživotna robija“ (2016). Knjige u Srbiji joj je objavljivala “Laguna” – 15 naslova – “Zašto psujem”, “Muškarac u grlu”, “Uho, grlo, nož”, “Dabogda te majka rodila”, “Kosturi okruga Medison”, “Život bez krpelja”, “Ples oko Sunca”, “Kad je žena kurva / Kad je muškarac peder”, “Puding od vanilije”, “Ljubav na posljednji pogled”, “Doživotna robija”, “Besplatna dostava”, “Crnci u Firenci”, “Umrijeti bez stresa” i “Strah od pletenja”. Beogradska ispostava zagrebačkog “V.B.Z.” objavila je 2013. njenu knjigu “Amaruši”.