Piše: Zoran Andrić
Imena triju žena u grčkoj antici ovenčana su besmrtnom slavom, i ostala su da žive u trajnom pamćenju čovečanstva do danas. Spartanska kraljica Jelena sa konstantnim epitetom lepa Jelena, zbog svoje basnoslovne lepote bila je casus belli jednog svetskog rata. Egipatska kraljica Kleopatra, gotovo jedan milenijum docnije, svojom zavodljivošću je Juliju Cezaru i Antoniju pomutila mozak, te je Avgust mogao da trijumfuje. Treća je pesnikinja Sapfo sa Lezbosa, koja vremenski pripada sredini između rečenih dveju, a koja nije posedovala ni legendarnu lepotu ni zastrašujuću moć. Njena moć i slava počivaju na snazi duha: kroz svoju poeziju – i to je možda spaja sa drugim dvema ženama – kroz nečuvenu snagu ljubavi iz koje se izlivaju njene pesme.
JEDNA OD NAJZNAČAJNIJIH PESNIKINJA ANTIKE: Sapfo je jedna od najznačajnijih pesnika antike. Ona je rođena između 612. i 617. pre Hrista, na Eresosi, na grčkom ostrvu Lezbosu i živela je u arhaično dobra koje je omeđeno na period od oko 700. do 500. godine pre Hrista. To je vreme kriza i konkurencije između plemstva i plebsa. Sapfo je rođena u plemićkoj porodici čiji su roditelji Skamandros i Kleis imali još trojicu sinova. Verovatno je bila udata za imućnog čoveka Kerkilasa sa kojim je imala kćer koju je po imenu svoje majke nazvala Kleis. Zbog političkih sukoba Sapfo je oko 600. godine pre Hrista, po odluci tadašnjeg tiranina, izgnana na Siciliju. Njena lirika je sačuvana u torzu. Da toga nije, verovatno bismo sumnjali da je ikada i postojala. Ono što su antički autori o njoj pisali unekoliko je tačno – da je njena figura obavijena plaštom predanja koje je postalo mit: Sapfo se sa visoke morske stene sunovratila u more iz ljubavnog očajanja za lepim Faonom, mitološkim splavarom. O ovome izveštava jedan vizantijski leksikon.
Ono što se o njoj ipak izvesno zna jeste činjenica da je živela oko 600. godina pre Hrista u Mitileni na Lezbosu. Zna se i da je iz političkih razloga morala na nekoliko godina u egzil na Siciliju. Ali više od toga mi ne znamo. Vremenom su se realno i mitološko jedno u drugo stopili. U antici je Sapfo pripadala kanonskim pesnicima. Aleksandrijski filolozi su njeno delo u 3. veku pre Hrista sjedinili u celokupno delo kojim je ona važila za najznačajniju liričarku uopšte.
POSVETA MLADIM ŽENAMA: Devet knjiga obuhvatalo je izdanje njenih pesama. Prva knjiga sadržala je više od hiljadu strofa, opsežno delo koje je u poznoj antici gotovo potpuno izgubljeno. Njena poezija više nije čitana i nije kopirana. Sa jedne strane, zbog toga što je njena poezija pisana na eolskom dijalektu koji gotovo niko više nije razumeo, a sa druge zbog posveta njene poezije mladim ženama, kojima su hrišćani bivali izlagani odbrambenim refleksima i nepremostivim teškoćama. U tome su preporuke učenih filologa ostajale bezuspešne.
Ono što nam je od pesnikinje ostalo čini samo jedna pesma, sve ostalo su fragmenti. Pojedinačne strofe i male grupe stihova. Pronalasci parčadi papirusa unosili su bledu svetlost novog u saznanje o njenom delu. U novom Sapfo pesme (Sappho: Lieder. Griechisch/Deutsch. Übersetzt und herausgegeben von Anton Bierl, Reclam-Verlag, Študgart 2021) izdanju, koje je priredio bazelski grecista Anton Birl, sabrani su svi poznati fragmenti u originalu sa prevodima na nemački i kratkim komentarima. Ovaj poduhvat je bio dragocen jer njime poezija Sapfo dobija u formi, nakon njenog nastanka pre dve i po hiljade godina, otkako je napisana ili bolje rečeno pevana. Njena poezija su pesme koje nisu bile naprosto recitovane, već pevane uz liru. Kako je to zvučalo, teško je danas pretpostaviti. Jednako nam je stran i milje kome je ta poezija pripadala.
NOVI “SAPFO-PAPIRUS”: Sapfina poezija je imala mesto u krugu mladih devojaka koji je vodila pesnikinja na Lezbosu. Reč je o vaspitnom krugu mladih devojaka iz plemićkih porodica koje je trebalo podučiti onome što ih u odraslom uzrastu u životu očekuje. One su podučavane književnosti, mitologiji, muzici i plesu. Reč je o intimnom cirklu u čijem je središtu stajala Sapfo. Ljubav prema njima, o kojima u svojoj lirici peva, izvesno je homoerotično grundirana. Ona ponekad govori i o bolu koji je obuzima kad devojke napuste krug zbog udaje. Sapfin svet kome pripada njena lirika ostaje nam stran. Ponekad je reč samo o pojedinačnim jednostavnim ali prodornim stihovima koji se zauvek urezuju u naše pamćenje: o ljubavi prema devojkama, o brizi za svoju kćer Kleis, začuđenosti nad lepotom ili naprasno osećanje usamljenosti.
Mnogi su u Sapfo videli desetu muzu – helenski pesnik Alkajos i rimski Horacije divili su joj se i veličali je. Geograf Strabon (savremenik Kleopatre i Horacija) nazivao ju je čudesnom stvari (thaumaston chrema). Engleski romantičar Svinburn kovao ju je u zvezde i smatrao najvećom pesnikinjom. Ona je bila prva koja je proiznela ja: Sapfo je najranija liričarka Evrope. Ljubav prema mladim ženama, divljenje lepoti i naprasno osećanje samoće – o svemu što je pokreće, opeva pesnikinja jednostavnim i prodornim glasom. Novo dvojezično, grčko-nemačko izdanje, poziva nas da njeno delo otkrijemo u novoj svetlosti. To je napose slučaj od kad je u Engleskoj 2014. godine pronađen novi Sapfo-papirus, čija je provenijencija nejasna. Deseta muza je i danas izvor inspiracije u sasvim novim i neslućenim kontekstima.