Srbija je kroz istoriju vrlo retko vodila računa sama o sebi kao državi, a mnogo više pažnje je posvećivala istorijskoj misiji Pijemonta koji treba da okupi ceo srpski narod. Kada se ima takva velika misija, onda se unutrašnje stvari ostavljaju za kasnije, posle velike pobede koja uglavnom ne dođe, kaže za portal Novog magazina Vojin Dimitrijević.
Da li je to jedan od razloga što se u Srbiji ponovo aktuelizuju podele na one koji su za Zapad i one koji su za Istok?
Stav prema Kosovu je zapravo ostatak opsesije za teritorijama, gde se o ljudima malo vodi računa. Retko se ko pita šta će biti sa Albancima ako Kosovo ponovo pripadne Srbiji. A kad imate posla sa opsesijom, onda je dobar svako za koga se veruje da pomaže ostvarivanju sna. Tu onda lepo “leže” Rusija, s obzorom na tradicionalne sentimentalne veze, kao što su pravoslavlje i slovenstvo. U osnovi svega je shvatanje međunarodne politike kao odnosa između živih ljudi, muškaraca i žena, daljih i bližih rođaka. Takve veze nisu racionalne ali takva shvatanja opstaju i pored suprotnih iskustava.
U kolikoj meri na to utiče istorijsko nasleđe?
Da, reč je o nasleđu koje vuče korene iz 19. veka. Kroz istoriju su i demokratija i demokratski principi u Srbiji bili zapostavljani, a i nije mogla da se razvije elita koja bi realizovala takva načela. Paradoksalno je da su najveći napreci i u tom pogledu postizani posle poraza. Najbolji primer za to je izgubljen rat sa Bugarskom, koji je vodio kralj Milan. Taj je rat kod nas potpuno zaboravljen i od njega je ostala samo čuvena pripovetka Laze Lazarevića “Sve će to narod pozlatiti”. Đaci koji sada čitaju tu priču uglavnom ne znaju na koji rat se misli. Posle tog rata država se uozbiljila, investirala u obrazovanje i slanje darovitih ljudi na školovanje u inostranstvo. Međutim, ubrzo su stigli drugi ratovi.
Da li se Srbija u tom razdoblju približavala Evropi ili se udaljavala od nje?
Srbija je od 19. veka pa sve do 1. svetskog rata lavirala između dve velike sile, Rusije i Austrougarske. Rusija je nekako oličavala pravoslavlje i Istok, a Austrougarska Zapad i katoličanstvo. Ni jedna ni druga nisu bile demokratske zemlje niti zemlje čiji su ustavi poznavali ljudska prava.
Srbija nikad nje uspela da bude centralnoevropska zemlja, kakve su na primer Češka i Slovačka. Štaviše, i u novije vreme postoji tendencija da se srednjeevropskom mentalitetu podsmevamo jer nije ratnički. O tome lepo svedoče presretnuti razgovori između dva književnika (od kojih se jednom u Hagu sudi za ratne zločine), Dobrice Ćosića i Radovana Karadžića gde se oni podsmevaju srednjoj Evropi i njenoj kulturi koja nije ratnička i u kojoj stoga nema „soka“.
Laviranje o kome je reč nije bilo opredeljivanje za neki politički uzor. Bilo je čisto taktičko i spoljnopolitičko, tako da je nametalo to manihejsko opredeljivanje između Istoka i Zapada, pravoslavlja i katoličanstva. S obzirom na to da se stalno tražio zaštitnik i saveznik za spoljnopolitičke ciljeve, ideoloških i civilizacijskih uzora nije bilo. To je šteta jer ih je bilo u doba Prvog srpskog ustanka u traženju uzora u Francuskoj revoluciji, a pre toga kod Dositeja Obradovića u traženju uzora u prosvetiteljstvu.
A dvadeseti vek?
Sa ovakvom tradicijom nosila se i Kraljevina Jugoslavija, u kojoj čak ni opredeljivanje za Hitlera i protiv Hitlera nije bilo ideološko nego državno pitanje, pa je stoga bilo moguće da i među intelektualcima postoje izraziti nacisti i fašisti. Posle Drugog svetskog rata je izgledalo da su ključne dileme između kapitalizma i socijalizma, ali su i one definisane kao stajanje na stranu Rusije ili Zapada. O tome najbolje svedoči podatak da su mnogi bivši staljinisti vrlo lako postali srpski nacionalisti, iako bi nacionalizam po marksističkom učenju trebalo da im bude stran.
Da li je i na koji način danas moguće definisati neku racionalniju strategiju?
Reč racionalnost je verovatno ključ za pronalaženje nove politike. Treba, na primer, imati u vidu da Evropska unija nije nikakav Zapad jer su njene članice iz svih delova Evrope, a među njima ima i slovenskih i pravoslavnih zemalja. Evropska unija se ne može stavljati u istu ravan sa Rusijom jer je Rusija, iako formalno federacija, jedinstvena država. To zna čak i ruski premijer Putin kada se zalaže za evroazijsku integraciju. Takvo zalaganje je neke u Srbiji samo dodatno podstaklo da se opredeljuje ili za Evropu ili za Aziju, što je zaista čudan izbor.
Srbija konačno mora da počne da misli o sebi, o svojoj državi kakva je preostala posle raznih vihorova, i da tu državu lepo uredi za ljude koji u njoj žive. Članstvo u Evropskoj uniji, koje ne traži odricanje od suvereniteta ni od kulture, ne bi joj u tome ništa smetalo. Koliko se u Evropskoj uniji vodi računa o čuvanju nacionalne kulture vidi se i iz njenog budžeta, čija trećina ide na prevođenje na jezike svih članica. Za razliku od drugih međunarodnih organizacija, kakve su na primer UN, na skupovima Unije ne govori se samo na dva-tri zvanična jezika. U službenoj upotrebi su svi jezici članica. U te jezike bi učlanjenjem Srbije u Evropsku uniju ušao i srpski jezik.