O poseti predsednika Ukrajine Beogradu spekulisalo se mesecima. U „pripremi terena“ imali smo nekoliko kontakata na visokom nivou između Srbije i Ukrajine, od posete predsednika ukrajinske Rade (parlamenta) Ruslana Stefančuka do Vučićevog, drugog po redu učešća na samitu formata „Jugoistočna Evropa – Ukrajina“ u Odesi. Međutim, zvanične bilateralne posete do sada nije bilo. Tim pre je 8. avgust važan datum u budućim ukrajinsko-srpskim odnosima. Ne znači on nekakav dramatičan zaokret u spoljnoj politici (neko je na X-u lepo primetio: zaokret se odavno desio, ovo je samo „kuvanje žabe“), već otvaranje nekih novih prilika.
EKONOMIJA, OBNOVA
Logika je neumoljiva. Ukrajina je, uprkos ratu, država od 40 miliona stanovnika i jedno od većih evropskih tržišta. Nije normalno da je zemlja koja želi da razvija izvoz i privlači investicije ignoriše. Iako je Vučić tokom i nakon susreta sa Zelenskim istakao da je trgovinska razmena prošle godine dostigla oko 450 miliona dolara, a da je u prvih šest meseci ove godine iznosila oko 321 milion, to su i dalje relativno skromne brojke u odnosu na veličinu i potencijal dve ekonomije. Pritom se ne trguje proizvodima visoke dodatne vrednosti, već sirovinama i poluproizvodima, pre svega rudom gvožđa i mineralnim đubrivima, uz određene poljoprivredne proizvode (neko će se prisetiti da su i naši tajkuni svojevremeno kupovali zemlju u Ukrajini, koja se često nazivala i „žitnicom sveta“).
Postoji još jedan, veoma konkretan razlog za približavanje. Srbija već godinama pokušava da okonča proces pristupanja Svetskoj trgovinskoj organizaciji (WTO), ujedno jedan od važnih preduslova za dalje napredovanje ka članstvu u Evropskoj uniji (EU). Problem je što WTO funkcioniše na osnovu saglasnosti svih članica, a bilateralni pregovori često imaju jednaku političku koliko i ekonomsku dimenziju. U slučaju Ukrajine i Rusije to je posebno izraženo. Upravo zato sporazum o slobodnoj trgovini sa Ukrajinom – ako se nađe na agendi – može da posluži kao instrument za zatvaranje otvorenih pitanja. Približavanje Kijevu se, dakle, može pravdati vrlo konkretnim interesima.
Tu je i pitanje šta nakon rata, kada god se on završio. Obnova Ukrajine će predstavljati jedan od najvećih poduhvata u Evropi 21. veka. Već danas se u Moldaviji, recimo, o tome govori kao o ogromnoj razvojnoj prilici za ceo region. Srbija, međutim, ima problem percepcije. U dobrom delu evropske javnosti i političkih krugova Beograd doživljavaju kao isuviše blizak Moskvi. Ova, dodajemo zaslužena percepcija bi srpske kompanije mogla ostaviti bez pristupa jednom od najunosnijih poslova budućnosti. Gestovi dobre volje koji jesu preduzeti (poput slanja pomoći energetskom sistemu) neće biti dovoljni.
Javna diplomatija na stranu, postoji i druga, ne baš vešto skrivena realnost. Municija proizvedena u srpskim fabrikama nekoliko godina je do ukrajinskog fronta stizala preko posrednika. Tu priču svojevremeno su otvorili zapadni istraživački mediji, a dodatnu težinu dobila prošle nedelje, kada je dojučerašnji ambasador SAD, Kristofer Hil u razgovoru za Frankfurter Allgemeine Zeitung rekao da su SAD podržale nabavku značajnih količina srpske municije za Ukrajinu preko posrednika u Poljskoj i Češkoj. Hil je praktično potvrdio da je Beograd znao gde završava roba koja se izvozi. Teško je verovati da je takva izjava data bez političke procene da je trenutak za to povoljan.
MOSKVA I BALANSIRANJE
Da li ovo znači da će Moskva mirno posmatrati razvoj događaja? Verovatno ne. Rusija raspolaže kanalima uticaja u Srbiji i mogla bi da pokuša da preko formalnih i neformalnih kanala „pošalje poruku“. Njene mogućnosti su, međutim, ograničene. Mediji su pod kontrolom ili uticajem vlasti. Brojne neformalne grupe su kooptirane. Najzad, zaoštri li previše sa Beogradom, rizikuje da ostane bez poslednjeg partnera u Evropi. To da je od svih samo Aleksandar Vulin, čija je politička težina u ovom trenutku u vremenu zanemarljiva, izabran da „objasni“ Rusima kako je poseta došla pod „pritiskom Zapada“, puno govori. Pre će biti da je ona baš sada bila potrebna vlastima, i Vučiću. Njom se, u mesecima uoči prvih pravih, neizvesnih izbora, kupuje malo vremena, razumevanja i podrške. Zaboravlja se na izostanak spoljnopolitičkog usaglašavanja, problematične posete zvaničnika, davanje državljanstava šakom i kapom.
Još lakše će objasniti ovu posetu svojim biračima. Narativ je spreman (i pripreman): Srbija vodi samostalnu i autonomnu spoljnu politiku, razgovara sa svima i ne prekida odnose ni sa jednom važnom državom. Posle pokretanja strateškog dijaloga sa SAD, nastavka intenzivne saradnje sa Kinom i održavanja odnosa sa Rusijom, prijem Zelenskog može se predstaviti kao još jedan dokaz spoljnopolitičke fleksibilnosti.
Nema ni opozicija previše prostora za reakciju. Teško je politički profitirati kritikovanjem dolaska predsednika države koja nije priznala Kosovo, sa kojom Srbija želi da unapredi trgovinsku saradnju, ubrza procese vezane za WTO i ojača svoju poziciju u evropskim integracijama. Zapravo, mnogo je lakše objasniti zašto je Zelenski došao nego – zašto nije došao ranije. A od kritike onoga što je bilo ili moglo biti, u politici se ne živi.
Zbog svega toga, ovu posetu ne treba tumačiti kao napuštanje dosadašnje politike balansiranja. Pre bi se moglo reći da je reč o njenom logičnom nastavku. Srbija nastavlja da naoružava Ukrajinu posredno, ali ne uvodi sankcije Rusiji. Razvija strateški dijalog sa SAD, a istovremeno produbljuje odnose sa Kinom. Želi da postane deo evropskih bezbednosnih i odbrambenih inicijativa, dok paralelno insistira na narativu spoljnopolitičke autonomije.
U takvoj postavci stvari, pitanje više nije zašto je Zelenski došao u Beograd. Pravo pitanje je zašto je za to bilo potrebno toliko vremena.
*Autor je viši savetnik u ISAC fondu i docent na Univerzitetu Union-Nikola Tesla