Već ova uvodna razlika u organizaciji dva oprečna skupa ukazuje na dve motivacije, dva suprotstavljena sistema vrednosti: dok vladajuća garnitura, da bi sačuvala vlast, neštedimice arči pare iz budžeta, studenti sami finansiraju proteste uz masovnu solidarnost ljudi koji takođe o svom trošku kuvaju za svoju pobunjenu mladost. Studenti i njima pridruženi građani sa protesta zahtevaju pravdu i uvođenje reda u državi, a Vučić, Mali i ostali troše državne, odnosno „naše novce“ za ostvarivanje svojih ciljeva. Pri tome, ne birajući sredstva i metode – od pozivanja na lojalnost preko „prijateljskog ubeđivanja“ do potkupljivanja.
Samo tri dana pred miting u Sremu, gradonačelnik Beograda je iznenada osetio solidarnost sa radnicima Gradske čistoće. „Utvrđuje se pravo na solidarnu pomoć radi ublažavanja nepovoljnog materijalnog položaja radnika“, navodi se u odluci koju je 12. marta potpisao Aleksandar Šapić. Istovremeno su neki mediji objavili da su lokalnim naprednjačkim štabovima zadate kvote sa brojem pristalica koje treba organizovano dovesti u Sremsku Mitrovicu. Realizacija partijskog naloga ovog puta nije bila laka, pa kada nije bila dovoljna šaka (pretnja), korišćena je kapa (novac). List Danas je preneo da se posebno „nagovaraju“ zaposleni u javnim preduzećima u Beogradu, Novom Sadu, Kikindi, Leskovcu… Procurelo je i da je zbog negodovanja „dobrovoljačka“ dnevnica značajno porasla.
Kombinacija prisile i nagrade stari je, dobro oproban recept naprednjaka za uterivanje lojalnosti. I za opasno podgrevanje podela u društvu. Podsetio je na to pisac Gojko Božović ukazujući da se Vučić nikada nije ponašao kao predsednik svih građana, a da to sada, kada obilazi samo svoje odabrane pristalice, „dostiže kulminaciju pokazujući svu krizu vlasti“.
Nesumnjivo je da su predsednika države i bivšeg, a zapravo neprikosnovenog šefa partije na vlasti, na kulminaciju takve kampanje „inspirisali“ višemesečni studentski protesti koji su probudili i najzabačenije varoši. „Šampion prepotencije i arogancije“, kako ga je nazvao akademik Ljubomir Simović, grčevito se drži isprobane tehnologije vladanja ne bi li koliko-toliko sačuvao poverenje svog biračkog tela. Makar njegovog većinskog dela, šta god to značilo.
Odavno je prepoznata ta makijavelistička tehnologija vlasti. „Pročitali“ su je pobunjeni studenti i građani. Razumeo je to i Sindikat Nezavisnost kada je prošlog četvrtka najoštrije osudio „pritisak na zaposlene u javnom sektoru od nadređenih i partijskih komesara kako bi ih prisilili da učestvuju na mitingu“ u Sremskoj Mitrovici, podsetivši da „učešća na mitinzima političkih partija ne mogu biti radna obaveza već predstavljaju zloupotrebu položaja nadležnih i kršenje zakona i Ustava“.
Ono što je toliko belodano jedino ne vide nadležne državne institucije. Da u njima sede savesni i odgovorni, recimo u Agenciji za sprečavanje korupcije, reagovali bi bar nekakvom opomenom. Makar i zato što Zakon o sprečavanju korupcije zabranjuje svakome, pa i predsedniku države, da javne resurse van izborne kampanje koristi za promociju svoje političke stranke. Ma koliko bila „napredna“.