Politički udar na policiju

Možda je tumačenje previše slobodno, ali bi moglo da glasi otprilike ovako: Ukoliko se nešto značajno i ubrzo ne promeni u korist profesije „vrag će odneti šalu“, što bi u prevodu trebalo da znači da će brojni policajci od ugleda i kredibiliteta dići ruke i napustiti MUP Srbije.

Iako to pre zvuči kao scenario koji žarko priželjkuju tvorci i nalogodavci priča o navodnoj „policijskoj mafiji“, ovo je zapravo upozorenje samih operativaca koji se sve teže nose sa sukobima koji u gotovo pravilnim intervalima eskaliraju u okviru same policije. Ali ne među policajcima, već između onih koji u MUP-u zastupaju profesiju i onih drugih, koji su se u policiji našli „u ime“ politike.

POBEDA I PORAZ: O „lošim rukovodiocima“ srpske policije u poslednja dva meseca objavljeno je više tekstova nego o Darku Šariću, obračunima kriminalaca, uhapšenim privrednicima i političarima zajedno. Na udaru pojedinih tabloida počasno mesto zauzeo je sam vrh MUP-a, odnosno nekolicina najvažnijih rukovodilaca kojima su prišivane najteže zamislive mahinacije i nepodobne veze, milioni miliona evra…, ali sve uz primetno izbegavanje pominjanja drugih važnih imena, tačnih mesta i okolnosti događaja, svedoka ili očevidaca iz ovog veka ili bilo čega drugog što bi ukazalo na trunku sumnje i razuma.

Posledica je usledila pre obelodanjivanja uzroka: Bogdan Pušić, šef Radne grupe za ispitivanje privatizacija, podneo je ostavku. U obrazloženju je naveo da će nastaviti da radi u grupi koja se bavi ispitivanjem 24 sporne privatizacije i dodao da je u poslednjih 28 dana u jednom dnevnom glasilu okarakterisan kao kriminalac bez prava na adekvatnu institucionalnu zaštitu:

„Smatram da sam svojim dosadašnjim radom i rezultatima zaslužio takvu zaštitu, a sve imajući u vidu moje profesionalno opredeljenje za borbu protiv organizovanog kriminala, korupcije i drugih oblika teškog kriminala, očuvanje jedinstvenog kolektiva… Na ovaj čin sam se odlučio i kako bih zaštitio profesionalni ugled srpskog policajca, kao i članove svoje porodice”.

Ovim slučajem u potpunosti je potvrđena letošnja tvrdnja da će „od septembra nastati pakao“, koju je tokom jednog od razgovora sa timom koji istražuje mahinacije u privatizacijama navodno izgovorio general Rodoljub Milović, načelnik Uprave kriminalističke policije.

Zbog Pušićeve odluke da se skloni s naslovnica tabloida i drugima prepusti nezahvalnu poziciju, ali i zbog mirne savesti spram svih objavljenih optužbi na njegov račun, Milović je prihvatio Pušićevu sugestiju i naredio formiranje radne grupe sa zadatkom da proveri sve navode iz tabloida.

Zanimljivo je da se ovom problematikom prethodno već bavio Sektor unutrašnje kontrole MUP-a koji je pod okriljem kabineta ministra policije, a u konačnom izveštaju piše da ne postoje nikakvi elementi krivičnih dela.

Pošto Pušić nije bio prvi o kome se u jednom tabloidu pisalo kao o „gorućem mafijašu policije“, unutrašnja kontrola paralelno se bavila i napisima u kojima su pominjani i više rangirani – direktor policije Milorad Veljović, Rodoljub Milović, načelnik UKP, Zoran Tomašević, načelnik Uprave za obezbeđenje ličnosti i objekata i Miloš Perović, načelnik Jedinice za zaštitu učesnika u krivičnom postupku.

„U izveštaju SUK se navodi da bi ova služba već reagovala i podnela krivične prijave da su uočeni elementi krivičnih dela kada je reč o ovim ljudima“, kratko je izjavio Milović.

NEMUŠTA ODBRANA: Problemi unutar policije na žestini su dobili prošle godine u ovo vreme, tačno onda kada je formirana Radna grupe za istragu privatizacija. Doduše, već do tada su se u jednom važnom slučaju lomila koplja između operativaca u policiji koje formalno vodi direktor policije Milorad Veljović i dela koji se oslanja na kabinet ministra Ivice Dačića.

Sporna tačka bila je istraga o Darku Šariću koju su policajci vodili mimo znanja ljudi iz kabineta, s namerom da zbog važnosti predmeta spreče eventualno curenje informacija. Na prvi pogled logično pitanje bi bilo zašto o tome nisu obavestili kabinet, ali i odgovor bi u istovetnoj meri bio razuman: A zašto bismo o našem poslu obaveštavali političare koji s tim nemaju nikakve veze?

