Surova svakodnevica rata u Ukrajini ne može doveka biti vest sa naslovne strane. Svestan je toga i predsednik Volodimir Zelenski. Zato u poslednjem obraćanju, na „Šangri-la“ dijalozima u Singapuru poziva one koji nisu potvrdili prisustvo, da učestvuju u mirovnoj konferenciji koja se tokom juna planira u Švajcarskoj. Na njoj bi se razgovaralo o „mirovnoj formuli“ koju je ukrajinska strana predložila. Ova „formula“, koja je „u igri“ već dugo, odnosi se i na nuklearnu bezbednost, bezbednost hrane (isporuka ukrajinskog žita) i povratak, kako ratnih zarobljenika tako i dece koja su oteta (što je čin koji Rusija ne priznaje). Dok iz ruske ambasade u Švajcarskoj poručuju da nikakav poziv nisu ni primili, portparol Ministarstva spoljnih poslova Kine tvrdi da nije ispunjen niti jedan preduslov za njihovo učešće: „priznanje stavova Rusije i Ukrajine, ravnopravno učešće svih i poštena rasprava o svim mirovnim planovima“. Bez Rusije i Kine, konferencija može poslužiti kao misaona vežba i ništa više.
FOKUS NA DALEKOMETNO ORUŽJE
Fokus je prethodnih dana bio na nečem drugom. „Rusi su povratili momentum“, glasi naslov najnovije analize vojske Austrije. Na pravcu nastupanja od Harkova, oko Vovčanska, ukrajinske snage trpe konstantne napade. Uz odgovor, sve vreme trajanja rata traje i debata o korišćenju zapadnog oružja za napad na ciljeve unutar Rusije. Sa najnovijom ofanzivom ruske vojske ona se našla u centru pažnje. Kao što je poznato, početkom maja ruske trupe su prešle severnu granicu Ukrajine i počele da napreduju ka drugom po veličini gradu u zemlji, Harkovu. Sam napad nije predstavljao iznenađenje, naprotiv, ukrajinski vojni zvaničnici su nedeljama pratili pripreme sa druge strane granice, ali nisu mogli da deluju. Kako ističe Piter Dikinson iz Atlantskog saveta, sa ovom ofanzivom došao je do izražaja „apsurd“ trenutnih ograničenja upotrebe zapadnog oružja isporučenog Ukrajini. On smatra da ruski komandanti, svesni nesposobnosti Ukrajine da uzvrati udarac, aktivno koriste zonu granice kao sigurno utočište.
Borba koju Ukrajina vodi za opstanak malo koga ostavlja ravnodušnim. Nakon Parlamentarne skupštine NATO i generalnog sekretara Alijanse Stoltenberga, ministri spoljnih poslova Velike Britanije, ministarka odbrane Holandije i francuski predsednik redom su pozvali na ukidanje restrikcije spram upotrebe oružja. „Svako ograničenje u praksi znači da se Ukrajina bori sa jednom rukom iza leđa“; „ukidanje ograničenja ne bi smelo da bude predmet debate“, rečeno je.
Pa ipak, svaka „crvena linija“ koju vodeći političari nacrtaju vremenom se briše. Koliko juče Slovačka je posmatrana sa nevericom kada je najavila transfer svojih „29-ki“ vazdušnim snagama Ukrajine; dve godine i desetine hiljada palih kasnije postoji koalicija zemalja koje ustupaju borbene avione „F-16“ takozvane 4++ generacije – sposobne da se suoče i obore bilo šta što preleti granicu sa Rusijom. Zajedno sa protivvazdušnim sistemima „Patriot“ i uz već raspoređene sisteme HIMARS (500 km efektivnog dometa) i ATACS (300 km), sposobnim da ugroze ciljeve i unutar Rusije, ukrajinske oružane snage bi imale dovoljno alata na raspolaganju da ponovo stabilizuju front. U međuvremenu bi započela i masovna proizvodnja unutar same Ukrajine (prvi takav korak predstavlja najavljeno podizanje pogona nemačkog „Rajnmetala“, kako bi se proizvodile preko potrebne granate kalibra 155 mm). Ovo je neophodno delom i kako bi se smanjili troškovi; jedna granata u ovom kalibru poskupela je sa dve na 3,300 dolara od izbijanja konflikta; ali i kako bi se izbegle nestašice, poput one iz 2022. u kojoj su se našle SAD kada su Ukrajini prebacile 800.000 granata iz sopstvenih rezervi.
