Pišu: Artur L. Kaplan, Nikolas Ejgar, Oliver Fini i Vojin Rakić
Pandemija još uvek nije završila s nama. Pojava “omikron” varijante virusa koji izaziva kovid-19 zahteva brže delovanje u nacionalnim kampanjama za vakcinaciju, ali nam pogled na različite strategije imunizacije širom sveta otkriva oklevanje i nepostojanje jednostavnih rešenja.
Mi smo naučnici iz različitih delova sveta i istraživali smo nacionalne odgovore na pandemiju u državama koje poznajemo i koje imaju adekvatne zalihe vakcina. Na taj način smo tragali za lekcijama koje mogu da se nauče o različitim naporima da se obuzda pandemija uz pomoć vakcinacije. Koje su moralne norme koje su dovele do različitih ishoda? Treba li da pratimo neki određeni program kako bismo napredovali?
Počnimo od Australije i Novog Zelanda. Uprkos razlikama u političkim stilovima između konzervativnog australijskog premijera Skota Morisona i progresivne novozelandske predsednice vlade Džasinde Ardern, oba društva su imala sličan pristup pandemiji. I jedni i drugi su postavili cilj da što pre vakcinišu što veći broj ljudi. Ali su i australijski i novozelandski program vakcinacije sporo počeli.
U Australiji je sprovođenje imunizacije februara 2021. brzo zapalo u probleme zbog oslanjanja na Astrazeneka vakcinu domaće proizvodnje. Priče o retkim slučajevima pojave trombova značajno su usporile proces, zahtevajući nespretan zaokret prema mRNA vakcinama. Novi Zeland je izbegao ovaj problem tako što je od samog početka svog programa vakcinacije omogućio da Fajzer-Bajontek cepivo bude svima dostupno.
Spori početak vakcinacije u Australiji može se delimično pripisati jednogodišnjem uspehu praćenom međunarodnim divljenjem zbog eliminisanja virusa poštovanjem mera radi zajednice, ličnim žrtvovanjem tako što se ostajalo kod kuće i socijalnim distanciranjem. Najveći broj smrti Australijanci su gledali na TV-u. No, uprkos privremenom uspehu, ovaj je pristup doživeo neuspeh.
Pojava “delta” varijante vodila je ubrzanoj vakcinaciji u obe države, uz očekivanje visoke stope povinovanja. Ardernova se nada da će broj vakcinisanih Novozelanđana dostići 90 odsto. Slične aspiracije imaju i Australijanci. U obe države postoji bojazan zbog spore stope vakcinacije u nekim delovima populacije, recimo, među starosedeocima u Australiji i među Maorima i pacifičkim ostrvljanima na Novom Zelandu.
OD ŠVEDSKE DO SRBIJE: Švedska se, suprotno tome, nije borila protiv kovida-19 lokdaunom. Ideja prirodno stečenog “imuniteta krda” pokazala se ne samo kontroverznom već i kao očigledan neuspeh. I pored toga, neki su nastavili da se drže pristupa o imunitetu krda poput malobrojnih, ali glasnih članova grupe Veliki Barington u Sjedinjenim Državama.
Uprkos inicijalnom oklevanju u imunizaciji, danas je više od 80 odsto Šveđana vakcinisano barem jednom dozom, a više od polovine populacije dvema. Procena švedskih naučnika je da je za dostizanje kolektivnog imuniteta potrebno između 52 i 82 odsto vakcinisanih. U tom svetlu izgleda da je Švedska konačno stekla imunitet kojem je težila, ali ne na prirodan način već potpomognuta masovnom vakcinacijom.
Srbija se od prethodno navedenih zemalja razlikuje na dva načina – prvo, protivljenje vakcinaciji mnogo je raširenije. Drugo, Srbija je podvrgnuta populističkoj autokratskoj vlasti tokom različitih perioda proteklih decenija. Posledice su da su godine antizapadne zvanične medijske kampanje uzele danak uprkos brzom i velikom uspehu u nabavci vakcina. Te kampanje koje sadrže antimedicinske poruke vrhunac su imale na početku pandemije, kada je onima koji veruju u “alternativnu medicinu” ustupano vreme i poklanjana velika pažnja u medijima koje kontroliše država.
Država je koristila pandemiju za političke ciljeve, a podaci o žrtvama korone i zaraženima bili su prikrivani i falsifikovani. Srbija se sada nalazi među zemljama s najvišom stopom novoinficiranih po glavi stanovnika u celom svetu. Tokom nekoliko dana ove jeseni čak se nalazila i na prvom mestu. Polovina populacije pokazuje nepoverenje prema vakcinaciji. Stopa vakcinisanih barem jednom dozom kreće se oko polovine stanovništva, sa zalihama neiskorišćenih vakcina uglavnom proizvedenih u Kini, SAD, Velikoj Britaniji i Rusiji.