Sledeće rasplamsavanje sukoba predstavljale su 24 sumnjive privatizacije o kojima su javno govorili i predstavnici EU, a Srbija preuzela obavezu da istrage okonča u prihvatljivom roku. A on ističe za manje od tri meseca.

Kada su istrage počele između redova se na policijskim konferencijama za štampu mogla čuti konstatacija: „Ne postoji sumnjiva privatizacija u čijoj se istrazi ne saplićemo o finansijske moćnike i politiku“. Tek u naznakama je ukazivano na ometanje istraga, prolongiranje rokova, urgencijama za dodatnu proveru i prikupljanje dokaza… Nastavilo se oštrijim tonovima, od toga da se istrage sprovode selektivno, do onih da su motivisane isključivo političkim progonom i osvetom. Kroz treću, najoštriju i po svemu sudeći završnu fazu upravo prolazimo – pokušaj degradacije vrha policije koji sprovodi istrage, a kao jedno od poslednjih oružja u završnom obračunu angažovani su pogodni mediji. S razlogom je tako – borba „tužilaca“ skrivenih iza banalno osmišljenih skandala i „optuženih“ policajaca je besmislena: desetina hiljada štampanih primeraka novina naspram nemušte policije koja u medijima ne želi ni da se brani.

Još jedna važna okolnost u preusmeravanju špica napada na vrh policije jesu promene nastale u tužilaštvu. Ne tako davno upravo je tužilaštvo bilo meta napada i pogodno tle za usporavanje istraga. Kada su tamo načinjene važne promene, odnosno kada se ispostavilo da je takva vrsta pritisaka neizvodljiva, sve snage usmerene su na policiju. A za tako nešto bilo je potrebno pronaći i „najslabiju kariku“ unutar MUP-a.

Uloga ove unutrašnje karike prvi put se videla u slučaju, kako će se kasnije ispostaviti, nepostojeće afere prisluškivanja najviših državnika. Za to je u medijima optužen vrh republičke policije, ali se ubrzo ispostavilo da je to bio pucanj u prazno – MUP nema mogućnost da prisluškuje bilo koga jer je tehnika u nadležnosti BIA, a svaki pokušaj da to učini na svoju ruku automatski bi bio registrovan na kompjuterima tajne službe. Priča se banalno završila. Onako kako je i počela.

No, da operativci policije umeju da uzvrate udarac uskoro se, bar prema tvrdnjama onih koji se kunu da odlično znaju taj posao, pokazao u punom svetlu – dovođenjem na veliku scenu Miše Banane, saradnika Darka Šarića, te susretima koje je imao s ljudima iz kabineta ministra Dačića kao i sa samim ministrom.

MIRENJE, PA PO STAROM: Nakon okončanja ove afere izvesno vreme je unutar policije nastalo zatišje, u međuvremenu opet prekinuto manje uočljivim sukobom. Prema informacijama Novog magazina u dva slučaja mirenja sukobljenih strana glavni pregovarač, koji ih je doveo za sto i zahtevao da se obuzdaju, bio je jedan od stranačkih lidera koga su obe strane prihvatile. Ipak, nije reč o Aleksandru Vučiću jer se on o sukobu nije oglašavao niti javno zauzimao stav.

Mirenje nije uspelo, po svemu sudeći neće ga ni biti. Da su potegnuta sva oružja pokazalo se i objavljivanjem „optužnice“ u jednom tabloidu protiv Rodoljuba Milovića i nekolicine policijskih funkcionera zbog „nelegalnog poklanjanja mobilnih telefona“, čemu je posvećen poseban dodatak na punih 12 strana!

Interesantno je da se kao potpisnici ove mahinacije „neslućenih razmera“ pojavljuju dvojica policajaca koji su, prema internom obrazloženju, prethodno smenjeni sa svojih pozicija jer su postavljali prislušne uređaje u jednu od dedinjskih vila u koju veoma često svraćaju političari. Pošto su „pomereni“ na druge položaje, jedan od njih baš u unutrašnju kontrolu pri kabinetu ministra, nije bilo prilike da se ispita zarad čijeg interesa su to učinili. Od direktno nadređenih za to nisu dobili naređenje.

„Pakleni septembar“ je kulminaciju doživeo u montiranim fotografijama direktora policije Milorada Veljovića i navodnog balkanskog narkobosa sa albanskim imenom i prezimenom, a priča je sažeta u tvrdnju da su imali duži tajni sastanak u toaletu jednog beogradskog hotela.

