Gotovo iznenađujuća odluka USS pokazuje da je februara 2027. 17 izbeglica s malom decom nasilno vraćeno/proterano u Bugarsku iako zakoni Srbije ne dozvoljavaju tu vrstu nečovečnog postupanja. Zahvaljujući odluci Ustavnog suda, svako od proteranih ima pravo na naknadu od po hiljadu evra, a velika je verovatnoća da će sud u Strazburu povećati naknade. Naime, pravnik Nikola Kovačević, koji je kao deo Beogradskog centra za ljudska prava otvorio oba postupka, pa nastavio samostalno da zastupa oštećene, veruje da će tako biti.
Pri čemu za Kovačevića uopšte nije sporno da je odluka Ustavnog suda gotovo revolucionarna s pravnog stanovišta i da možda može ostaviti i dugoročne posledice na postupanje policije i vojske prema izbeglicama. Ne u smislu kazne počinilaca nego da se ubuduće ne postupa tako. Pri čemu Kovačević ne želi da priča o svemu što je video tokom zastupanja izbeglica, posebno kad je reč o deci i starijima, nemoćnima, što tera suze na oči.
“Odluka Ustavnog suda je izuzetno važna; pre svega ljudima koji su bili žrtve takvog nezakonitog ponašanja priznata su prava i naknada. Za naš pravni sistem to je velika i retka odluka, pošto se takva povreda ljudskih prava kao što je kolektivno proterivanje teško i retko dokazuje”, kaže Kovačević za Novi magazin i ponavlja da je Ustavni sud svojom odlukom dokazao da su se združene snage vojske i policije na granici u to vreme ponašale protivno Ustavu i međunarodnom pravu.
*Išli ste direktno na Ustavni sud i pred Evropski sud u Strazbur. Zašto istovremeno, a drugo pitanje je šta bi posle te odluke Ustavnog suda moglo da se preduzme kad je reč o postupanju snaga reda?
To je pravna strategija – da biste se obratili Ustavnom i Evropskom sudu morate prvo da iscrpite redovna sudska sredstva, ali u ovom slučaju procena je bila da nema potrebe obraćati se tužilaštvu da ispita ko su policajci koji su činili to što je krivično delo i u bilo kojoj drugoj instituciji…
*Zapravo je država Srbija osumnjičena?
Da, na neki način. Sem toga, u trenutku kada se sve to podnosilo ti ljudi (čija su prava poveđena/J. J.) nisu bili na teritoriji Srbije i postavlja se pitanje kako bi učestvovali u procesima koji imaju određenu dinamiku. Drugo, nekoliko meseci pre toga pokušali smo normalnim pravnim sredstvima kad je jedna porodica ostavljena u šumi; i tužilaštvo i zaštitnik građana koji su otvorili postupak došli su do tačke da nije mogao da se utvrdi identitet ljudi koji su to navodno uradili…
Podatke o postupanju prema žrtvama imaju državni organi, i do njih je teško doći. Pred Ustavnim i Evropskim sudom traži se izjašnjenje države da ponudi neke razumne razloge ako se to desilo, zašto se desilo. Kad nema razumnih razloga i objašnjenja zašto se to desilo – pred Ustavnim i Evropskim sudom to je dovoljno da bude tretirano kao povreda. I to je jedini pravni put, to je bila taktika.
Da budem iskren, nisam očekivao da će Ustavni sud usvojiti ovakvu odluku, prijatno sam iznenađen i još jednom da kažem: sve čestitke Ustavnom sudu što u svojoj praksi ima odluku koja se retko donosi.
*Šta za Srbiju kao društvo znači da sada imamo dokaz da su izbeglice proterivane iako smo u to vreme govorili da smo strašno humani i da dobro postupamo s tim ljudima?
Ova odluka treba da se tumači kao poziv svim organima koji su zaduženi da postupaju prema strancima na granicama da svoje postupanje vrate u zakonske okvire. Mi imamo sjajne zakone, posebno one koji su doneti posle 2018. i o azilu, i o strancima, i o graničnoj kontroli, koji jasno predviđaju kako se postupa prema osobi na granici, bio ilegalni migrant, izbeglica, terorista; od bezbednosne procene do zaštite ljudskih prava. I sve što treba da se uzme kao poruka ove odluke Ustavnog suda jeste da – ako hoćete nekog da proterate u Bugarsku – to morate da uradite na zakonom utvrđenoj proceduri.
Sa druge strane, mislim da treba utvrditi odgovornost ljudi koji su to uradili iako sumnjam da ćete se to desiti.
*A kako mi, ne samo u Srbiji već i u regionu i u Evropi, postupamo sa izbeglicama?
Kad je 2015/16. bio najveći izbeglički talas u Evropi posle Drugog svetskog rata, humanitarno prihvatanje i zbrinjavanje tih ljudi stvorili su pozitivan imidž Srbije u svetu. Međutim, taj odnos nije dugo zadržan na tom nivou ni u Evropi, pa se to preslikalo i na nas u Srbiji. Posebno su nova pravila uvedena posle postizanja sporazuma Evropske unije i Turske; na svakoj granici je uspostavljena politika koja je počivala na kolektivnom proterivanju, to jest kršenju ljudskih prava izbeglica s ciljem da se vrate nazad. To što se desilo 2017. u Srbiji svakodnevno se dešava i na granici s Rumunijom, koja je prošle godine vratila više od 10.000 ljudi u Srbiji, i na granici s Mađarskom, i sa Hrvatskom… došli smo do toga da se na svim granicama, od Turske sa Jordanom, pa do EU, igraju igre sa izbeglicama i sprovodi praksa koja počiva na kršenju međunarodnih prava, zabrane proterivanja i kolektivnog proterivanja. Uz to idu i kršenja drugih prava kao što su nasilje, otimanje novca, mobilnih telefona… – sve s ciljem da se ti ljudi obeshrabre, s jedne strane, a sa druge da se to sprovede na teško dokaziv način.
I došli smo u neku vrste sive zone i sumraka, prvi put posle Drugog svetskog rata, kada je nastala zabrana kolektivnog proterivanja jer su ljudi koji su bežali iz jednog zaraćenog dela u drugi, bez razmatranja vraćani nazad. Danas živimo u vremenu u kojem su lepe vrednosti proizašle iz strašnih vremena zaboravljene i sistemski kršene na svim granicama.
J. J.