Deca u Srbiji na PISA testu već treći put pokazuju ispodprosečne rezultate, a dokazano je da je jedan od elemenata koji se mere na toj međunarodnoj proveri – funkcionalno (upotrebno) znanje, u direktnoj relaciji sa bruto nacionalnim dohotkom (BND).
“Ne možemo da stvaramo bogatu državu ako nemamo funkcionalno znanje, a po PISA testovima se vidi da takvo znanje nemamo“, rekao je predsednik Komiteta svetske Mense za darovitu decu dr Ranko Rajović.
Jako je važno, kako je on rekao, da shvatimo da u podizanju nivoa znanja naše dece moraju učestvovati svi – roditelji, vaspitači, učitelji, dodajući da članovi Mensa Srbije ulažu dosta truda i da je poslednje tri godine u našim školama i vrtićima u primeni Mensin “NTC sistem učenja“.
“Prioritet Evrope jesu svi programi za povećanje funkcionalnog znanja, upravo zbog veze sa BND, jer evropske države kasne za pojedinim državama Azije. Ako je ovo prioritet za Evropu, a mi smo ispod evropskog proseka, onda je povećanje funkcionalnog znanja za nas dupli prioritet“, rekao je Rajović.
Prema njegovim rečima, za neiskorišćenost intelektulanih kapaciteta i nedovoljnu posvećenost darovitoj deci, kao važnom resursu svake države, nije kriv samo obrazovni sistem, već problem mora da se sagleda sa više strana.
Kako bi unapredili obrazovni sistem u službi funkcionlaog opismenjavanja mladih, u Mensi su uočili tri glavna problema, koja se mogu relativno brzo otkloniti kroz “NTC sistem učenja“.
Prvi problem je razvoj deteta do sedme godine, gde puno greše pre svega roditelji, objašnjava Rajović, koautor Mensinog sistema učenja.
Roditelji, uglavnom iz najbolje namere, sprečavaju svoju sasvim malu decu u njihovim instinktivnim aktivnostima (skakanje po krevetu, hodanje po bankinama, skakanje po baricama, provlačenje), koje pomažu razvoj deteta i određenih sturktura mozga, kasnije veoma važne u životu.
Naprotiv, sve više imamo obrnutu situaciju, u kojoj odrasli dozvoljavaju deci da rade nešto što može da ošteti razvoj ukupnih sposobnosti deteta, na primer preterano gledanje televizije, video igrice, kompjuteri.
Drugi deo problema je učenje, i tu, kako kaže Rajović, grešimo jer i dalje insistiramo na reproduktivnom učenju, što iz ugla medicine nije fiziološko učenje.
U Mensinom programu učenja uvodimo nove vežbe, zastupljene su igre misaonih klasifikacija, serijacija, asocijacija i analogija, gde mladi dobijaju potpuno nov način učenja kroz igranje, a usput nauče i lekciju, a što je još važnije, veoma lako je upamte.
Iako ima jos protivnika takvog učenja, rezultati nedvosmisleno govore da deca ovako nauče brže, lakše, bez mnogo stresa i straha od odgovaranja, duže pamte i mogu da povezuju naučeno, naglašava Rajović.
On navodi da u školama danas imamo i do 90 odsto dece koja reproduktivno nauče sve, nema više samo 20 odsto odličnih đaka, kao ranije.
Doktor Rajović upozorava i da poslednjih deset godina imamo sve više problema sa poremećajima učenja (disleksija, disgrafija), decu sa poremećajima govora, 90 odsto dece nepravilno drži telo zbog problema sa kičmom, a sve to utiče na njihove kongitivne sposobnosti.