U Barvihi, gdje je mir našlo nekoliko zbačenih lidera i članova njihovih porodica, u zasebnim vilama žive i udovica i sin bivšeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića, Mirjana Marković i Marko Milošević.
Brat Slobodana Miloševića, Borislav, rekao je da članovi porodice koji su se nastanili u Barvihi nemaju problema od kada su sukobi na Balkanu nestali iz vesti.
– Ljudi iz Srbije dolaze u posetu – rekao je Borislav Milošević američkom listu preko telefona.
Govoreći o devetogodišnjem egzilu Mirjane Marković, rekao je da ona živi potpuno “običnim, normalnim životom” i da “ima prijatelje sve vreme”. “Njujork tajms” dalje piše da Miloševićeva udovica sastavlja knjigu od intervjua svog supruga, a da je Marko oženjen Ruskinjom, sa kojom ima kćerku.
Borislav Milošević kaže da Mirino izgnaničko iskustvo u Barvihi, sa decom i unučadi, nije naporno, niti se ona oseća izolovano. Kako je rekao, on nema ništa protiv dolaska Asadovih u Barvihu, a prihvatanje Bašira, Asme i njihove dece, posebno, bio bi “humanitani gest”.
Mirjana Marković je odbila predlog reportera “Njujork tajmsa” da je poseti i obavi razgovor s njom.
– Rusi imaju iskustva sa izvlačenjem šefova država u “pet do 12 – izjavio je Mark N. Kac, profesor političkih nauka na Univerzitetu Džordž Mejson u Virdžiniji. Diplomate u Rusiji, koja je Asadov najvažniji saveznik, tvrde da ne razmatraju da mu pruže utočište.
U Barvihi, gde uglavnom žive novopečeni ruski bogataši, kuće su sakrivene iza ogromnog zida, a na svakoj su postavljene kamere. Tu se nalazi i dobro opremljeni medicinski centar u kojem se lečilo nekoliko ruskih lidera. U lokalnom šoping centru nedavno su otvorene radnje “Guči”, “Ralf Loren” i “Dolče & Gabana”, koje bi mogle posebno interesovati Asadovu suprugu Asmu.
Askar Akajev, zbačeni predsednik Kirgistana, došao je u Barvihu pošto je pobegao od uličnih protesta 2005. godine. Pet godina nakon što je zbačen Akajev, njegov naslednik Kurmanbek Bakijev je svrgnut na sličan način u narodnoj pobuni, kada su demonstranti zauzeli predsedničku palatu. On je, međutim, pobegao u Belorusiju kako bi izbegao situaciju da dva izgnanika, pri čemu je jedan zbacio drugog, postanu komšije.
Reputacija Moskve kao grada u kojem su zbačene autokrate dobrodošle pojačana je 2004, kada je tadašnji gradonačelnik Jurij Luškov obezbedio privatni avion Aslanu Abašidzeu, separatističkom lideru gruzijske oblasti Adžarija. I Abašidze navodno živi u Barvihi.
Moskva, ipak, nije prihvatila sve koji su tražili utočište. Nakon što je izgubio vlast u Istočnoj Nemačkoj, Erih Honeker i njegova supruga Margot Honeker, poznata kao “purpurna veštica” zato što je farbala kosu u ljubičasto i podržavala represivnu politiku, pobegli su u Moskvu iz sovetske vazduhoplovne baze u Nemačkoj, podseća njujorški dnevnik. Sklonili su se u čileansku ambasadu, ali ih je predsednik Boris Jeljcin vratio u Nemačku.
Lider Radničke partije Kurdistana Abdulah Odžalan je 1998. pobegao iz Sirije u Moskvu. Međutim, Rusi ga nisu želeli i poslat je avion u Afriku, gde je uhapšen.
Njegovi neprijatelji, Turci, od tada ga drže u zatvoru na jednom ostrvu, dodaje list.