U redu je i da se ti uspesi proslave s navijačima. Ali, stiče se utisak da ta opštenarodna veselja sve više postaju dekor koji služi da se manifestuje ne toliko radost zbog sportskog uspeha, koliko neka nacionalna snaga, identitet, gotovo superiornost. Naravno, od početka je u tim proslavama bilo i natruha potrebe da se iz mnogo razloga frustriranoj naciji pruži malo oduška i zadovoljstva. Ali, što kaže naš narod, „zasviraj, zasviraj pa i za pojas zadeni“. Situacija, međutim, eskalira. Nije se to ogledalo samo u pesmi koja se valjda prvi put čula na jednoj ovakvoj manifestaciji „ko ne skače, Srbin nije“. Pitanje je jednostavno: ima li neko ko je Mađar, Bošnjak ili „ne daj bože“ Albanac „prava“ da se raduje pobedi Srbije; ili je to pravo strogo rezervisano i nacionalno definisano.
Ne bi naravno krivicu za ovaj eksces – ako je to uopšte bio eksces – trebalo pripisivati sportistima, mada oni jesu započeli pesmu. Ako to nije prejaka reč, i oni su u ovom slučaju žrtve. Tim pre što su se svi u toku takmičenja ponašali krajnje fer i sportski i što su u svojim izjavama posle mečeva iskazivali visoko uvažavanje svojih protivnika.
Nekada te mlade ljude, koji sate i sate provode na u svakom pogledu iscrpljujućim treninzima, treba sačuvati i od njih samih. Recimo od izjava kako „sportisti iz Srbije žele pobedu više od drugih“, jer takvim izjavama čine medveđu uslugu sebi samima. Jer, kako se to meri? Ako je prema broju medalja na velikim takmičenjima (svetska prvenstva, olimpijske igre) onda su više medalja od Srbije osvojile Hrvatska, pa čak i Slovenija. I – šta ćemo sad?
Na kraju, valjalo bi prekinuti, nekad otvoreno nekad prikriveno, „češanje“ vlasti o sportske uspehe. Zbog toga treba uvesti običaj (nikako ne zakon) da se doček – ako ih bude, a neka ih bude dok za tim ima volje – organizuje pred nekadašnjom Saveznom skupštinom, danas Domom Narodne skupštine, a da sportiste primaju predsednik Skupštine i predsednici poslaničkih klubova. Zašto da se u novinama na prvoj strani ne pojavi slika Novaka Đokovića sa Rizom Haljimijem, Ištvanom Pastorom i, primera radi, Sulejmanom Ugljaninom.