„Neka visi Pedro“, satirično je 1970. pevao popularni zagrebački kvartet 4M, a začudo se, punih pet dana, prolamalo da treba da „visi“, u političkom smislu, jedan stvarni i ugledni Pedro. Pedro Sančes, premijer Španije.
Sijaset državnika iz EU i SAD, prosto se utrkivalo da ga označe kao glavnog krivca za nedavnu dramu i tragediju u španskoj eksklavi Seuti. U samo jednom i po danu, iz susednog Maroka je u nju prodrlo čak 70.000 migranata, od kojih je oko 90 izgubilo život. Prema dostupnim izveštajima, takođe, više njih se utopilo u moru kojim su pohrlili ka Seuti i u stampedu, nego u sukobu sa snagama reda.
Iako je logično bilo da saveznici iz EU i NATO pokažu solidarnost prema članici kojoj je najezda podrila suverenitet, oni su optuživali Španiju da je sama odgovorna za upad u nju. I pride, da njena „popustljiva“ politika prema migrantima, preti da inspiriše nove masovne pohode koji bi mogli da destabilizuju, takoreći, ceo svet.
Donald Tramp i pojedini evropski političari se nisu libili ni da priprete sunarodnicima da moraju da glasaju za njih ako žele da ih ne potopi migrantski cunami. Takvo zastrašivanje je potvrdilo, kako sam svojevremeno na ovom mestu pisao, da se migranti ispostavljaju kao nova vrsta globalne sile, čak tolike da će od odnosa prema njima, nemoćnima, zavisiti ishodi izbora i raspodela moći u mnogim zemljama ka kojima marširaju.
Sančesova politika jeste liberalnija od mnogih, a on pobija optužbe da njome šteti drugima. Omogućio je, kaže, imigrantima masovno, pod određenim uslovima, dobijanje državljanstva Španije jer njoj nedostaje radna snaga. I objašnjava kako je nalet na Seutu izazvan obmanama da je odluka Ustavnog suda takoreći pozvala strance da ilegalno doplivaju do Španije i tako uvećaju sebi šansu da se u njoj odomaće.
A nisu se obistinile ni strepnje da će se, namah, drama u Seuti izroditi u neposrednu pretnju sistemima i u Španiji i u drugim zemljama. Nadležni su saopštili da se više od 90 odsto učesnika pohoda na taj grad, vratilo u Maroko, a iz EU je poručeno da nijedan od njih nije kročio na njeno kontinentalno tlo.
Svi ti argumenti i nalazi doveli su do preokreta, jer su ministri unutrašnjih poslova EU, shvatili da je načinjena nepravda prema Španiji, pa su se na vanrednom sastanku u Briselu svrstali uz nju i njene postupke. Saopštili su da je ispravno postupala u „slučaju Seuta“, a da je EU potrebna bolja i jača koordinacija u politici prema migrantima.
Od pokuda do pohvala bio je, relativno, kratak put. Umesto „neka visi Pedro“, promucano je „neka nama Pedra“. Umesto da bude tretiran kao „žrtveno jagnje“ grešnika globalne politike, Sančes se dokazao kao pouzdan partner, koji ne samo da ne odstupa od međunarodnih pravila, nego ume i da ih ojača, čak i kad ostane praktično usamljen u sporovima sa saveznicima.
Ministri EU su, kako izveštava briselski Politiko, optužili krijumčare i strane aktere da su krizu u Seuti koristili da bi izazvali podele u kontinentalnoj zajednici. Krijumčari su već bili prozivani da su lažima nagnali masu da se ustremi prema španskoj eksklavi, a interese za potkopavanje EU, odavno imaju, svako na svoj način, Moskva, Peking, a u ovom slučaju i otvoreno najangažovaniji Vašington.
Dok je ovaj tekst išao u štampu, još se nije čulo Trampovo reagovanje na obrt u EU. Čini se izvesnim da će ostati pri svome, pa da će nastaviti i razmenu komplimenata s marokanskim bogatim kraljem Mohamedom Šestim i distanciranje i od Sančesa i od Evrope.
Špancu ne prašta što je levičar i kritičar Izraela, što ne ulaže dovoljno u vojsku, što je zabranio sletanje američkih aviona za napad na Iran. Opanjkava ga da je “izgubljen slučaj“, i olako mu i priprećuje da će ga isključiti iz Natoa.
A Marokanac mu se dopada jer čvrstom rukom vlada već 27 godina i da je, kao i on, na liderskom položaju znatno uvećao lične prihode. Ceni mu i to što je uključen i u Odbor za mir u Gazi i Abrahamove sporazume za arapsku normalizaciju sa Izraelom. Pa i to što razmenjuje nacionalne retke minerale za američko naoružanje. A nadenuo je i Trampovo ime dugačkom drumu ka još spornoj Zapadnoj Sahari…
Kad se sve sabere, utisak je da su događaji u Seuti, iskorišćeni, a možda i izazvani, da bi se dao novi impuls antiimigrantskoj politici, koju forsiraju i delovi desnice a pogotovo ekstremni desničari. Čak su se i evropski centristi, nakratko, podvrgli takvom pritisku na Španiju, sve dok se nisu presabrali i uvideli da im je bitnije da sačuvaju sopstvene demokratske programe i kakvo-takvo jedinstvo EU.
Još dugo će se Evropa preganjati kako da uskladi svoje politike prema migrantima, što je tema koja sve više polarizuje i biračka tela. Tramp računa da će rigoroznim, pa i surovim, postupcima prema nelegalnim došljacima, uspeti da donese pobedu svojim pristalicama na parlamentarnim izborima u novembru. Nastoji da navuče i Evropu na takav radikalizam.
Umalo da mu to uspe u Seuti. Ali, Evropljani su se, uz niz kolebanja, okupili oko Sančesa, zaključivši da je bolje da se Pedro uzvisi nego da visi, pa da izvise svi s njim.
I ovde se aktuelizuje priča o imigrantima. Manje o pridošlima iz daleka, a više iz komšiluka.
Za razliku od Trampa, koji ekspeduje imigrante da ne bi glasali za opoziciju, ovdašnji mobiliše ljude iz „srpskog sveta“ da ih ubaci u svoju izbornu mašinu. Obojica bi da im se ne ponovi Seuta: prvi da mu ne dođe do neočekivanog novog naleta imigranata, a drugi da angažovane pridošlice ne budu izbačene pre nego što ostvare postavljeni im cilj.
A i jedan i dugi imaju razloga da slute da Seuta može biti zarazna. Pa i baš onako kako im se ne sviđa.