Sa druge strane, pregovori koje je do sada facilitirao Pakistan su takođe u zastoju. Dve su ključne zapreke za njihov nastavak i okončanje. Prva su maksimalistički zahtevi obe strane, ali razumljivo je da su početne pozicije uvek takve, i da ako postoji volja, rešenja se mogu naći. Ako se ozbiljno računa da će se konflikt rešiti pregovorima, onda postoji i alternativa koja će omogućiti rešenja u kojima će obe strane „sačuvati obraz“. Međutim, ono što se pokazalo kao značajan problem su aktivnosti na društvenim mrežama američkog predsednika Donalda Trampa, koji je iznosio u javnost u nekoliko prilika „sadržaje dogovorenog,“ što je navelo Iran da raniji dogovor postignut u Pakistanu odbaci. Ovako grubo kršenje diplomatskih praksi odavno nije viđeno. Tramp je takođe otkazao jednu od sledećih rundi pregovora, samo dan pre početka istih, smatrajući ih za gubljenje vremena. Međutim, iako do susreta na visokom nivou ne dolazi, sigurno je da se odvijaju razgovori na nižem nivou ili preko posrednika. Ključna pitanja su otvaranje Ormuza (i da li će Iran imati kontrolu nad njim, odnosno naplaćivati taksu za prolaz), kao i iranski nuklearni program na čijem potpunom zatvaranju Tramp insistira.
OZBILJNE POSLEDICE
Ali rat ima ozbiljne posledice za sve, i verovatno svi neposredno ili posredno involvirani (sem možda Rusije) priželjkuju da se što pre završi. Što se tiče samog Irana, on je u najgoroj poziciji. Američke sankcije i blokada Ormuza, pomorskog puta kroz koji ide više od 90 odsto iranske trgovine predstavljaju težak jaram za iransku ekonomiju. Ovo se pre svega odnosi na izvoz nafte tankerima, i gubici se već mere milijardama dolara. Ali, nema ni uvoza, što ozbiljno narušava lance snabdevanja, i davi industrijsku proizvodnju u državi. Posledice su nesagledive. Državni budžet je u ozbiljnoj krizi, i pitanje je da li se može održavati ceo sistem bezbednosti. Šteta može da bude i dugoročna, zbog mogućeg zatvaranja proizvodnje na naftnim poljima, i oštećenja na objektima ključne infrastrukture.
(NE)MOGUĆNOST UNUTRAŠNJE POBUNE
Sve ovo direktno dovodi do divljanja inflacije, ili čak hiperinflacije, i nestašice roba, što ima direktan uticaj na jačanje unutrašnjeg nezadovoljstva stanovništva. Ali pitanje je da li će doći do unutrašnje pobune, na koju SAD i Izrael tako dugo već računaju, pošto i represija Iranske revolucionarne garde (IRG) jača. Po navodima većine upućenih posmatrača, smaknuće prethodnog ajatolaha Alija Hamneija, te čitavog niza drugih zvaničnika, dovelo je do toga da sada vlast drži „tvrdo krilo“ režima. Po nekim navodima, izbor sina Hamneija, Moždtabe, za novog ajatolaha je izvedeno pre svega da bi se održao privid stabilne centralne vlasti.
Iran i dalje ima mogućnost da eskalira situaciju, i karte su im i dalje u rukama. Već spomenuti Huti i potencijalna blokada Bab-el-Mandeba bi gurnuli svet u nezapamćenu situaciju. Hezbolah i dalje ima određene kapacitete, a sam Iran može da ponovo pokrene napade dronovima i projektilima na energetsku strukturu država Zaliva, kao i na američke baze u regionu.
Ni Amerika ne prolazi bez posledica, koje mogu imati ozbiljne političke implikacije po Trampa i republikance. Pošto su SAD otvorena ekonomija, odnosno koncept tržišta je neprikosnoven, cene goriva rastu bez obzira što su trenutno SAD najveći svetski proizvođač nafte. Tako da Trampove tvrdnje da posledica po SAD nema, su se pokazale veoma paušalnim. Veće cene goriva posledično guraju inflaciju na gore, i time i pad standarda, što ima direktne implikacije po popularnost predsednika SAD. I sam rat košta, i do sada cena iznosi preko 25 milijardi dolara. Po nekim procenama prolongiranje rata može da dovede do ozbiljnog pada Republikanske stranke, od kojeg se skoro neće oporaviti. U ovom trenutku je već izvesno da su se šanse demokratskih kandidata na predstojećim „midterm“ izborima za Kongres i Senat dramatično povećale. Drugim rečima, rastu šanse za ubrzano urušavanje podrške Trampu i njegovom pristupu u samoj stranci, pa čak i za dramatično „napuštanje broda“ u skorijem vremenu od strane velikog broja onih koji su ga do sada podržavali.
