Razgovarala: Jelka Jovanović
Fotografije: Đurađ Šimić
Svako pojedinačno ima svoje lične borbe i teško je ljudima u ovim trenucima ekstremnih promena savetovati ili davati mišljenje koje je primenjivo na mene ili vas, ali nije na 30.000 drugih ljudi, posebno kad su paralisani strahom. Ali važno je setiti se da je u istoriji čovečanstva bilo ovakvih dešavanja, da se život računa do kuge i posle kuge, nestajali su gradovi, zatirane cele porodice, dva svetska rata, kaže za Novi magazin velika scenska umetnica, operska pevačica i profesorka na Fakultetu muzičkih umetnosti Katarina Jovanović, na molbu da uputi čitaocima poruku s kojom mogu mirnije ući u Novu godinu.
Naša sagovornica iznosi dileme koje svi delimo: “Kako sada u 21. veku da prihvatimo da se i nama odjednom vraća to što mi u Evropi ili u Severnoj Americi osećamo više nego ljudi u Africi i azijskim zeljama, pošto smo mi kao zapadna civilizacija činili sve da epidemije koje su se dešavale u Africi ne pređu kod nas. Ja sam je preležala u julu i avgustu, oporavljala sam se skoro čitavog septembra, doktori koji su me lečili za mene su pravi heroji, kao i više od onih 50 koje smo izgubili, što je za nas loš podatak zato što inače gubimo ljude, posebno obrazovane, u hiljadama i hiljadama godišnje.”
Za nju je jasno da “ovu crnu rupu u kojoj smo zatečeni moramo osvetliti ličnim mikrolučama, pošto će sva ta mala svetla na kraju dati veliko i, napokon: “Naša obaveza je da, uprkos svemu, sebi organizujemo najkvalitetniji mogući život, da zanemarimo nebitne ljude, na prvom mestu političare jer su oni zaista nebitni za našu ličnu sreću. Ne možemo ni da verujemo da će naša lična sreća zavisiti od količine novca koji imamo, važno je imati dovoljno novca da čovek može, na primer, da se leči, i mene najviše zabrinjava što znam da ljudi nemaju dovoljno novca da se prevezu do covid-ambulante da ih, posle ne dugog čekanja, neko pregleda.”
*Kako i koliko pratite vesti?
Meni je žao što je i među ekspertima posebno u Kriznom štabu bilo glasova koji nisu unisono govorili, a to je ključno u ovakvim situacijama. I ključno je primerom pokazati kako da se ponašamo. Sada imamo taj neverovatan slučaj da gledamo na televiziji kako se političari i lekari vakcinišu. Zašto to gledamo? Zato što je kulturološki sve otišlo dođavola, ljudi ne veruju u medicinu, ne veruju u maske, ne veruju u vakcinu, a zamislite da smo nekome pre 30, 40 godina rekli da ne verujemo u polio vakcinu. Ja to ne mogu da razumem, o tome se ne govori dovoljno. I rekla bih ljudima još da u 2021. kolektivno isključujemo televizor kad god možemo, da kolektivno čitamo što više.
I molila bih novinare da odlaze s konferencija za medije političara onog trenutka kad počnu da lažu. “A mnogo se laže!”
*I lako prepoznaje kad se laže… Pričaćemo još o teškim stvarima, želim da podsetim čitaoce da je festival BUNT održan, priredićete i onlajn novogodišnji koncert. Kakav je osećaj to uraditi?
Bio bi veliki nonsens da BUNT nije održan u vreme kad je to naša najvažnija obaveza. BUNT je za sve nas osvajanje slobode, iznova potvrđivanje da su strast prema nečemu i solidarnost s ljudima, traženje puteva slobode svog izražavanja, najvažniji u životu, koja god da nam je aktivnost. Tu strast, pokretačko gorivo ima svako i bitno je da u trenucima krize to ne zaboravimo.
