Ne verujem da će odnos prema vodećim zemljama sveta biti važna tema na predstojećim izborima. Birači u tom pogledu istovremeno pokazuju i visok stepen emotivnosti i visok stepen racionalnosti, pa je teško precizno planirati kampanju koja bi se fokusirala na odnos prema tim zemljama, pogotovu što se u stranačkim aktivnostima ta tema i ne pokazuje kao prioritetna, kaže Srđan Bogosavljević (Ipsos Stratesžik Marketing).
U kolikoj meri je zastupljena podela na one koji su za Istok i one koji su za Zapad?
U javnom mnjenju postoje neke matrice – jedna od njih je da se Rusi vole. Međutim, čak ni Ruse koje volimo, ne volimo previše. Pozitivan odnos prema Rusiji ima oko 45 odsto birača. Kada pogledate trend, to je jedna mirna linija koja retko, u poslednjih par godina samo u dva tri navrata, ima skokove. Recimo u vreme poseta Putina ili Medvedeva Srbiji ili u vreme potpisivanja Energetskog sporazuma kome su mediji posvećivali veliku pažnji.
Odnos prema SAD je takođe bez velikih oscilacija, samo na mnogo nižem nivou. Vrlo malo ljudi ima pozitivan stav o Americi, svega između pet i 8 odsto. Deluje jako malo, međutim, toliko ljudi se pozitivno odnosi, recimo, i prema srpskom parlamentu.
Na prvi pogled bi se iz toga mogao izvući zaključak da bi, zato što su Rusi poželjni a Amerika nepoželjni saveznik, stranake kojima se to uklapa u program trebalo u izborima da eksploatišu i temu odnosa sa velikim državama. No, iza te emotivne ravni se kriju i sasvim racionalni stavovi građana. Jer, kada se postavi pitanje gde bi neko voleo da školuje dete, gde bi voleo da živi ili da radi, većina pominje Ameriku ili zemlje Evropske unije. Ili na primer, na pitanje da li bi više želeli da Srbija bude deo EU ili Ruske Federacije i oni koji vole Ruse se opredeljuju za EU.
Kakav je tretman EU?
Odnos prema Evropi je turbulentan i u velikoj meri povezan sa događajima koji su bitni za odnose Srbije i EU. I dok odgovor na referendumsko pitanje da li bi glasali za ili protiv ulaska i Srbije u EU pokazuje i dalje većinsko opredeljenje za EU, naklonost iskaza u broju onih koji imaju pozitivan stav prema EU je na vidno nižem nivoi i najčešće varira između 25 i 35 odsto, sa povremeno i većim oscilacijama. Ogroman skok je bio kada je u Beogradu organizovano takmičenje za pesmu Evrovizije ili kada je Srbija dobila šengenske vize. Kad dođu loše stvari, kao što su povremeni pritisci ili u dodađaji poput hapšenja Mladića i Karadžića, popularnost EU naglo padala. U celini, Evropa se ipak dominantno tretira kao nešto što nam je blizu i potrebno.
A odnos prema NATO?
NАТО je veoma neomiljena institucija, neomiljenija od SAD. Svega oko tri odsto ljudi pozitivno ocenjuje NATO, ali kada se pitanje postavi kao referendumsko, odnosno da li Srbija treba da uđe u NATO ili ne, taj procenat ide i preko 12 odsto. Ljudi razmišljaju na sledeći način: ne volim ih, ali mogu da mi pruže neku sigurnost, da smanje rizik da sa nekim uđemo u rat. To je takođe racionalan stav.
Na koji način će odnos prema NATO, Rusiji, SAD i EU biti zastupljen u predizbornoj kampanji?
Nije teško videti da o nekim od najvažnijih tema većina stranaka ima identičan stav. To su priče o nezaposlenosti i novim radnim mestima, o korupcija, o odnos prema Kosovu. Gotovo sve ističu da im je plan i da zadržimo Kosovo i da uđemo u EU, svi su protiv korupcije, i svi su za nova radna mesta… Stranke će zato za kampanju tražiti neke specifičnosti i pokušavaće da se, umesto sa samim porukama, obračunavaju sa nosiocima poruka, tvrdeći da oni drugi to loše rade a da one rade dobro.
Tu bi neke stranke mogle da ubace u igru odnos prema Rusima, na primer. Ali, nisam siguran da to može da bude uspešno jer se i u odnosu na takozvane nacionalne teme stranke ne razlikuju puno. Malo njih će reći i da je protiv Rusije, kao što će ih malo reći da je protiv EU .
Na koji način se druge zemlje mešaju u unutrašnju politiku Srbije?
Strane zemlje se mešaju u politiku onoliko koliko im se dozvoli. Mogućnosti za to uvek postoje. Na primer, Rusi sada mogu biti posrednici između SNS i DSS, bilo je dosta priče o američkom uticaju na formiranje sadašnje vlade. Moguće je, takođe, da partije u saradnji sa nekim zemljama obezbeđuju neki od svojih prioriteta – investiciju ili bilo šta drugo. Toga smo bili svedoci pred 5. oktobar kada je akcija “Nafta za demokratiju” bila neka vrsta šargarepe. To je bio i SSP koji je dobijen neposredno pred izbore, pa potom i Fijatova investicija.
Da li među biračima postoji svest o ekonomskom značaju odnosa prema najvećim zemljama sveta?
Оdnos prema stranim investitorima pokazuje da uopšte nismo svesni odakle oni dolaze. Kad birače pitamo ko najviše investira dobijemo odgovore koji nisu u skladu sa realnošću. Često na prvo mesto stavljaju Ruse, a veoma visoko je obavezno i Japan. To je verovatno zbog donacija koje je Srbiji dao Japan i činjenice da u Beogradu imamo gradske autobuse iz japanske donacije na kojima je veoma prepoznatljiva japanska zastava. Iako je sasvim jasno da nemamo načina da se razvijamo bez stranog novca, ni država ni mediji nisu pokretali ozbiljnije kampanje kojima bi za ovu temu zainteresovali šire slojeve stanovništva.
Danas investitori postaju veoma retki i utakmica za njihovo privlačenje je sve oštrija. Oni u neku zemlju ne dolaze samo zbog dobrih zakona i povoljnih uslova poslovanja, nego i zbog toga što neko društvo zaista pokazuje da ih želi. U našem slučaju želja za investitorima nije za sada naglašena ni u stranačkim programima i nastupima.