SAGLASNOST SAD-a
Sjedinjene Države su morale da se saglase sa svakim od narednih koraka koje su zemlje saveznice bile spremne da učine kako bi podržale Kijev. Nakon početnog oklevanja, razumljivog jer se o eskalaciji mora voditi računa (koliko god je odbacivali, smatrali „famoznom“ itd.) predsednik Amerike Džozef Bajden je uvek iznova pristajao, suočen sa globalnim sudom javnog mnjenja i svestan da je njegova stranka, liberalni mejnstrim – da ga tako nazovemo – i uglavnom svi koji ga podržavaju, „internacionalizovao“ podršku Ukrajini kao moralno pitanje, na kome se „lomi“ prestiž SAD u svetu. Tako je na kraju i dozvolio da se gađaju pozicije ruskih snaga raspoređenih prema Harkovu. Prve rakete ispaljene sa ukrajinske strane pogodile su cilj ovog vikenda. Međutim, i ovu dozvolu pratiće određena ograničenja. Moći će da se gađaju samo one snage koje su koncentrisane na granici. Nije jasno da li će se koristiti oruđe ATACMS, kraćeg (150 km) odnosno dužeg dometa (300 km).
ODGOVOR MOSKVE
Rusija je reagovala upravo onako kako smo predviđali – ne nekakvom nuklearnom eskalacijom, jer za tako nešto nema podršku (Kine pre svih) i puno je međukoraka na tom putu; već napadajući više i jače iz konvencionalnih oruđa. Ona to i može, pre svega jer je prešla na tzv. ratnu ekonomiju (gde je sve podređeno vojnim naporima), a ima i pomoć Irana i Severne Koreje, i vrlo verovatno Kine (oko tačnog obima i vrste te pomoći postoji određeno sporenje među zemljama političkog Zapada). Ne smeju se pritom ni jednog trenutka potceniti kapaciteti kojima sama raspolaže, odnosno njena vojna industrija, kako u pogledu proizvodnje, tako i integracije sistema naoružanja. Poslednjih nedelja, na primer, Rusija koristi sisteme elektronskog ometanja koji satelitski navođene projektile čine neefikasnim. Naučila je lekciju, skupo plaćenu kada su se zapadni sistemi prvi put pojavili na ratištu.
Sama nuklearna pretnja, s druge strane, ne predstavlja ništa novo. Posredi je taktika Moskve da uplaši političare na Zapadu i odvrati ih od dalje i veće podrške Kijevu. Na momente je davala rezultat. Italija je tako izričita da se oružje koje je donirala može koristiti samo za odbranu. Belgija ne dozvoljava da se avionima iz njenih hangara leti iznad Rusije. Ima tu opravdanog i ljudskog straha, naravno.
Pitanje je da li je dozvola došla prekasno. Marina Miron sa Kraljevskog koledža u Londonu smatra kako je ona „vrlo ograničena“ po karakteru. Njoj se u zaključku pridružuje Fabris Potje, nekada direktor planiranja politika u NATO, za koga je „dozvola daleko od željene tačke preokreta za Ukrajince“. Za njega je osnovni problem u kasnom reagovanju zemalja saveznica Ukrajine, kojima su potrebni meseci kako bi odgovorile na (iz njegove perspektive) objektivnu eskalaciju koja dolazi sa ruske strane. Tako malim koracima Moskva zadržava inicijativu na bojištu. Adekvatan odgovor morala bi da bude puna podrška („sve što je potrebno“) i sporazumi koji bi sadržali bezbednosne garancije.