I važno je stalno pitati ljude za zdravlje; ja sam od novembra izgubila mnogo dragih ljudi, ali ekstremno sam jaka osoba, navikla sam u svojoj porodici da sve stvari stavljam na sto, da se sve terapeutski kroz razgovor rešava. Ipak, mnoge porodice nisu takve, nemaju tu sreću i na nama pojedincima je da nađemo način kako ćemo iz sebe da vadimo tu negativnu energiju, negativne stvari, da ih bacamo na sto, razotkrivamo i shvatimo koliko su patuljaste.
I zato je važan i taj rad sa studentima, i deci onlajn davati osećaj da nisu ostali sami sad kad se u njihovim porodicama dešavaju strašne stvari, roditelji im ostaju bez posla, ostaju bez članova porodice i ne znaju kako će pronaći egzistenciju i, konkretno, razlog za pevanje.
*Da se vratimo na BUNT?
Da, izašli smo na Kolarac i koncert kojim smo zatvorili BUNT, na kojem su učestvovali Gordan Nikolić, Tamara Stefanović, Selin Flamen, Ljubiša Jovanović – i ja sam dala doprinos iz ciklusa Debisija i Ravela – to je za nas bilo više od praznika, let na našu planetu, povratak u našu kuću. Ljubiša se ne predaje, on je neverovatna pokretačka snaga, umetnička pre svega, koja proizlazi iz njegovog ogromnog muzičkog talenta…
Ja na sceni nisam bila od juna, kad smo u organizaciji opet BUNT-a napravili koncert “Muzika protiv covida”, i tu smo jedni drugima dali šansu da izađemo i pred ljudima komuniciramo muziku. Onda je sve opet zatvoreno i ovo je, s tim malim izletom, bilo moje prvo izlaženje pred ljude od novembra prošle godine. Radila sam predstavu “Don Đovani” dok u martu nismo ušli u potpuni lokdaun i otkazana je dan pred samo izvođenje.
*Danas dok razgovaramo netipičan vam je dan, imamo intervju, posle imate uživo ispite, ali kako ovih meseci izgleda dan vrhunskog umetnika?
Za nas je vanredno vreme počelo u januaru, kad smo praktično onemogućeni da putujemo u meri u kojoj to činimo. Od kineskih studenata sam saznala da izvesno vreme nešto nije kako treba, još od sredine oktobra 2018, pa spotom da se nešto dešava u Francuskoj, Americi… Neću govoriti sada o tome šta je ko i kad trebalo da objavi, nadam se da će se time pozabaviti u vremenu koje dolazi, pa čak i kad nas možda ne bude, kao što mi danas saznajemo stvari iz prošlosti.
*Svedoci smo da je kineski doktor Li, nažalost mesecima preminuli, upozorio svet na opasnost od koronavirusa, uprkos problemima koje je imao.
Da, on je među ljudima koji postoje u svim vremenima i menjaju svet, čovek koji sebi kaže “nisam važan ja, ono što znam može promeniti život milionima”. Ima i mnogo lekara u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji koji svesno ulaze u bolnice širom sveta da bi na licu mesta videli šta se dešava, posebno na mestima o kojima mi van Evrope malo znamo, a koje mogu biti ključne za savladavanje epidemije.
*Udaljili smo se od vašeg tipičnog epidemijskog dana, mada je i ovo što govorite njegov deo, razmišljanje o tome šta se svetu oko nas događa i nama samima.
