Razgovarala: Jelena Aleksić

Nije li zaista licemerno godinama ćutati na neplaćanje poreza, a onda terati desetine hiljada mladih, obrazovanih ljudi u dužničko ropstvo u narednih deset godina? Koliko je ozbiljna država koja traži da joj se plate doprinosi za PIO iako radni staž nikada ljudima nije upisan? Da li Poreska uprava saopštavajući da 99 odsto frilensera nije plaćalo porez govori o masovnom pokretu utajivača poreza, ili o sopstvenoj indolentnosti, ili pak svesnom marifetluku usmerenom isključivo protiv svojih građana? I to onih koje država često zove budućnošću, onim obrazovanim, veštim i kreativnim ljudima koji su odlučili da ostanu u ovoj zemlji i bore se na inostranim tržištima svojim znanjem i veštinama? Konačno, jesu li ovi mladi ljudi ipak tako “čisti”, budući da godinama unazad ne plaćaju svoje obaveze, a danas prete sveopštim buntom? Ovo je, zapravo, prvo pitanje koje postavljamo Miranu Pogačaru, predsedniku Udruženja radnika na internetu, koji svoj hleb zarađuje podučavajući engleski onlajn, a na razgovor za naš list iz Novog Sada stiže autobusom.

“Niste u pravu kad kažete da nećemo da izmirujemo svoje obaveze. Godinama unazad država ništa nije uradila da bi ljudi platili pripadajući porez. Niti je obaveštavala, niti je slala ikakva rešenja, niti je na bilo koji drugi način od nas tražila da joj išta platimo na osnovu naših prihoda. Uz to su ljudi vrlo često odlazili u Poresku upravu, a tamo bi im bilo rečeno da ne znaju ko smo mi, da nas zakon ne prepoznaje i da ne znaju ni šta ni kako tačno treba da platimo.”

A trebalo je da platite šta?

Trebalo je da plaćamo porez kao fizička lica za prihode iz inostranstva. Međutim, mi smo u Zakonu o porezu na dohodak građana pod kategorijom “ostali prihodi”, gde je pobrojano petnaest takvih, a mi smo u kategoriji “drugi prihodi”. Nabrojani su i skupljači sekundarnih sirovina i mnogi drugi koji bi se trebalo oporezovati, ali ljudi koji rade na internetu jednostavno ne postoje. Zakon je pisan 2001. i jasno je da nije prilagođen vremenu i stvarnom stanju na terenu. A trenutno je, prema našoj proceni, oko 100.000 ljudi zaposleno na onlajn poslovima.

Ostaje činjenica da najveći broj vas nije otišao u Poresku upravu da se raspita o svojim obavezama, te je bilo sasvim lagodno raditi, a državi ne plaćati nikakav porez?

To nije sasvim tačno. Mi plaćamo PDV kao i svi drugi. Uz to, mi nismo zaposleni u preduzećima već su naši prihodi devize kojima direktno guramo platni bilans. Mi smo možda najveći uvoznik u ovoj zemlji koji donosi svež novac koji ovde trošimo. Takođe, mi nismo plaćali doprinose, ali nismo ni koristili nikakva prava. Lečili smo se iz svojih sredstava, a radni staž nam ne ide. Međutim, čak i da smo ih plaćali, što nam sada država traži, mi ništa ne bismo dobili kada je penzija u pitanju.

Kako, zašto?

Da biste ostvarili radni staž, morate da radite određeni broj sati u nedelji, a ko će frilenserima i kako da obračuna koliko su radili? U trenutnom zakonu ne postoji ni opcija da se poslodavac iz inostranstva upiše jer nema ni registarske šifre za tako nešto. Zakon je takav da je odredio samo naše obaveze, a ne i naša prava, i mi tražimo da se zakon promeni i omogući nam da plaćamo doprinose, ali ćemo koristiti i benefite koji iz toga proizilaze. Uz to, prema važećim propisima, mi bi trebalo da popunjavamo poresku prijavu nakon svake transakcije, što je besmisleno ako uzmemo u obzir da mnogi od nas drže časove engleskog, na primer, za pet dolara. Danas jedan nastavnik može imati sedam ili osam uplata i on bi trebalo posle svake te uplate da se bavi popunjavanjem prijave. To ima smisla ako imate jednu ili dve uplate u godini dana, pa i u nekoliko meseci i u konačnici sve to svedoči koliko su ova zakonska rešenja besmislena i neprimenljiva. I još nešto – država je ta koja je nekoliko godina unazad pustila da frilensing cveta. Svesno nije ništa radila na kontroli ili promeni zakona koji bi bili primenljivi i pravični za sve, kako za nas tako i za budžet. A zašto? Zato što je u međuvremenu hiljade mladih ostalo u zemlji, obezbedili su sebi neke prihode, a državi socijalni mir. Međutim, sad kad je budžet prazan, država se setila nas jer joj je lako da trenira strogoću na nama.

