To je bila i prva, u svetskim okvirima zapaženija aktivnost Međunarodnog komiteta Crvenog krsta osnovanog 1863. godine.
Krajem 1863. je formiran i organizacioni odbor dipomatskog skupa koji je održan u Ženevi, Švajcarska, od 8. do 22. avgusta 1864. pod nazivom Međunarodna konferencija o neutralizaciji vojnih sanitetskih službi u vojskama na kopnu.
Diplomate, koje su predstavljale 12 od ukupno 16 zemalja učesnica, potpisali su 22. avgusta 1864. godine prvu Ženevsku konvenciju. To su učinili predstavnici Francuske, Švajcarske, Belgije, Badena, Danske, Hesena, Italije, Holandije, Španije, Portugala, Pruske i Virtemberga.
Njome je obavezana izrada pisanih pravila univerzalnog dometa kojima se štite žrtve sukoba, obaveza pružanja pomoći, bez diskriminacije ranjenim i bolesnim pripadnicima oružanih snaga, kao i poštovanje i označavanje medicinskog osoblja, transportnih sredstava i opreme, znakom crvenog krsta na beloj pozadini.
Najzaslužniji za osnivanje međunarodnog Crvenog krsta je švajcarski humanista Anri Dinan, kojem je oko usvajanja Konvencije posebno pomagao general Gijom Anri Difur.
Dinan je ideju o međunarodnoj humanitarnoj organizaciji i Konvenciji uobličio još u “Sećanju na Solferino”, knjizi objavljenoj 1862. godine. General Difur, koji je stekao veliko ratno iskustvo, predsedavao je Diplomatskom konferencijom 1864. godine u Ženevi.
U Srbiji je Crveni krst osnovan kao Srpsko društvo Crvenog krsta u Beogradu 6. februara 1876. godine, na inicijativu dr Vladana Ðorđevića, a prvi predsednik bio je mitropolit Mihajlo Jovanović.
Prvi zadatak novoosnovanog društva bio je zbrinjavanje izbeglica iz Bosne i Hercegovina koje su došle u Srbiju po izbijanju hercegovačkog ustanka 1876. godine.
U istoriji međunarodnog Crvenog krsta ostalo je zabeleženo da je tokom srpsko-bugarskog rata ova organizacija od vrhovnog komandanta kralja Milana uspela da izdejstvuje odobrenje za pomoć civilima u Bugarskoj.