U samom Kongresu raste već pritisak oko pitanja legalnosti rata, pošto demokrate, ali i jedan manji deo republikanaca smatraju da je nastavak rata bez odobrenja kongresa nelegalan. Naime po Rezoluciji o ovlašćenjima za vođenje rata iz 1973, predsednik može započeti ratni sukob, ali on ne može da traje duže od 60 dana bez odobrenja Kongresa. Međutim, zbog republikanske većine, Kongres je za sada politički blokiran, dok Tramp tvrdi da rat više ne traje, pošto je i dalje na snazi primirje. Međutim, činjenica je da je sukob delimično zamrznut, i da eskalacije mogu da ponovo počnu svakog trenutka.
EVROPA, RUSIJA, KINA, UAE
Evropska unija je isto jedan od najvećih gubitnika ovog rata. Maltene u potpunosti zavisna od uvoza energije, u sukobu sa Ruskom Federacijom zbog rata u Ukrajini koji je uzrokovao sankcije i postepeno gašenje uvoza ruskih energenata, poremećaj snabdevanja po drugim linijama gura situaciju ka dramatičnoj. Manjak u snabdevanju resursima poguraće inflaciju u Uniji, koja ne može da se reši akcijama Evropske centralne banke. Izveštaji već govore da raste ponovo uvoz ruskih energenata, ali tu je značajno to što deo gasovoda i naftovoda nije u funkciji, a i sama Rusija zateže gde god može.
Pritom, sukob sa Donaldom Trampom je ne vodi ka dobrim ishodima. Dok je sa jedne strane veoma dobro da pokaže „kičmu“ neobuzdanim zahtevima američkog predsednika, sa druge strane ona zavisi od SAD u mnogočemu i dugoročno je, najverovatnije, da sistemsko odvajanje nije moguće. Samo veća autonomija. Ali će pritisak SAD rasti – Tramp je već najavio nove carine na evropska vozila pošto Unija navodno nije do kraja ispunila svoj deo trgovinskog dogovora iz prošle godine. A i skorašnji Trampov tvit na „Truth Social“ svedoči da je i pitanje Grenlanda i dalje na stolu. Rat u Iranu je samo šlag na tortu svih problema koje je pokrenuo američki predsednik.
Kina se naizgled doima neokrnjenom ovom krizom, zahvaljujući ogromnim uskladištenim rezervama nafte, ali i ona oseća pritisak. Skorašnji pad tržišta nekretnina svedoči o tome. Njoj nije u interesu da režim u Iranu padne, ali takođe joj nije ni u interesu da sukob eskalira. Stoga je Peking i ključan igrač koji može da dovede do nekog rešenja, te stoga dosta toga i zavisi od predstojeće posete Trampa Kini u maju. Ali, Kina ima i koristi, pošto se sukobom podvlači nepredvidivost američkog predsednika, i neuzimanje interesa saveznika u obzir. Tako da je Peking već ponudio snabdevanje gorivom američkih saveznika na Pacifiku, koji su i najviše pogođeni krizom – poput Australije i Novog Zelanda.
Ruska Federacija ima razloga da kratkoročno samo trlja ruke, pošto se pritisak na nju samu smanjio i prihodi od energenata rastu. Ali, i ona ima razloga da priželjkuje kraj sukoba, pošto će njegova eskalacija smanjiti platežnost klijenata, a potencijalno i pogurati diversifikaciju snabdevanja ali i dugoročno udaljavanje od nafte kao ključne energetske sirovine.
Dakle, kockice se i dalje vrte, a većini igrača (sem Izraelu) je u interesu da se sukob okonča. Osnovno pitanje je da li je odbijanje sklapanja mira taktički potez kako bi Iran pristao na mir sa što manje ispunjenih zahteva, ili je u stvari zasnovano na nameri da se Iran prvo ekonomski iscrpi, a potom novim talasom udara (uz očekivanu unutrašnju pobunu) režim dovede na kolena. Tramp je nedavno odbio i najnoviji predlog Irana da obe blokade prestanu, a da se pregovori oko iranskog nuklearnog programa ostave za neki kasniji momenat. Neki izvori upravo govore da se SAD i Izrael spremaju za još jednu ozbiljnu eskalaciju. Ukoliko do te eskalacije dođe, i ukoliko se ponovo završi pat pozicijom, realno je za očekivati da će se ekonomska kriza samo produbiti. A posledice dosadašnjeg rata još nismo ni osetili.
Sa druge strane, signal koji su poslali Ujedinjeni Arapski Emirati (UAR) sa prošlonedeljnim izlaskom iz OPEC-a može i da znači da je mir i otvaranje moreuza blizu. Iako je napuštanje OPEC-a davnašnja želja UAR, pošto mu članstvo ograničava proizvodnju nafte i gasa, moguće je da je do njega sada došlo uz blagoslov SAD (i pritisak na Saudijsku Arabiju, ključnog igrača u OPEC-u). Naime, UAR imaju već spremnu infrastrukturu za veću proizvodnju, i možda je cilj da zapljusnu tržišta većim količinama nafte kako bi umanjili posledice rata i obuzdali globalnu ekonomsku krizu.
* Autor je viši saradnik ISAK fonda