Zašto joj je lako?

Zato što smo pojedinci, zato što nismo bliski vlasti kroz neke snažnije organizacije, zato što nismo veliki dužnici kojima država svake godine oprašta dugovanja, a nismo ni strane IT kompanije koje država subvencioniše. Uostalom, novom uredbom Vlade ljudi koji dolaze u Srbiju da rade iste poslove kao mi, odnosno digitalni nomadi, plaćaju 10 odsto poreza, a nama će smanjene obaveze biti 33 odsto. To znači da je nama bolje da uzmemo tuđe državljanstvo i radimo ovde.

Jeste, ali ako preživite rešenja Poreske uprave koja vam traži da joj platite poreze i doprinose pet godina unazad.

Ako bismo mi pristali na tako nešto, svi bismo u narednih deset godina trebalo državi da plaćamo polovinu svojih prihoda, a sa kamatama, što je isto traženo, i 70 odsto. Pa to je zaista besmisleno, tim pre što su ljudi taj novac potrošili na život u ovoj zemlji, zdravstveno nisu koristili, radni staž im nije i neće biti upisan za tih pet godina i prosto je neshvatljivo da ovo država uradi mladima koji su se, suprotno svim trendovima, odlučili da rade odavde. Čak i da platimo sada unazad doprinose za PIO, na primer, mi ne bismo dobili upisan staž jer zakoni koji regulišu ove oblasti nisu usklađeni niti nas prepoznaju.

Jeste li u razgovorima s predstavnicima države pitali zašto traži da platite nešto što niste koristili niti ćete?

Mi smo to nekoliko puta objasnili, ali nam je Siniša Mali rekao da smo u pravu, ali da on tu ništa ne može i da “obaveza postoji”. Podsetiću vas da mi ne samo da ne možemo da imamo radni staž već nemamo mogućnost da podignemo kredit, nema porodiljskog, nema bolovanja niti imamo mogućnosti da naplatimo svoja potraživanja ako nam neko ostane dužan. A traži nam se da plaćamo obaveze veće nego zaposleni, koji ima sva ova prava.

Šta je rešenje?

Trenutni pregovori su prekinuti, država je predložila umanjenje obaveza za 10 odsto, sa 44 na 33, i ostavila mogućnost da u narednih 10 godina izmirujemo obaveze koje nam je nametnula. Time što nam traži da narednih 10 godina plaćamo nešto što nismo ni koristili, ona nas tera u dužničko ropstvo. Da su ljudi znali da sve to treba da se plati, većina ne bi ni ulazila u ovaj posao jer frilenseri ne zarađuju po 2.000 evra, kako se često misli. Frilenseri su dizajneri, nastavnici, fotografi i ljudi s nekim drugim veštinama, a prosečna zarada je 70.000 dinara bruto. Kad bismo platili šta nam traže, nama bi ostala minimalna zarada, i to onda kad imamo posao. A šta je sa mesecima kad nema nikakvog angažmana. Kako bismo onda namirivali rate koje nam pokušava nabaciti na teret država?

Da li je novom ponudom država obezbedila frilenserima od kojih traži da plaćaju doprinose da imaju zdravstvenu zaštitu i radni staž?

Da biste imali zdravstveno, vi morate tri meseca zaredom da ga uplaćujete, a mi radimo posao gde vrlo često po nekoliko meseci nema posla. Posle se dogodi, pa radite po 16 sati dnevno, ali nema garancije, pa je s tim u vezi zdravstveno upitno, a o radnom stažu nema ni govora. Zakon o fleksibilnim oblicima rada koji se najavljuje za narednu godinu treba da uredi sva ova pitanja, pa se tek nakon toga može i treba govoriti o našim obavezama, ali i pravima jer sada su nam nametnute samo obaveze.

Jeste li pitali državu zašto vam ponovo traži da plaćate doprinose ako nećete koristiti prava koja iz njih proističu?

Jesmo i rečeno nam je da “će to biti rešeno”, misleći na Zakon o fleksibilnim oblicima rada.

A šta vi smatrate pravičnim rešenjem?