Mora biti; svako ko želi da čuje i vidi svestan je koliko je ogromno raslojavanje među ljudima, da je deo čovečanstva osuđen na propast, a deo brine samo o sebi. Globalno, lokalno, država i njeni funkcioneri su ti koji moraju razmišljati i pažljivo postupati. Ne samo u stvarima ove kuge nego i nekih drugih, kao što su rijaliti formati koji su, istina, na drugom mestu smišljeni, ali ovde zaoštreni neobično mnogo, do pečata primitivnosti i zaglupljivanja ljudi. A kad pogledamo ko su naši najugledniji ljudi u svetu: nisu to estradne zvezde nego vrhunski naučnici za koje smo saznali tokom pandemije. I vrhunski umetnici kojima su otvorene sve najveće svetske scene kao što su Gordan Nikolić i Tamara Stefanović, koji su otišli odavde da razviju svoj talenat, ali vraćaju nam se, kao sada na BUNT-u, i sredini iz koje su potekli nesebično poklanjaju svoju umetnost
Moram i ovo da kažem iako će zvučati paradoksalno – sada je idealna prilika da se svaka porodica sabere i shvati zbog čega je porodica ili zbog čega to ne treba da bude, što je podjednako važno – da se svaka ljubav zapita kako dalje i da li je ljubav… Da svako dete kaže roditelju prestani da pušiš, ne kupuj nezdravu hranu… I da se svaki roditelj zapita zbog čega toliko mrzi rad preko interneta kad to deci ne smeta previše. I koliko je teško njihovoj deci, mojim studentima, koji nose svoj talenat, a verovali ili ne, veliki talenat je veliki teret koji ne možete da zbacite s leđa, morate da živite s njim, da ga negujete, da nađete svoj put iako je taj put 99 odsto života s mukom, a onaj jedan odsto donosi zadovoljstvo vredno muke.
Naravno da je važno da deca idu u školu, ne samo zbog znanja već zbog učenja discipline i – socijalizacije, koja im omogućava kontakt sa drugarima, nastavnicima, ali i sa samima sobom. To se može i tokom onlajn nastave, ali ako roditelji umeju da posmatraju dete i budu spona sa onim što se događa na ekranu, da im objasne. Znam da mnogi ujutru ne znaju šta se tog dana sve može dogoditi, možda će se neko razboleti, ostati bez posla, ali to duguju svojoj deci.
*A kako vi funkcionišete sa studentima.
Ja svoje studente pokušavam da naučnim da je najvažnije da imaju svoj prostor, svoje minute, dane apsolutno nezagađene bilo čime, gde će vežbati. To je poklonjenje talentu, to je naša – ako smem tako da kažem – religija iako nisam religiozna i ekstremno sam neprijateljski nastrojena prema institucionalnim religijama, naša umetnička misija koja je neka vrsta privatne tajne organizacije koja postoji svuda na planeti. Moji studenti i ja smo savršena kombinacija – oni mene uče nečem novom, tim tehnologijama i komunikaciji, novom pogledu koji mi garantuje da ću i u budućnosti opstati, a ja njih učim vrednostima koje su vekovima građene kockicu po kockicu i koje svaki umetnik mora nositi kao deo nasleđa. Kao i sopstveni talenat. I znate, ja se divim i nastavnicima koji drže onlajn predavanja, koji rade na potpuno novi način za koji nisu pripremani; sem što moraju jasno da predaju, moraju da budu i šarmantni da održe pažnju, duhoviti, da govore artikulisano, a ako hoćete i lepi jer nisu više samo u svom razredu, samo sa svojom decom. Ponekad ih gledam i to što rade za mene je divno, bez obzira na sve nedostatke, moramo istaći način na koji uspevaju da prevaziđu prepreke.
*Mladi i deca se lakše privikavaju na rad s novim platformama, a ipak za umetnike to nije uvek dobro jer je neophodan stalni kontakt s profesorima i publikom; vi morate čuti ono što nama laicima izmiče.
Tu ste u pravu i kad god možemo radimo to uživo jer uživo mogu da objasnim zašto biramo određene boje zvuka. Samo uživo ih čujemo i razlikujemo. Na svom ogromnom televizoru odlično vidim, odlično čujem šta pevaju, pošto odavno imam dobre zvučnike, ali oni nemaju. Ni brz internet kao ja. Mnogi od njih ne žive u idealnim uslovima i moraju, svi moramo učiniti sve što je do nas da sa što manje muke i oštećenja prođemo kroz ovu kugu; počev od maske i vakcine do mikrofona.