DVE IRSKE: U Republici Irskoj je do kraja novembra više od 90 odsto stanovništva starijeg od 12 godina dobilo barem jednu dozu. Međutim, ovaj broj je gotovo upola manji u centralno i istočnoevropskim imigrantskim zajednicama. Ogroman broj političara zastupao je stav o potrebi vakcinacije, ali vakcine ipak nisu obavezne i malo je verovatno da će se to promeniti. Irska je, inače, jedna od zemalja s najnižom stopom nepoverenja prema vakcinaciji u Evropi.
U obližnjoj Severnoj Irskoj, koja je iskusila godine unutrašnjeg konflikta i podela, stvari stoje drugačije. U septembru je sedmodnevna prosečna stopa umrlih od kovida-19 na 100.000 stanovnika bila viša nego u Republici Irskoj. Jedan lokalni lekar otvoreno je pripisao ove razlike prisustvu “antiautoritarnog, antivladinog fenomena koji se odvija u društvu, naročito na strani [irskih] nacionalista”. To dolazi uz druge faktore povezane s nižom stopom vakcinacije, poput socijalne ugroženosti. Sveukupno, u Severnoj Irskoj je 85 odsto stanovništva starijeg od 12 godina dobilo jednu dozu.
Severna Irska ima “dualni identitet” u politici i kulturi. Mogla bi se takođe uporediti sa Ujedinjenim Kraljevstvom kao celinom, gde je prosečna stopa umrlih tokom sedam dana na 100.000 stanovnika bila upola manja nego u Severnoj Irskoj. Do novembra 2021. Severna Irska imala je najnižu stopu imunizacije od četiri dela Ujedinjenog Kraljevstva.
AMERIČKE PODELE: U SAD su svi napori usmereni na državnu i lokalnu inicijativu da se podigne stopa vakcinacije. Federalna vlada ima ovlašćenja da naloži vakcinaciju svih državnih službenika, vojske i onih koji žele da uđu u zemlju. Dok su zbog pokušaja osporavanja drugima dozvoljeni nošenje maski i testiranje kao alternativa, od ovih grupa stanovništva zahteva se obavezna vakcinacija, pa je stopa imunizacije među njima gotovo sto odsto.
Države su pokušale da ubeđivanjem i finansijskim podsticajima povećaju stopu vakcinacije. Do kraja novembra 59,3 odsto čitave američke populacije bilo je potpuno vakcinisano. Sve države u Novoj Engleskoj beleže stopu veću od 70 odsto. Najniža stopa ispod 45 odsto zabeležena je u Alabami, Vajomingu, Ajdahu i Zapadnoj Virdžiniji, dok je u mnogim drugim ispod 55 odsto.
Protivljenje obaveznoj vakcinaciji koju je uvela vlada na državnom nivou je snažno, sa državama koje pokušavaju da zabrane bilo kakvu vrstu prinude. Neki privatni entiteti, uključujući bolnice, avio-prevoznike, banke, kompanije za dostavu hrane, samoposluge, kockarnice, sportske klubove i male firme uveli su obaveznu vakcinaciju kao uslov za zapošljavanje i imali su impresivan uspeh. Federalna vlada bi želela da uvede obaveznu vakcinaciju i u kompanijama u ime bezbednosti radnika, što je pokrenulo široku pravnu bitku oko ovlašćenja federalnih vlasti.
U SAD su nalozi vlade dočekani sa više otpora nego oni koje su uvele privatne firme. Ideološke podele pokazuju tendenciju da je stepen dobrovoljnog povinovanja viši u “plavim” državama koje su sklonije levici nego u konzervativnim “crvenim” državama, gde se čini da ima više razumevanja prema propisima koji dopuštaju versko izuzeće.
Šta smo mogli da zaključimo na osnovu ove raznovrsne slike? Javno zdravlje i vakcinacija posebno se tiču politike, vrednosti i poverenja javnosti isto koliko nauke i činjenica. Izolacija i prirodno inficiranje nisu uspešna politika. Nepoverenje u vlasti i vladu, naročito u društvima koja su podeljena ili polarizovana, dovelo je do novina, uključujući novčane kazne i kompenzacije.
Ali nijedna država nije postigla lak niti veliki uspeh. Zabrinutost oko bezbednosti vakcina, ponekad zasnovana na izveštajima o nuspojavama, a u drugim slučajevima na zabludama sa društvenih medija, svuda snižava stopu vakcinacije. U svakoj zemlji postoje delovi populacije koji ili ne veruju vladi i njenim obavezujućim propisima, ili naprosto nemaju pristup zdravstvenoj zaštiti.
Obavezna vakcinacija bi mogla biti način da se stigne do većeg procenta vakcinisanih. Međutim, ako nije zasnovana na ubedljivim argumentima o postojanju moralne obaveze i zaštiti zajednice, obavezna vakcinacija može izazvati glasno protivljenje i tako dodatno umanjiti poverenje u društvu.
*Komentar je objavljen u uglednom finansijskom nedeljniku Berons
Prevod: T. Jorgovanović