Piše: Tamara Jorgovanović
Poslednji američki vojnici napustili su vazduhoplovnu bazu Bagram pod okriljem noći, ne obavestivši o tome čak ni svoje avganistanske saveznike. Za sobom su ostavili hiljade vojnih i putničkih vozila bez ključeva i bukvalno ugasili svetlo tako što su isključili struju, a to je automatski dovelo i do nestanka vode. Ni pola sata nije prošlo, a baza nedaleko od Kabula, koja je dugo bila komandni centar svih američkih operacija u Avganistanu, poharana je i iz nje je odneto sve što iole vredi. Isto se dogodilo i 1989, kada su se povlačili Sovjeti – ono što su za sobom ostavili ubrzo se prodavalo na crnom tržištu.
O poslednjoj, dvadesetogodišnjoj okupaciji Avganistana uglavnom se govori u kontekstu Amerike – kao o večnom ratu, najvećem američkom porazu, novom Vijetnamu… Utisak je da sudbina 32 miliona Avganistanaca i nije tako bitna – oni su “pobednici” i nalaze se u već poznatoj situaciji. Zemlja koju zovu grobljem imperija, pošto su na njoj slomili zube redom Britanci, Rusi i Amerikanci, ipak ima malo razloga da se raduje svojoj nesalomivosti jer je svaki odlazak strane vojske ostavi u većem problemu nego što je bila. Amerikanci su se zadržali nepotrebno dugo, ali su umesto da se povuku nakon što izdejstvuju neki vid primirja između vladinih trupa i talibana odlučili da odu na brzinu i haotično, omogućavajući talibanima da se vrate na vlast pod sopstvenim uslovima. Možda bi Vašington, baš kao nekad Moskva, mogao da se teši da je iza njega ostala lokalna vlada koja kontroliše veći deo zemlje, da nije previše očito da ta vlada ne može ni nedelju dana da funkcioniše bez prisustva i podrške strane vojske. Sjedinjene Države od kabineta predsednika Ašrafa Ganija sada traže da nađe način da deli vlast s talibanima kojima saradnja realno ne treba i koji su odmah po odlasku Amerikanaca proglasili pobedu. Za samo nekoliko dana preuzeli su kontrolu nad trećinom zemlje, a posle prošlonedeljnog osvajanja graničnog prelaza Islam Kala sa Iranom tvrde da kontrolišu 85 odsto teritorije. Vesti ko šta drži nije lako proveriti jer se situacija brzo menja i oblasti lako prelaze iz ruke u ruku, ali se procenjuje da će jaka fundamentalistička grupa za najviše pola godine imati stabilnu kontrolu nad većim delom zemlje. Dok su njihovi predstavnici u Teheranu prošle nedelje vodili razgovore sa predstavnicima vlade u Kabulu, talibani su nesmetano nastavljali ofanzivu na terenu, jačajući time i pregovaračke pozicije.
NOVO LICE, STARE NAVIKE: Međunarodni legitimitet koji im je uvek falio talibani su dobili od administracije Donalda Trampa, koja je februara prošle godine s njima postigla mirovni sporazum bez učešća vlade u Kabulu. SAD su se tako bez konsultacija sa avganistanskim vlastima složile da oslobode 5.000 talibanskih zatvorenika, čime su vladinim trupama verovatno stvorile hiljade novih protivnika na terenu. Pregovori dve lokalne strane počeli su septembra 2020. u Dohi, ali još nisu doveli do pomaka.
U ovom trenutku talibani nastoje da pokažu svetu novo, umiveno lice. Učestvuju u mirovnim pregovorima, izražavaju se umereno (“rat nije rešenje za probleme Avganistana”), pišu autorske tekstove za zapadne medije i žele da ostave utisak da nisu oni iz devedesetih. Jedno od glavnih obećanja je da neće oduzeti ženama pravo da se školuju i rade, ali je u stvarnosti, nažalost, drugačije. Na teritorijama koje trenutno kontrolišu talibani žene uglavnom prestaju da idu u školu i da rade, a snimci koji se pojavljuju na društvenim mrežama pokazuju da i dalje bičuju one optužene za preljubu. U preljubnice koje treba kazniti računaju se i žrtve silovanja, a sudije otvoreno govore da ženska reč ima težinu kao polovina muške.
