Piše: Radivoje Paljić (Pariz)
Posle skandala s maskama, za koje je na početku prvog talasa pandemije covida-19 rečeno da nisu potrebne kako bi se sakrilo da su državne rezerve prazne, a zatim i nedovoljnog testiranja zbog nedostatka materijala, trenutno kašnjenje s vakcinacijom ocenjeno je kao treći fijasko koji prikazuje Francusku kao “deklasiranu” u odnosu na druge evropske zemlje.
Opšti je utisak da vlasti ne uspevaju da organizuju vakcinaciju zbog centralizovanih i nerazumljivih procedura. I dok nadležni u državnim institucijama troše vreme štiteći jedni druge, pomoć u definisanju strategije zatražena je i od privatnih konsultanata.
Predsednik Francuske Emanuel Makron, ljut na svoju administraciju zbog ovakvog stanja stvari, u novogodišnjem govoru je obećao da će se stvari promeniti i najavio dinamični raspored vakcinisanja, što različite institucije sada pokušavaju i da sprovedu. Međutim, nepoverenje stanovništva u vakcinu bilo je još krajem decembra veliko – 58 odsto. U informativnim emisijama na televizijama čak se moglo čuti da su Francuska i Srbija “šampioni nepoverenja”.
Prethodna strategija vlasti bila je zasnovana na “društvenom ubeđivanju” skeptičnih građana i “svesno prihvaćenoj sporosti” u imunizaciji. O tome svedoči da je za sprovođenje kampanje vakcinacije izabran poznati imunolog Alen Fišer i da se insistiralo na etičkim pitanjima, prioritetima u odnosu na profesiju ili starost građana, pismenom pristanku i prethodnom informisanju pacijenata, kao i da lekari iz privatne prakse budu uključeni da bi mogli da procene alergijski rizik – što nije u skladu s “vakcinodromskim” prilazom.
Međutim, medijski pritisak je veliki, a opšta atmosfera veoma nestabilna, pa bi naredna strategija mogla za kratko vreme da oscilira iz jednog ekstrema u drugi. Sve to delom zavisi od daljeg razvoja epidemije, ali i od medijskih i političkih pritisaka i usklađivanja sanitarnih odluka sa zemljama koje se međusobno upoređuju u trci vakcinacije, što se potencira na vestima. Ovo očigledno ima veliki uticaj na odluke vlasti koje pokušavaju da se usklade ne bi li izbegle kritiku opozicije i regionalnih vlasti koje traže autonomiju u lokalnom pristupu imunizaciji.
Obavezno vakcinisanje – razmatrana hipoteza, sada odbačena – direktno ili indirektno preko sanitarnih pasoša, i to u okviru vanrednog stanja, predstavlja zabrinjavajuću perspektivu u pogledu ugrožavanja ličnih sloboda u zemlji gde to pitanje ostaje važno. Kada se uzme u obzir policijsko nasilje kojim su u poslednje vreme suzbijani protesti protiv novih zakona o bezbednosti u Francuskoj, malo je verovatno da bi vlasti sada preuzele takav rizik.
Nacionalnom egu i vlastima više bi odgovaralo da dođe do situacije u kojoj bi se francusko kašnjenje pretvorilo u mudrost u slučaju da se ispolje neželjeni efekti vakcine ili ako bi se pokazalo da su već obavljene vakcinacije postale opsolentne zbog novih varijanti virusa. Francuska bi tada lako opravdala svoj oprez i nacionalna klasična Pasterova (Sanofi) vakcina, koja bi trebalo da bude spremna do kraja godine, postala bi hit. Ovo, međutim, ostaje pod znakom pitanja jer sve zavisi od aktuelnog stanja državnog preduzeća Sanofi, čiji se istraživački potencijal drastično smanjio zbog politike masovnih otpuštanja poslednjih godina.
Zato će Francuska najverovatnije slediti globalni pristup masovne vakcinacije u skladu sa svetskom “farmaceutskom proizvodnjom” vakcine.
ČUDNI DRUŠTVENI VIRUSI: Da bi se bolje shvatilo kako javno mnjenje u Francuskoj gleda na epidemiju, neophodno je podsetiti se društvenog konteksta poslednjih godina u zemlji u kojoj raste broj grupa građana u kontinuitetu s protestnim pokretima. Čudni društveni virusi!