Smatramo da naplata poreza treba da počne od 14. oktobra, odnosno otkako je Poreska uprava poslala rešenja i zapravo nas sve obavestila da treba da plaćamo porez. Govorim o porezu jer zdravstveno i socijalno ne stoje. Smatramo da treba da se plaća 16 odsto poreza dok se ne uredi naš status u narednih godinu dana. Kada država donese pomenuti zakon i omogući nam da koristimo prava iz doprinosa, mi treba i da ih plaćamo i plaćaćemo ih.

Stiče se utisak da se država na neki način obračunava s frilenserima.

Nažalost. Država je izazvala katastrofu svojim nečinjenjem. Kada država kaže da 99,7 odsto nije izmirilo obaveze, pa jasno je da je do države, a ne do ljudi, i jasno je da niko nije namerno utajio porez nego je država pustila da se stvari baš tako odvijaju. Država nije sprovodila svoje zakone, nije išla u kontrolu, nije poslala rešenja niti ikakva obaveštenja.

Šta ako država ne promeni odluku i obaveza namirenja dugova ostane? Šta će biti sa svim tim ljudima?

Mi verujemo da ovo neće opstati jer je nesprovodivo. Ljudi rade od danas do sutra i ovo je krajnje neizvestan posao. Niko neće pristati na dužničko ropstvo. Jedino što bi se moglo desiti jeste da ljudi počnu da manipulišu i počnu svesno da izbegavaju plaćanje obaveza. Treba li da vas podsećam da Rumunija, Bugarska i Makedonija imaju mnogo stimulativnije uslove za frilensere i zašto ne bismo onda tamo otvorili račune? Jer, ako ljudima nametnete nešto što ne mogu da plate, a uz to je i nepravično, tražiće načine da to izbegnu. Država neće dobiti taj novac, a stvoriće se ogromni socijalni problemi. I nikome neće biti dobro.

Pomenuli ste da ste pojedinci bez zaštite velikih kompanija, političara ili organizacija. Primetno je da nema velikih, pa ni malih IT kompanija koje bi ovih dana stale u vašu zaštitu iako je dobar deo zaposlenih u njima počeo upravo kao frilenser. Zašto?

IT kompanije su godinama svesno utajivale porez tako što su ljude zapošljavale preko paušalnih agencija, a ne kroz radni odnos. I to je država znala i tolerisala, da bi prošle godine rekla da je s tim gotovo i da im oprašta sve što je do tada bilo. Na minus u kasi ona dodatno subvencioniše zapošljavanje tih ljudi iz agencija u radni odnos, i to u naredne tri godine. I zašto bi sada ovaj sektor skakao sam sebi u stomak kad su oni u dosluhu i u sasvim dobrim odnosima sa državom? Zašto bi se bunili kad im je oproštena utaja poreza? Kad sam ja naveo taj primer na pregovorima sa Vladom, Siniša Mali mi je odgovorio da su oni našli rupu u zakonu i iskoristili je.

Zašto za vas nema, a za njih ima rupe u zakonu?

Mi ne predstavljamo veliku opasnost kao jedna velika IT kompanija koja ima nekoliko hiljada zaposlenih i uz vlast je.

Međutim, ostaje činjenica i da su mnogi od vas mogli da otvore agenciju i plaćaju paušalni porez, zar ne?

Pa ne. Prvo, paypall račun dugo nije mogao da bude biznis račun. Drugo, za sve one koji primaju oko minimalca ili malo više paušal je neodrživ i neisplativ jer bi se ceo prihod zapravo davao državi. Paušalac je pogodan za ljude koji zarađuju 1.000 evra, a među frilenserima nema mnogo takvih.

Pregovori su prekinuti. Šta sledi?

Do maja ima dovoljno vremena da se nešto promeni. Mi nećemo prihvatiti ponudu države, pokrenuli smo Put solidarnosti. Naš je stav da mi nismo jedini koji imaju problem sa državom ili poslodavcem i planiramo da kroz celu Srbiju sretnemo te ljude, ujedinimo se i napravimo zajednički front. Jer, mi nismo sami, niti su lekari sami, niti su poštari sami. Mislim da je vreme da napravimo jedan veliki zajednički protest i pokažemo državi da imamo glas, da mislimo drugačije i da nećemo odustati od borbe za svoja prava.

STRANCIMA SUBVENCIJE, DOMAĆIMA KAMATE

Kako izgleda biti radnik na internetu koji živi i svoje devize troši u Srbiji, a kako u zemljama regiona, gde bi mnogi od ovdašnjih frilensera mogli da pronađu utočište?