„To je toliko idiotski smišljeno, da je jedino moglo da stigne od nekoga ko zamišlja kako bi to radila BIA. Dakle, nema svedoka, susretu niko nije prisustvovao, ne postoje ni fotografije ni audio zapis, a kao genijalno mesto susreta smišljen je toalet. Sumanuto i nesuvislo, ali ta glupava priča puštena je u javnost“, tumači učinak ove brljotine bivši rukovodilac važnog odeljenja u MUP-u.

Nažalost onih koji su je smislili, policija je odlučila da se više ne povlači i u međuvremenu saznala ko je te večeri tajno pratio i fotografisao direktora policije ispred hotela u kojem je bio na venčanju. Za sada je nemoguće doznati jesu li ustanovili i ko je naručilac priče i pod kojim okolnostima je objavljena.

Za opis trenutnog stanja u policiji i atmosferu koja vlada oko nje odlično bi mogla da posluži izjava bivšeg ministra policije Dušana Mihajlovića data pre gotovo čitavu deceniju: „Moja je najveća zabluda u tome što sam zaista verovao da svi mi hoćemo da sredimo mafiju“.

Od vremena „Sablje“ i promena koje su sledile policija svakako nije profitirala, a problemi su se umnožavali. Dolaskom Dragana Jočića na mesto ministra u MUP-u smenjeno je, na svim nivoima, za nepunih godinu dana više od 300 policijskih starešina. Na nivou gradova po njegovoj odluci ostavljena su samo dvojica načelnika! Koliko je to bilo besmisleno na kraju je shvatio i sam Jočić jer se policija tokom tog vremena međusobno žestoko „tukla“ kako bi se ustanovilo ko je važniji – oni kojima je to profesija ili oni koji su birali interes.

UPOZORENJA: Ozbiljno upozorenje da je neophodno menjati balans profesije i politike u okviru MUP-a desilo se pre dve godine. Tada je na sto jednog od šefova policije 12 načelnika stavilo svoje ostavke jer nisu želeli da rade pod pritiscima i po političkom diktatu. Tek nakon dužeg ubeđivanja sa rukovodiocima MUP-a uvažili su sugestiju da to ne čine, jer će time omogućiti da druga strana pobedi.

Nedugo posle toga je, kako bi se zaštitili operativci policije i načelnici službi, doneta odluka da svako otkazivanje neke planirane akcije mora da bude pisano obrazloženo i potpisano od svih koji su u njoj učestvovali. Razlog za uvođenje ove mere bio je upravo to da se „sutra u medijima neko od policajaca ne bi optužio da je to učinio prema svom nahođenju kako bi zaštitio kriminalce“.

Iako je reč o internim dokumentima, nije teško čuti da je svaka od prolongiranih akcija obrazložena sa – ogromni politički pritisci da se odloži.

I u ovom trenutku se čeka na realizovanje nekoliko akcija.

Ostavka Bogdana Pušića mogla bi veoma loše da se odrazi na volju policajaca da istrage privedu kraju, prvenstveno jer niko od mlađih ne želi da osvane na naslovnicama tabloida, što se neminovno na najgrublji način odražava i na živote njihovih porodica. Nije čudno ni što je istog dana s Pušićevom ostavkom prestao i njegov medijski linč.

Najupečatljiviji pokazatelj tvrdnje da su svi napadi na Pušića i vrh policije motivisani pokušajima da se spreči okončanje istraga velikih finansijskih mahinacija i spornih privatizacija, jeste činjenica da na rad policije u oblasti klasičnog kriminala niko nema zamerku.

U proteklih godinu dana MUP Srbije je ostvario izuzetne rezultate i u saradnji sa policijama širom sveta, što je više puta javno saopšteno i iz inostranstva. Zbog svega toga jednostavno je teško zamisliti da policija ostvaruje odlične, prema nekima i perfektne rezultate u ovim oblastima, dok se „problemi“ javljaju isključivo u istragama o privatizacijama.

Nadu da će i pored svega biti okončane može da pruži uveravanje direktora policije Milorada Veljovića nedavno izrečeno u krugu najbližih saradnika: „Ja od ove borbe neću odustati“.

Ipak, s obzirom na okolnosti, previše optimistično bi bilo verovati u opšte pomirenje zarad „zajedničkih interesa“. U policiji uveliko licitiraju ko bi sledeći mogao da se nađe na udaru protivnika istraga, a kao ozbiljan kandidat, do sada nepominjan u tabloidima, prosto se „nameće“ jedan od čelnika Službe za borbu protiv organizovanog kriminala koji je radio na najtežim istragama, te za nepuna četiri meseca rešio 12 slučajeva koji su godinama tapkali u mestu.