Napominjući da plagiranje u naučnoj javnosti “nije previše rasprostranjeno“, Sabo za Danas navodi da su u skorije vreme otkrivena četiri teksta, za koja je utvrđeno da su plagijati. Jedan od tih tekstova je otkriven u začetku, dok je još bio na recenziji, a tri su već bila objavljena u naučnim časopisima.
Za sporne tekstove obaveštenje smo dobili od naučnoistraživačkih organizacija. Tri rada su bila iz oblasti prirodnih, a jedan iz oblasti društvenih nauka.
Ministarstvo prosvete i nauke je odmah po dobijanju ovih informacija preduzelo mere provere i u tome angažovalo matične naučne odbore. Nakon što je utvrđeno da se zaista radi o plagijatima, poslato je pismo upozorenja institucijama, u kojima su autori spornih tekstova zaposleni, da preduzmu dalje mere.
Autor rada koji nije objavljen, na zahtev rukovodioca, isključen je sa projekta ministarstva. Nakon što je ministarstvo uputilo pismo upozorenja instituciji u kojoj je zaposlen autor drugog plagijata da bude smenjen sa funkcija predsednika naučnog veća i člana upravnog odbora te institucije, to se i dogodilo, ističe Sabo.
On objašnjava da Ministarstvo prosvete i nauke nema softver za proveru plagijata, ali da takav softver ima Centar za evaluaciju u obrazovanju i nauci koji je tokom 2009. i 2010. godine sproveo proveru radova, ali samo onih koji su objavljeni na engleskom jeziku.
“CEON je prijavio tri časopisa u kojima se nalaze potencijalni plagijati, a ovi slučajevi su išli na proveru matičnih naučnih odbora ministarstva, jer CEON nije nadležan da donosi odluke da li je određeno delo plagijat ili ne. Matični naučni odbori su ustanovili da se u navedenim slučajevima ne radi o plagijatima. Jedan slučaj je čak dospeo i na sud”, naveo je Sabo.
On napominje da je plagijat teško utvrditi, pogotovo ako nije u pitanju slučaj prepisivanja od reči do reči, već je “ukradena“ sama ideja. Iz tog razloga se, dodaje Sabo, angažuju stručnjaci za konkretnu oblast koji umeju da prepoznaju plagijat i zato je tu odlučujuća njihova reč, a ne softvera.
Pomoćnik ministra prosvete i nauke ukazuje i da postoje dva nivoa sankcionisanja plagiranja: akademski i sudski. Na akademskom nivou, sankcija je oduzimanje zvanja stečenog naučnim radom za koji je utvrđen plagijat, a etički komitet nadležne institucije može odlučiti i o gubitku radnog odnosa.
“Sudski put, koji je u vidu klasične tužbe, komplikovan je jer u postojećim zakonskim normama nije precizno definisan plagijat, te sudija ceni koliki je procenat preuzetog teksta potreban da bi se neko delo označilo kao plagijat. Često se ne može sve svesti na procenat, već se ceni i u kojoj meri je preuzeta kompletna ideja iz drugog rada i u kojoj meri je ona inkorporirana u rad koji je preuzima”, rekao je Tibor Sabo.