Piše: Vlada Stanković
Prošlo je tačno mesec dana od američkih izbora 3. novembra, a turski predsednik Redžep Tajip Erdogan već je povukao niz poteza kako bi značajno povećao ulog u budućim pregovorima sa Evropskom unijom i Amerikom, svestan da će odlaskom Donalda Trampa njegova pozicija u Vašingtonu biti potpuno drugačija. Predsednik Turske je u prethodne četiri godine Trampove administracije uspeo da ostvari uticaj na američkog predsednika kao retko koji političar i da, zauzvrat, od Trampa lično dobije sve što je zahtevao. Erdoganov direktan odnos s Trampom imao je svoj koren u privatnim ekonomskim interesima ovog poslednjeg, u milionskim dolarskim svotama koje godišnje ubire od dva brendirana Tramp-tornja u Istanbulu, koji su u vlasništvu bliskog prijatelja turskog predsednika.
Uticaj koji je Erdogan imao na Trampa daleko je ipak prevazilazio ove odnose i ostavio je posledice na poteze koje je američka administracija činila – ili najčešće nije činila – kao reakciju na sve ofanzivniju politiku turskog predsednika u Istočnom Mediteranu, Siriji, Libiji i u poslednjim mesecima u oblasti Nagorno-Karabah. I više od toga, po brojnim svedočanstvima Tramp je uvek i u svim situacijama prihvatao Erdoganove telefonske pozive i u mnogo čemu bio pod uticajem turskog predsednika i u opštijim geopolitičkim svetskim pitanjima, ne samo u bilateralnim odnosima Turske pre svega sa Grčkom i Kiprom, ali i sa Francuskom i ostalim zemljama koje nisu blagonaklono gledale na njegovo agresivno, otvoreno ostvarivanje neosmanske doktrine, koju je definisao nekadašnji profesor univerziteta u Ikonijumu/Konji, a kasniji Erdoganov ministar spoljnih poslova i premijer, a sadašnji politički protivnik Ahmet Davutoglu.
Donald Tramp je tako sačuvao Erdogana od sve brojnije i snažnije međunarodne političke osude, a pre svega od brojnih sankcija koje vise nad glavom turskog predsednika i njegovih najbližih saradnika. Tramp je uspeo da uspori istragu o turskoj državnoj Halkbanci, koja je umešana u kršenje sankcija Iranu, nečega do čega je američkim diplomatama i političarima posebno stalo i, možda najupadljivije, od sankcija usmerenih direktno protiv turskog predsednika i vrha njegove administracije zbog kupovine ruskog raketnog sistema S-400, što je izazvalo snažne potrese unutar čitave NATO alijanse, kao i u uvek gramzivim krugovima američke vojne industrije koja je time izgubila veliki profit.
Nema nikakve sumnje, i toga je nesumnjivo svestan i Erdogan, da će novi predsednik već na samom početku svog mandata aktivirati ove sankcije koje su donete za američku političku stvarnost gotovo nemogućom većinom u Senatu – 97 od 100 senatora glasalo je za uvođenje sankcija Turskoj.
OBEZBEĐIVANJE POČETNE POZICIJE: Zbog svega toga turski predsednik je požurio da za sebe obezbedi što bolju početnu poziciju u teškim pregovorima i sa EU i sa Amerikom. Uostalom, novoizabrani američki predsednik Džozef Bajden je i tokom kampanje najavio potpuno drugačiji odnos prema Erdoganu, a njegov izbor Entonija Blinkena za državnog sekretara potvrđuje buduću politiku čvrste ruke prema svim populistima koje je Tramp toliko voleo.
Pitanje rešenja za tursku okupaciju severnog dela Kipra od 1974. i stvaranje na toj teritoriji Turske Republike Severni Kipar 1983, koju samo Ankara priznaje, bilo je prvo na Erdoganovom spisku. Nezadovoljan postupcima dosadašnjih kiparskih Turaka, koji uprkos gotovo potpunoj zavisnosti od Turske nisu bili apsolutno i u svemu poslušni, Erdogan je pronašao novog kandidata Ersina Tatara, nekadašnjeg uspešnog činovnika velike američke firme. Tatarovim izborom za predsednika nepriznate države na severnom Kipru 18. oktobra otvoren je put za konačnu podelu ostrva i uspostavljanje turske satelitske države na severu najistočnijeg sredozemnog ostrva, u čijim su vodama pronađene ogromne zalihe zemnog gasa koje bi mogle čitavu Evropu da snabdevaju ovim energentom i zbog čega je kiparsko pitanje postalo i ekonomski, a ne samo geopolitički važno i osetljivo.