Deluje da koliko god se o tome spekulisalo trenutno raspoloženje ipak ne ide u prilog miru. Datum konferencije u Švajcarskoj se približio, ali bez učešća Rusije i Kine, ona je osuđena ne neuspeh. Ruski predsednik Vladimir Putin verovatno želi da izvrši dodatni pritisak na Kijev, kako bi izmorio ukrajinsku stranu i naterao je za pregovarački sto za kojim bi ona prihvatila jedini preostali ratni cilj koji je (iz perspektive Kremlja) realan – da zadrži teritoriju koju je osvojio od početka rata.
*Autor je viši savetnik u ISAC fondu
Šta sve stoji na putu primirja?
Piše: Dimitrije Milić
Ukrajinski napadi zapadnim naoružanjem na teritoriji Rusije dobili su konačno odobrenje od strane administracije američkog predsednika nakon dugog perioda rezerve. Iako je ova vest dramatično obišla svet i najavila skoro pa ruski nuklearni napad kao odgovor, čak i ovo odobrenje dolazi sa brojnim ograničenjima. Predsednik Džozef Bajden je dao dozvolu Ukrajini za različite napade unutar ruske teritorije američkom municijom, ali je ograničio njihovu upotrebu tako da Kijev može da uništava ciljeve samo preko granice blizu Harkova, nakon što je Rusija značajno napredovala oko ovog grada.
Ukrajina sada može da koristi oružje koje su isporučile SAD, ali samo u odbrani Harkova. To ne predstavlja dramatičan zaokret, ali predstavlja još jedno pomeranje Vašingtona u smeru veće spremnosti na eskalaciju. Administracija je još uvek čvrsta u tome da ne dozvoli Ukrajini da upotrebi najbolju municiju koju je dobila za napad na Rusiju, odnosno rakete dugog dometa poznate kao ATACMS koje mogu da pogode ciljeve udaljene i do 300 kilometara. Ovi potezi su manje ili više na tragu prethodnih obrazaca ponašanja zapadnih država kada je reč o ratu, a to je podrška Ukrajini do nivoa da se ova država odbrani, ali da se ujedno izbegne i veća eskalacija.
PROBNI BALONI
Svaka naprednija pomoć Kijevu meri se medijskim probnim balonima i testiranjem ruskog odgovora, ne bi li se izbegla ozbiljnija eskalacija i smanjile šanse za primirje o kom je i Vladimir Putin govorio. Postoje tri faktora koja mogu najviše stajati na putu održivijeg primirja između dve strane u ovom sukobu i one dominantno zavise od procena obe strane oko proizvodnih kapaciteta i posvećenosti suprotne strane.
Kada je reč o ruskoj strani, uprkos trenutnoj inicijativi na terenu i određenim teritorijalnim dobicima, postoji želja za „povlačenjem crte“. Rusija na vojsku trenutno troši preko pet odsto BDP-a, što je poređanja radi veći udeo nacionalnog dohotka od SAD koje troše 3.5 odsto, Poljske sa 3.8 odsto ili drugih NATO članica koje troše, sa sve poslednjim povećanjem, oko dva ili nešto ispod dva procenta BDP-a. To je izrazito veliki godišnji izdatak, a po podacima specijalizovanog sajta Oryx koji prati vizualno potvrđene uništene komade opreme obe strane, ruski gubici se prilično gomilaju i sovjetske zalihe tenkova, oklopnih vozila, samohodne artiljerije ili oklopnih transportera u značajnoj meri su već načete.
TROŠKOVI I GUBICI
Velika novčana potrošnja na vojsku u kombinaciji sa velikim gubicima opreme, a opet vrlo ograničenim teritorijalnim dobicima, nisu dugoročno održivo rešenje. Rusija danas kontroliše oko 19 odsto teritorije Ukrajine iz 2014, a negde je na 50 procenata teritorije koju je u toj zemlji držala pod kontrolom u martu 2022. Međutim, u slučaju primirja Rusija bi možda imala dovoljno moći da de facto dobije kontrolu nad teritorijama koje je do ovog momenta stavila pod kontrolu, a koje bi joj druga strana implicitno priznala. Na taj način bi Moskva kupila vreme da stabilizuje ekonomiju i sačeka možda narednu priliku nestabilnosti na Zapadu da ostvari svoje ciljeve, gde potpuno izolovanje Ukrajine od mora i okupiranje Odese spada u očigledno važan, ali trenutno neizvodljiv cilj.
