Donald Tramp se toliko naljutio na Kanadu da je navro da jezero Ontario preimenuje u jezero Amerika. Uzdržao se da ga ne nazove svojim prezimenom, koje štedro nameće nizu institucija i projekata.
Preteča ovakvog bujanja, bila je, gde drugde, nego u ovim krajevima. Pre šest godina su Srbi na Kosovu olako istakli tablu na kojoj su jezero Gazivode prozvali „Jezero Tramp“, osokoljeni zvaničnim verzijama da ih dotični bolje razume od prethodnih šefova Bele kuće. (Malo je, donedavno, falilo da u srcu Beograda niknu „Trampove kule“, ali su građani i restlovi zakonitosti, odbranili prostor za starosedelački Generalštab.)
Ne odaju samo jezera Trampovu žudnju za velikim vodama. Mahom boravi na svom imanju na Floridi, nudi da obalu razorene Gaze pretvori u „mediteransku rivijeru“, Meksički zaliv je registrovao kao Američki zaliv, izbombardovao je tušte i tma venecuelanskih barki, osumnjičenih za narkotrarfiking, pre nego što je kidnapovao predsednika Nikolasa Madura. A zanet „Donroovom doktrinom“ za prevlast na Zapadnoj hemisferi, preuredio je nadležnosti u Panamskom kanalu i umislio da pripoji danski Grenland, na rubu arktičkih plovnih puteva.
Najzad, zapretio je da će Ormuski tesnac proglasiti teritorijom SAD, ako mu izostane dogovor sa Iranom, kojim bi se nekako ispetljao iz rata koji je poveo. Svakim svojim potezom izazvao je preispitivanja – da li tolika njegova “talasanja“ vode ka novim krizama u kojima će i mora postati tesna za svekolika strateška nadmetanja.
Kad mora postanu tesna i s planine grune potop…
Uveliko je, doduše, u toku kriza oko statusa Crnog mora, koji je uveliko istumbala agresija Rusije na Ukrajinu, od koje je praktično otkinula poluostrvo Krim i učestalo joj, uz ostalo, bombarduje važnu luku u Odesi. Uzvraćanje Kijeva je pojačano jatima dronova, koji su doprli i do Azovskog mora.
Zbog rata oko Irana i nesigurne plovidbe Ormuzom drastično su poskupeli nafta i gas, a raketiranja po Crnom moru znatno su smanjene isporuke a skočile cene pšenice i drugih žitarica čiji su Rusija i Ukrajina veliki izvoznici. Zakrčenja pa i blokade na ta dva značajna plovna puta izazvale su energetska i prehranbena kriziranja u mnogim zemljama i dodano obeznanile već ovansebljeni svetski poredak.
Sa strepnjom se, istovremeno, razmatra šta bi bilo kad bi se zatvorili i drugi tesni morski prolazi. Kad bi, na primer, Turska zarad sopstvene bezbednosti zatvorila Bosfor i Dardaneli, što srećom ne čini već se zadovoljava, kako se javlja, pojačanom kontrolom crnomorskog saobraćaja.
A šta ako izmaknu kontroli trzavice na Baltičkom moru, na koje se naslanja čak devet zemalja, među kojima su Nemačka i Poljska, pa nove članice Natoa Švedska i Finska, kao i Rusija i njena eksklava Kalinjingrad? Ili, ako bi se zatvorio Malački prolaz, vrlo prometni spoj Tihog i Indijskog okeana ili Tajvanski moreuz koji ostrvo razdavaja od kopnene Kine?
Analitičari strepe da bi Kina mogla da se povede za ruskom invazijom na Ukrajinu i napadne Tajvan, koji smatra svojom teritorijom. To bi moglo da dovede do ratnog derbija Kina – SAD i uvede ceo svet u pogibelj.
Srećom, vajda od ekonomske povezanosti te dve velesile odagnava, zasad, pomenute zlosutnosti. U međuvremenu Peking se po moru širi izgradnjom veštačkih ostrva. U sporu je sa okolnim zemljama oko razgraničenja pacifičkih voda, i nije priznala međunarodnu arbitražu koja je dala za pravo filipinskoj tužbi.
Kad se tome dodaju i masovna potapanja imigranata, kakvih je nedavno bilo u Seuti i u drugim dubinama Mediterana, reklo bi se da prolazimo kroz doba lude vode, dobrim delom i zato što nas vode lude, koje nas prevode žedne preko vode jer, ne možemo bez vode, a sve češće ne možemo ni s njom, pored nje, ni u njoj.
Nije nas opametilo ni uporno upozoravanje genseka UN Antonija Gutereša da nas pregrejavanje planete strmoglavljuje u klimatsku katastrofu. Ali, njegove reči su se potvrdile ovih dana kad se, nažalost, naglo otopljeni himalajski lednik sručio na naselja duž granice Nepala i Tibeta. U strahovitom naletu blata i mulja je poginulo ili nestalo hiljade ljudi.
Bilo bi ih još 900 više, i to đaka, da im svima, na vreme, evakuaciju nije naredio upravnik nepalske srednje škole Radžendra Davadi. Čim je čuo da se užas približava, naredio im je da se s njim sklone na obližnje uzvišenje. Da su kasnili samo 10 minuta, priča, sve bi ih prekrio večni mrak.
Davadi ne prihvata da ga zovu herojem. Oseća se samo kao prosvetar koji je održao još jedan čas iz odgovornosti prema profesiji, kojoj jeste glavno da obrazuje ali i da sačuva mlade živote.
Mladi su takođe nazivani herojima kad su prošlog septembra, poveli Nepalce u rušenje korumpiranog režima i na stranačkim izborima poverili vlast reformističkom inženjeru i bivšem reperu, 36-godišnjem Balendri Šahu. Tamošnji demonstranti su poređeni s našima, kao uverljiv dokaz da mladi, studenti i drugi, mogu da probude naciju i povedu je u promenu vlasti.
Ovdašnji lideri nisu kao školski upravnik Davadi blagovremeno shvatili opasnost, pa su tvrdili – sve dok ih stradalnička Deliblatska peščara nije opasuljila – da nam u gašenju velikih požara nije potrebna i voda stranih vatrogasaca. Više su nas zamajavali kako će da skrenu Ibar da bi osiromašili Gazivode i kako će da šire Beograd na vodi i kako nisu krivi što presušuju vodovodi, dok se fekalije bez prečišćavanja izlivaju u Dunav, na čijem dnu sada „stoluju“ i ostaci potopljenih brodova.
Reklo bi se da su i nama, kao i širom sveta, političke vode došle do grla. A predizborne ankete u raznim zemljama, pa i ovde, sugerišu da su narasle snage koje nude demokratiju bez korupcionaškog razvodnjavanja. I da su dojadili postojeći mandati zasnovani na prevođenju žednih preko vode.