Zato sam studentima kad su dobili onih sto evra rekla da imaju dve mogućnosti – ili da tim novcem počnu sebi da uplaćuju penziju kroz neki fond ili da kupe dobar mikrofon kao početak stvaranja ili nastavak stvaranja dobre opreme. Ovo zatvaranje je prvo, ali neće biti poslednje i moraju se pripremiti za to vreme, a bez dobrog mikrofona njihov glas neće biti onakav kakav jeste, neće ga ljudi tako čuti i doživeti, bez obzira na sam talenat. Na kraju, to duguju svom talentu.
*A imaju li pravo da odustanu?
Nije sramota odustati, svako ima pravo na izbor da odustane ako shvati da ne može da iznese svoj talenat. Za roditelje i profesore je najvažnije da deci omoguće da pronađu svoje mesto u društvu, ali da bi to imalo smisla, mora se raditi uz bar minimum osećanja sreće. Ključna je potraga za suštinom.
*Hoćete li danas biti strogi ili bar malo pažljiviji na ispitu?
Moja dužnost je da budem stroga, ali danas ću biti pažljivija; ja sam veoma prijateljski nastrojena prema studentima, imamo neke svoje svetove u kojima razgovaramo o svemu. Ali, kad počne čas imam samo jednu funkciju – da ih učim i da ih zaustavim svaki put kad čujem nešto što ne treba da čujem. Strpljiva sam i nije mi teško da ih 300 puta vratim i objasnim zbog čega mora da se čuje određene boja zvuka. I ljutim se kad neko dođe neinformisan iako lako može da se informiše, postoji milion snimaka odličnih izvođenja i onih koja pokazuju kako ne treba raditi.
Ono što moraju da shvate jeste da njihov razvoj zavisi od posvećenosti, talenat je samo izvorište koje bez discipline i rada ne vredi. Talenat je samo plodna zemlja koja ne rađa ako se ne obrađuje kako treba i ja muziku poredim s vinogradarstvom, koje mi je zbog predaka blisko, ali zahteva fanatičnost.
Znam da je digresija, ali moram da kažem – mi smo izgubili pojam o tome šta je elita, u elitu su proizvedeni i proizvode se ljudi o kojima ne želim da govorim; elita su najbolji ljudi u onome čime se bave, bez obzira na to čime se bave, i moja je obaveza da studente učim tome, da samo posvećenost dovodi do vrha.
*Hajde, za kraj; kad bi vas neko pitao koju biste pesmu, ariju preporučili ljudima, da ih prati, daje snagu u 2021?
Imam ih pregršt, ali nešto što bih uvek predložila ljudima je da slušaju Pavarotija u bilo čemu što peva, bilo šta na sceni što je radio, to je fantastično i ima moć da instant izleči te male površinske rane, za dublje je potrebno mnogo više.
Ljudi znaju da je najveća operska kuća Metropoliten zatvorena i biće još dugo, ali svake večeri možete da gledate njihovu arhivu koja se sastoji i iz starih snimaka od kraja šezdesetih i onoga što su nove tendencije. Svake večeri možete na tri-četiri sata da pobegnete od svojih strahova, od strahova za bližnje, panike. Svaki taj strah je normalan, samo je važno pronaći mehanizme da ne budete njihova žrtva.
*Pretpostavljam da sem vrhunske muzike ljudima koji u nju nisu upućeni pomaže muzika koju vole.
Svaka može da pomogne ljudima da se oslobode teskobe. Naravno, neću da promovišem treš, to nije moj stil, ali ima mnogo kvalitetne muzike koja nije klasična ili džez. U Srbiji ima barem deset bendova, ako volite rokenrol ili derivate roka, elektro ili pop, možete da slušate mlade ili manje mlade ljude koji se tom muzikom bave celom svojom dušom.
NAPOMENA
Tekst je deo projekta “Žene Srbije na raskršću prava i neprava”, koji se sufinansira sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Srbije. Stavovi izneti u medijskom sadržaju nužno ne podržavaju stavove organa koji sufinansira projekat.