Dosadašnji jezik načelnog pristajanja na pregovore o ujedinjenju Kipra i Erdogan i njegov izabranik Tatar zamenili su otvorenim pozivanjem na podelu ostrva, uprkos brojnim rezolucijama UN, koje su već nakon same turske invazije leta 1974. kao rešenje definisale dvozonsku, dvokomunalnu federaciju većinskih Grka i manjinskih Turaka na Kipru.
Kao prvi potez u toj novoj politici, i ponovo kršeći rezolucije UN, turskog predsednika je 15. novembra Tatar ugostio na “pikniku” – koji je, doduše, propao zbog kiše – u Varošiju, delu nekada ekonomski najrazvijenijeg kiparskog grada Famaguste-Amohostosa, koji je od 1974. bio ograđen bodljikavom žicom i poznat u čitavom svetu kao Grad duhova. Varoši, iz kojeg je 1974. proterano u potpunosti grčko stanovništvo, ostao je decenijama Grad duhova jer je najpre trebalo da bude vraćen grčkoj strani, a zatim je decenijama korišćen kao sredstvo za pregovore i ucene Ankare, koja se ipak sve dosad nije usudila da ovaj Grad duhova otvori i time zapravo u potpunosti zauzme.
Svojim ulaskom u ovaj zaista sablasni grad, sa zgradama, privatnim kućama i polusrušenim hotelima uz peščanu mediteransku obalu, Redžep Tajip Erdogan doveo je do kraja projekciju sopstvene moći kao novog sultana, koji na potpuno privatan način upravlja čitavom imovinom Turske i svih Turaka, i svim osvojenim teritorijama, koju gradi već niz godina, sve snažnije što se više oslanja isključivo na ljude iz kruga svoje porodice.
UPROPAŠĆEN SULTANSKI ŠOU: Erdoganov sultanski šou u Gradu duhova nisu dobro prihvatili ni sami Turkokiprani, koji su uz kišu pokvarili ugođaj svemoćnom turskom predsedniku, drznuvši se da otvoreno demonstriraju prilikom njegovog dolaska u Varoši. Brza i neočekivano oštra reakcija Evropskog parlamenta mogla je samo dodatno da pokvari raspoloženje turskog predsednika jer su samo deset dana posle njegove posete Gradu duhova donete dve rezolucije kojima se traže snažne sankcije protiv turske agresivne politike i posebno osuđuje njegovo sultansko kršenje rezolucija 500 i 2348 Saveta bezbednosti UN, a koje se odnose i na Varoši.
Time je utrt put da šefovi država EU na sastanku 11. decembra donesu odluku o sankcijama uprkos još uvek snažnom otporu predsedavajuće Nemačke takvoj odluci jer bi ona onemogućila nemačku vojnu industriju da završi profitabilnu prodaju oružja Turskoj dok god je Erdogan na vlasti.
Ono što turskog predsednika najsnažnije vuče u neminovnu političku propast jeste katastrofalno stanje turske ekonomije. Jednom kada je ekonomija počela da posrće, a Erdogan da sve tvrdoglavije privatizuje čitav sistem vladavine, strani investitori su počeli da vrše pritisak na političare, koji su se onda “setili” da Turska učestvuje u ratovima u Siriji, Libiji i u Nagorno-Karabahu na njima protivničkoj strani, kao i da sam Erdogan već godinama održava dobro potvrđene bliske veze s nekadašnjim vođama Islamske države. Sa izgubljenom većinskom podrškom turskih građana, koja postaje sve slabija sa ubrzanim padom vrednosti lire (danas vredi skoro trećinu manje nego na početku godine) i katastrofalnom reakcijom na koronavirus, Erdogan je odlučio da napravi još dva zaokreta u poslednjih mesec dana.
Najpre je smenio svog zeta s položaja ministra finansija i faktičkog gospodara turske ekonomije, a zatim se odjednom setio da se budućnost Turske ipak nalazi u Evropi, nakon pola decenije napada na Evropu, koji su doveli do toga da dve trećine mladih u Turskoj svoju zemlju vidi geopolitički na Bliskom istoku, bez ikakvih veza sa Evropom.
Dok je patetična ostavka Erdoganovog zeta Berata Albajraka, koji je rešio da “provodi više vremena s roditeljima, ženom i decom”, naišla na buru podsmeha i u samoj Turskoj, nuđenje ruke Evropi nakon svih agresivnih neprijateljskih poteza stavilo je evropske vođe pred ozbiljan politički izbor. Od njihovog odgovora zavisi kolika će biti cena Erdoganovog odlaska sa vlasti za turske građane, ali i za široki region od Balkana i Severne Afrike do istočnog Mediterana i Zakavkazja.