Osim stomačne gojaznosti, na pojavu premetaboličkog sindroma treba posumnjati ako se pojavi još jedan faktor rizika, recimo glikemija veća od 5,6 mmol/l, trigliceridi veći od 1,7 mmol/l, HDL holesterol manji od 1,0 za muškarce i manji od 1,3 za žene, krvni pritisak iznad 130/85 milimetra živinog stuba. Značajno je na vreme otkriti premetabolički i metabolički sindrom, jer ova stanja predstavljaju uvod u predijabetes, dijabetes i vaskularne komplikacije.
Uzroci velikog porasta broja gojaznih u svetu i kod nas su nepravilna ishrana bogata prostim ugljenim hidratima iz slatkiša i slatkih napitaka, zasićenim masnoćama životinjskog porekla iz punomasnih mlečnih proizvoda i mesnih prerađevina. Takođe, pržena i pohovana hrana prepuna štetnih lipidnih peroksida u restoranima brze hrane, i nedovoljno korišćenje svežeg voća i povrća, dovode do sve veće gojaznosti.
“Stomačna gojaznost je glavna karakteristika premetaboličkog i metaboličkog sindroma koji povećavaju rizik za nastanak dijabetesa, ateroskleroze, masne jetre, seksualnih poremećaja, depresije i kancera – objašnjava u intervjuu Večernjim novostima profesor dr Vesna Dimitrijević Srećković, internista endokrinolog Klinike za endokrinologiju dijabetes i metaboličke poremećaje Kliničkog centra Srbije.
“Stomačno masno tkivo predstavlja novonastali endokrini organ koji je hormonski aktivan i luči faktore tromboze, faktore inflamacije – interleukine, koji utiču na povećano lučenje C reaktivnog proteina (CRP) u jetri”, kaže ona.
Kolika je učestalost premetaboličkog i metaboličkog sindroma u različitim starosnim grupama?
– Naša istraživanja su potvrdila prisustvo metaboličkog sindroma kod 37 odsto gojazne dece i omladine, dok je preostalih 63 odsto imalo premetabolički sindrom, odnosno samo povećan obim struka ili povećan obim struka i još jedan faktor rizika, najčešće nizak HDL holesterol. Učestalost metaboličkog sindroma povećavala se statistički značajno sa godinama: kod gojazne dece od 7. do 15. godine iznosila je 34,8 odsto, adolescenata od 16. do 20. godine 38,9 odsto, mladih od 20. do 30. godine – 58,1 odsto, dok je kod odraslih zabeleženo 38 odsto.
Šta je još karakteristično za metabolički i premetabolički sindrom u mlađem uzrastu?
– Kod dece i omladine sa metaboličkim sindromom prisutni su faktori tromboze – inhibitor aktivacije plazminogena (PAI-l) i faktori zapaljenja (CRP) koji utiču na arteriosklerotske poremećaje čak i u dečjem uzrastu. Kod osoba sa metaboličkim sindromom srednja vrednost insulina u toku testa opterećenja glikozom u svim uzrastima bila je oko 90 jedinica i ukazivala je na hiperinsulinizam. Insulinska rezistencija bila je dvostruko povećana kod dece, trostruko kod adolescenata i petostruko kod mladih. U svim grupama nađena je smanjena antioksidantna zaštita, a nađene su dva puta više vrednosti mikroalbuminurije, koje ukazuju na rani gubitak belančevina kod gojaznih i potencijalna oštećenja bubrega. Kod osoba sa premetaboličkim sindromom nađena je srednja vrednost insulina oko 50 jedinica, insulinska rezistencija veća za jedan i po put u odnosu na normalu, dvostruko povećani faktori tromboze, mikroalbuminurija i smanjena antioksidantna zaštita.
Koji znaci na to ukazuju da dete ima povećanu količinu insulina u krvi?
– Deca sa insulinskom rezistencijom imaju povremeno osećaj izražene gladi, ponekad praćenu mučninom, razdražljiva su, često imaju i smanjenu pažnju i brže se zamaraju u školi. Da bi se oslobodila napetosti, halapljivo uzimaju hranu ili slatkiše, što još više pojačava insulinsku rezistenciju i njene posledice.
Kada treba uraditi test na premetabolički sindrom?
– Sve osobe sa stomačnom gojaznošću bilo da se radi o deci, adolescentima, mladima ili odraslima treba podvrgnuti analizama da bi se postavila dijagnoza premetaboličkog ili metaboličkog sindroma. Već u fazi premetaboličkog sindroma našli smo korelaciju stomačne gojaznosti i faktora tromboze. Novina naših rezultata je da višak insulin i insulinska rezistencija prethode pojavi metaboličkog sindroma i da su povišeni kod pacijenata sa premetaboličkim sindromom koje takođe karakteriše rizik ranih arteriosklerotskih promena.
Šta se postiže kada se poremećaj otkrije pre nego što se ispolje simptomi, i koje sve bolesti mogu da se spreče na ovaj način?
– Aako blagovremeno reagujemo merama ishrane i fizičke aktivnosti sprečićemo da se stomačnoj gojaznosti i još jednom od navedenih faktora rizika pridruži i treći faktor, što bi već vodilo u metabolički sindrom. Na taj način sprečili bismo i sve poremećaje i bolesti koje su vezane sa metaboličkim sindromom, a to su česti poremećaji glikoregulacije (predijabetes ili dijabetes), arteriosklerotske bolesti (koronarna bolest, infarkt miokarda, šlog), seksualni poremećaji i sterilitet, depresija, masna jetra, rak i druge.
Kako se leči premetabolički sindrom?
– Sa lečenjem treba početi još u detinjstvu i to kod svih koji imaju stomačnu gojaznost, koja je osnovni kriterijum premetaboličkog sindroma. Preventiva je zdrava mediteranska ishrana i fizička aktivnost koja podrazumeva barem sat vremena brzog hoda kojim se pređe oko pet kilometara na čas.
Na koji način dijeta i fizička aktivnost mogu da utiču na kontrolu premetaboličkog sindroma?
– Ako smršamo, smanjićemo stomačnu gojaznost, a imaćemo povoljne efekte i na regulaciju masnoća, krvnog pritiska i nivoa šećera, i na taj način sprečavamo ili korigujemo već postojeći premetabolički ili metabolički sindrom. Jelovnike treba prilagoditi mediteranskoj ishrani, koja je bogata dijetnim vlaknima i složenim ugljenim hidratima iz voća, povrća, žitarica kao i mononezasićenim masnoćama iz maslinovog ulja. Narodi koji koriste mediteransku ishranu manje oboljevaju od koronarne bolesti i nekih oblika tumora. Ono što karakteriše ovu ishranu je obilje voća, povrća i žitarica bogatih dijetnim vlaknima i antioksidansima, plave ribe dubokih mora (skuša, tunjevina, losos) bogate omega 3 polinezasićenim masnoćama i maslinovo ulje, maslinke, orašasti plodovi (orah) bogati mononezasićenim masnoćama.
Posle koliko vremena se vide efekti mediteranske ishrane?
– Pratili smo efekte mediteranske ishrane posle šest, 12 i 24 meseca i pokazalo se da posle smanjenja telesne težine i smanjenja obima struka dolazi do smanjenja hiperinsulinizma. Srednje vrednosti insulina značajno padaju, uz popravljanje glikoregulacije, a dolazi i do smanjenja triglicerida i krvnog pritiska kao i do normalizacije faktora zapaljenja CRP.