Avganistanske snage bezbednosti, zvanične vladine trupe, teško mogu da stanu na put borcima koje su najpre obučavali Amerikanci, a onda ratovali protiv njih ne uspevši da ih pobede, tako da su danas sila od 85.000 vojnika. Pre tri decenije su posle građanskog rata koji je usledio nakon odlaska Rusa dočekani kao oslobodioci, ali je njihova vladavina po strogom šerijatskom zakonu donela mnogo mučnih godina, koje bi sada mogle da se ponove. Američka invazija olakšala je život stanovnika urbanih sredina, naročito žena. Gotovo dve trećine Avganistanaca mlađe je od 25 godina i ne poznaju život u islamskom emiratu, a izbor koji im se nudi je biranje manjeg zla – s jedne strane je korumpirana vlada, a sa druge surovi fundamentalisti puni zabrana.
Dopisnik Al Džazire iz Avganistana javlja da se građani sami i uz pomoć vlade organizuju kako bi branili svoje oblasti od talibana. Oružja je bar dovoljno i dostupno je svakome ko je zainteresovan. Ova neformalna vojska na koju se vlasti sve više oslanjaju, pa je čak i naoružavaju, rešena je da spreči talibane da preuzmu vlast, ali bi njeno postojanje moglo da predstavlja problem u budućnosti jer se ne zna da li će ti ljudi biti spremni da polože oružje kad se to zatraži od njih. “Svako protiv svakoga” i sukobi između raznih frakcija bili su atmosfera koja je početkom devedesetih i dovela talibane kao faktor stabilnosti.
EVAKUACIJA: Pored Amerikanaca, Avganistan su napustile i preostale NATO trupe, a u zemlji će zvanično ostati oko 650 američkih vojnika koji će obezbeđivati ambasadu SAD u Kabulu. Njujork tajms piše da će SAD takođe zadržati “maglovitu kombinaciju” tajnih snaga za specijalne operacije, osoba koje rade za Pentagon pod ugovorom i obaveštajnih operativaca.
Okolne države strahuju da bi sukob mogao da se prelije na čitav region. Hiljadu avganistanskih vojnika već je prešlo granicu s Tadžikistanom, što bi moglo da bude najava buduće izbegličke krize. Rusija je pozvala predstavnike talibana u Moskvu kako bi ih ubedila da konflikt ne sme da se prenese izvan zemlje. Mnoge regionalne države poput Rusije, Kine, Pakistana, Irana, Turske i Katara pokazuju živo interesovanje da rešavaju ovaj sukob nakon što su SAD praktično priznale svoj neuspeh.
Imran Kan, premijer Pakistana, nuklearne sile za koju se veruje da pruža podršku talibanima, rekao je nedavno u intervjuu za Njujork tajms da kakav god da je uticaj njegova vlada imala nad talibanima, on je nestao čim je Amerika najavila povlačenje jer su oni u tome videli svoju pobedu.
Pošto su pod talibanima svima onima koji su sarađivali sa Amerikancima ugroženi životi, Džo Bajden je potvrdio da će Avganistance koji su radili kod njih SAD prebaciti u treće države dok ne dobiju vizu za Ameriku. Teško je zaboraviti da su posle osvajanja Kabula talibani 1996. na vrlo surov način pogubili predsednika iz vremena sovjetske okupacije Muhameda Nadžibulaha iako je živeo pod zaštitom UN i već godinama nije bio na vlasti. Zbog ugrožene bezbednosti sada će iz zemlje biti evakuisane i hiljade aktivistkinja za ljudska (prvenstveno ženska) prava, a to je sasvim dovoljno da pokaže kojim putem će krenuti Avganistan i da će i ono malo dobrih stvari koje su u poslednjih 20 godina postignute u islamskoj republici biti prosto bačene u vodu.