Aktivno se diskutuje svuda – u krugu prijatelja, kolega, suseda, u izolaciji, preko mreže ili u neposrednim kontaktima, pošto su “pidžama večere” postale trend zbog policijskog časa. U svim diskusijama se covid i vakcinisanje povezuju sa opštim društveno-političkim pitanjima.
Uglavnom se dolazi do zaključka da vlasti pod uticajem ekonomsko-finansijskog trenda nisu sposobne da pronađu ideje za izlazak iz duboke krize u kojoj se nalazimo, a gde sadašnja pandemija predstavlja samo jedan momenat i u perspektivi predskazuje druge, još teže.
Nekada “najbolji zdravstveni sistem na svetu”, propraćen, na sreću, još postojećim jakim socijalnim osiguranjem (iako deficitarnim), u ovoj krizi našao se odjednom, na zaprepašćenje građana, razgolićen, osiromašen i deklasiran. U zemlji su se pojavile takozvane zdravstvene pustinje sa bolesnicima prisiljenim da putuju veoma daleko od svojih domova kako bi dobili zdravstvenu uslugu.
Sve ovo postaje razumljivo kad se zna da već tridesetak godina vlada uverenje da javnu bolnicu treba smatrati preduzećem koje “proizvodi negu”, te da njime kao takvim treba upravljati u skladu sa zakonom profita. Zato je došlo do zatvaranja nerentabilnih zdravstvenih ustanova, smanjenja kapaciteta kreveta, smanjenja donacija…
Svesna opasnosti od pritisaka i kritike građana, vlast – koja nije zaboravila strah koji je pre godinu dana pretrpela suočena sa društvenim pokretom – sada pokušava da uključi građane i iskoristi njihovu energiju. Na inicijativu Makrona osnovan je Kolektiv od 35 građana izvučenih žrebom kako bi uključio stanovništvo u kampanju vakcinacije protiv covida. Kolektiv kao reprezentativni uzorak društva mora izraziti mišljenja Francuza o vakcinaciji i imaće zadatak da se izjasni o raznim pitanjima, od etičkih do strategijskih.
Inicijativa je izazvala polemike i kritiku opozicionih stranaka koje “brine populistička mera predsednika” i zahtevaju da to bude posao poslanika. Reprezentativna demokratija se buni, a Makron manevriše. Veliki broj gradonačelnika u unutrašnjosti na svoju ruku počeo je da osniva slične lokalne “kolektive”.
“OVO SADA” I “ONO PRE”: Posle prvih meseci, kad su preovladavali strah i sideracija, Francuskom se širi novi društveni virus – kao da je perspektiva katastrofe otvorila duh mnogima koji su imali uzdržan ili stidljiv odnos prema prethodnim protestnim pokretima i koji su se generalno držali na odstojanju od bunta protiv sistema, preplavljeni svakodnevicom.
Pesimisti predviđaju postkovid eru u kojoj će rad preko mreže, izolacija, društvena distanca i inovacije preduzeća koja će razvijati “nova rešenja za nove potrebe” biti svakodnevica. Sve će se to dešavati u de fakto permanentnom vanrednom stanju “novog bezbednog sveta”, u latentnoj borbi protiv sledećih virusa i ostalih “nereda”… Sve u svemu, orvelovska perspektiva. Vakcina tu predstavlja sredstvo koje će pre svega biti spas za ekonomiju.
Sa druge strane, optimisti u njoj vide ne samo štit od bolesti već i obećanje boljeg života, s perspektivom novih putovanja i avantura.
Ali, ako to uporedimo sa statistikama prema kojima većina od 80 odsto francuskih građana izjavljuje da je neminovna treća, četvrta, peta… izolacija, onda se dobija utisak da ta unapred poslušno prihvaćena situacija možda krije želju da se “normalan život” ne vrati na ono što je bio i da je možda i “ovo sada” bolje od “onog pre”.
Vakcina bi u tom slučaju predstavljala dodir štapića dobre vile… ali ne zato što se očekuje povratak na stara dobra vremena već zato što se očekuje “nešto drugo”.