Država je prekinula pregovore s frilenserima koji ne pristaju da u narednih deset godina plaćaju neplaćene poreze i doprinose, na čemu insistira Poreska uprava. U međuvremenu se otvorilo mnogo tema, od toga kakav je uopšte status jednog frilensera pred poreskim zakonima do toga da li je neplatiše trebalo na vreme obaveštavati o neplaćenim dugovima i ko im je omogućio da se godinama oglušuju o zakone? Zašto se njihovim kolegama strancima obećava med i mleko za isti posao, dok je njih 100.000 u ovom trenutku pred dužničkim ropstvom? Ukratko, biti frilenser u Srbiji po aktuelnim propisima izgleda ovako – na svaki prihod, pa i onaj od dva dolara, mora se popuniti poreska prijava i državi platiti 43 odsto poreza i doprinosa. U praksi, to znači da na prihod od 70.000 dinara frilenser plaća državi 30.800 dinara, s tim što je država ponudila smanjenje opterećenja na 33 odsto, što je, prema rečima onih koji posluju na internetu, i dalje mnogo više nego u zemljama u regionu. U kojima je, uzgred budi rečeno, status frilensera regulisan jasno i transparentno, tako da poreski obveznici tačno znaju kad i šta treba da plate. Ovdašnjima je čak u Poreskoj upravo govoreno da nisu ni u jednoj kategoriji, te da sačekaju dok se nešto ne promeni. Za iduću godinu je najavljeno usvajanje Zakona o fleksibilnom oblicima rada, kojim bi sistemski bio regulisan status, prava i obaveze radnika na internetu. Pa ipak, država ne odustaje od namere da im, bez obzira na sve pravne nelogičnosti, naplati prethodnih pet godina duga, što bi značilo da u narednih deset godina polovinu svoje zarade treba da uplaćuju u budžet Srbije iako rade posao za koji nema garancije da će ga sutra imati, a kamoli za deset godina. Na stranu što prava iz doprinosa koji im se stavljaju na teret nisu koristili.

Sve pomenuto otvara pitanje statusa frilensera u drugim državama, a naročito nekoliko njih u okruženju koje važe za “frilens rajeve”, kao što su nama susedi Rumuni, Bugari i Makedonci.

Tako, na primer, sve što frilenseri u Severnoj Makedoniji danas plaćaju državi jeste 10 odsto na zaradu, od koje su prethodno odbijeni troškovi rada (normirani troškovi). Međutim, nije to bila samoinicijativna odluka države već posledica protesta održanih 2015. Međutim, Severna Makedonija analizira kako dalje da privuče i zadrži što više stručnjaka, te postoji plan da se pojedinim granama potpuno ukinu porezi. Konkretno, za zaposlene u IT sektoru porez na dohodak se godinama smanjuje, a do 2023. bi trebalo da bude sveden na nulu. Da i srpske vlasti vide da su frilenseri potencijal, najbolje pokazuje izjava premijerke da su oni “odlična baza za inovativnu ekonomiju”, te da Srbija treba da iskoristi tu mogućnost kako ne bi zaostajala i u četvrtoj industrijskoj revoluciji. Pa ipak, u aktuelnoj situaciji ista premijerka zastupa stav svoje Vlade, koja 100.000 ljudi tereti za dugove za koje nisu ni znali da postoje.

Porez na dohodak frilensera u Rumuniji iznosi 16 odsto. Što se penzijskog osiguranja tiče, mogu da plaćaju pun iznos od 26,3 odsto, ali mogu i da plaćaju 10,5 procenta, čime se njihova penzija umanjuje. Ukoliko zarađuju manje od 300 evra mogu da izaberu da ne plaćaju to osiguranje, ali onda nemaju pravo na penziju. Zdravstveno osiguranje je drugačije rešeno i ono je obavezno. Iznosi 5,5 odsto prihoda iz prethodne godine i plaća se četiri puta godišnje.

Nemački frilenseri ne plaćaju porez na dobit, ali plaćaju porez na dohodak, kao i PDV od 19 odsto, mada on može biti i niži, u zavisnosti od usluge koju pružaju.

Što se tiče socijalnih prava, poput penzije i zdravstvenog osiguranja, za to nemaju nikakve obaveze prema državi, ali nemaju ni prava već treba da se odluče za neki od privatnih fondova. Takođe, tamošnji frilenseri ne moraju da se registruju.