Ukoliko se gleda ukrajinska strana, svako primirje ili dugoročniji sporazum bi sa sadašnjim stanjem na terenu podrazumevao neki vid teritorijalnog ustupka. Takav teritorijalni ustupak možda ne bi bio eksplicitan, ali bi podrazumevao neki vid „opraštanja“ od delova teritorije koje je Rusija okupirala i zatim koliko toliko integrisala u svoj politički i pravni sistem. To nije nešto što bi Kijev mogao politički da prihvati, ali sa neuspehom prošlogodišnje kontraofanzive i trenutnom ruskom inicijativom na frontu, ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski će imati težak zadatak da ubedi zapadne partnere da postoji jasan put za ukrajinsku pobedu koja bi podrazumevala vraćanje 100 odsto teritorije pod kontrolu Kijeva. Sve teža mobilizacija mladih za potrebe ukrajinske vojske, kao i sporije odobravanje američke pomoći i iscrpljivanje ukrajinskih privrednih kapaciteta nisu znakovi koji ukazuju da je produženi rat iscrpljivanja dobra ideja. Veća vojna industrijska proizvodnja unutar samog Zapada i odobravanje slanja naprednijeg arsenala Ukrajini na srednji rok možda može biti od pomoći ka takvom scenariju, ali je i on pitanje političke volje.
RAZLIČITO RASPOLOŽENJE NA ZAPADU
Unutar samog Zapada postoje različiti nivoi raspoloženja oko ovih ratnih zbivanja i eskalacije. U Vašingtonu postoji želja da se svi kapaciteti usmere na Indo-Pacifik kao kontra Kini i da se ograničeni industrijski kapaciteti za vojne svrhe ne troše preterano na Ukrajinu. SAD imaju interes da se Rusija kroz sukob slabi, ali ne da sukob eskalira do nivoa koji bi podrazumevao potpuno američko angažovanje, a zbog još uvek niskih evropskih vojnih kapaciteta to bi bila nužnost u takvom scenariju. Iz tog razloga, najbolji scenario za Vašington bi bio nastavak ukrajinskog otpora, ali koji bi na leđima nosile evropske države sa svojim budućim vojnim industrijskim kapacitetima. Na taj način bi Evropa brinula o svom dvorištu, a SAD se u potpunosti posvetile Kini.
Unutar Evrope je raspoloženje oko takvog scenarija takođe različito, uz tri baltičke države, Ujedinjeno Kraljevstvo, Danska, Švedsku, Finsku i Holandiju koje su spremne da izdvoje značajne resurse za podršku Ukrajini i preuzimanje budućeg tereta. Ti kapaciteti su ograničeni veličinom ovih država i bez industrijskih kapaciteta Nemačke i Italije, koji su inače 4-5 puta veći od ruskih, relevantna pomoć nije izvodljiva. Međutim, Nemačka i Italija su i dve države koje su dosta rezervisanije oko ozbiljnije eskalacije, što komplikuje situaciju. Izjave francuskog predsednika Emanuela Makrona u vezi sa slanjem trupa u Ukrajinu i odobravanja ukrajinskih napada na rusku teritoriju mogu zvučati odlučno, ali ih još ne prate previše izdašne tranše vojne pomoći Kijevu. Evropskim državama u tom smislu primirje može odgovarati, ali ništa ne garantuje da će ono nuditi stabilnost koja je postojala pre 2022. i novo naoružavanje evropskih država je definitivno nova realnost.
Ukupno gledano, na sukob u Ukrajini se skorije neće staviti tačka, a ako do toga i dođe, mogu biti samo tri tačke. Ni ruska ni ukrajinska, ali ni zapadna strana, se u srednjem roku ne mogu zadovoljiti trenutnim stanjem, te ćemo izvesno u javnom prostoru sve češće slušati o industrijskoj politici, kapacitetima za proizvodnju granata, dozvolama za upotrebu krstarećih raketa i transferu tehnologija, a nešto manje o mirovnim pregovorima.