U trenutku kada se Sjedinjene Države (SAD) i Izrael upuštaju u najširu i najodlučniju vojnu operaciju protiv Irana u istoriji, dok Teheran uzvraća napadima širom regiona i preti zatvaranjem ključnih pomorskih ruta, čini se da prisustvujemo početku trećeg po redu Zalivskog rata, sukoba koji se, po svom obimu, rizicima i geopolitičkoj težini, nastavlja na krize iz 1991. i 2003, ali ih istovremeno svojim potencijalom da preraste u dublju i dugotrajniju destabilizaciju nadmašuje. Za to vreme je Evropska unija (ali i Velika Britanija), zatečena i isključena iz procesa odlučivanja, svedena na ulogu zabrinutog posmatrača i suočena sa posledicama koje ne može da kontroliše.
TEL AVIV, VAŠINGTON, PEKING
Da li je Izrael manipulisao SAD kako bi napale Iran? Ne. Prema svemu što smo imali prilike da saznamo, pročitamo, radi se o zajedničkoj, koordinisanoj odluci Vašingtona i Jerusalima, koja je doneta na osnovu procena pretnje. Zajednički je strateški okvir odluka koje su donete, zajednički je doneta odluka o ciljevima, motivi su se preklopili, udari su paralelni (odnosno, dve operacije, američka Epic Fury i izraelska Roaring Lion se odvijaju uporedo), izabrane mete su komplementarne (dok Izrael cilja rukovodstvo i komandne strukture, SAD gađaju nuklearne i strateške mete u dubini teritorije).
Dobar deo medija i komentatora dovodi u pitanje kako američko, tako i izraelsko obrazloženje, odnosno razloge za napad. Međutim, operacije su preduzete posle neuspelih pregovora SAD sa Iranom, prvih iranskih napada na američke baze u regionu, i u trenutku kada su se obe zemlje pripremale za scenario eskalacije. To da je Oman bio na putu da iransko prihvatanje zahteva prenese Amerikancima sada više nikoga ne interesuje.
Jedino što ima smisla je da su SAD (odnosno, predsednik Donald Tramp) htele da preduprede obnovu vojnih potencijala Irana koju je aktivno pomagala Kina. Tako iz više izvora vidimo da je Peking slao kamikaza dronove, protivvazdušne sisteme i druge borbene tehnologije Iranu; radio na obnovi iranskih raketnih kapaciteta izgubljenih u ranijim sukobima (isporuka delova za balističke rakete, npr. CM-302 / YM-12 supersonične protivbrodske rakete – mediji su o sporazumu izvestili krajem februara); i ojačavao iranske sajber kapacitete i digitalnu infrastrukturu. Navodno, Kina je početkom 2026. počela da zapadnu tehnologiju u Iranu zamenjuje sopstvenim „zatvorenim sistemima“ kako bi smanjila ranjivost na izraelske i američke sajber napade. Na sve ovo ukazao je u postu na društvenoj mreži X bivši premijer Izraela (i politički protivnik premijera Benjamina Netanjahua) Naftali Benet, ukazujući na paradoks „prozora koji se zatvara“ („kada je prozor da se deluje protiv opasnih režima otvoren, to se ne čini hitnim; a kada taj trenutak hitnosti nastupi, prozor je već zatvoren“ odnosno „uvek deluje prerano da se deluje, dok ne postane prekasno“).
NEUBEDLJIVA OBJAŠNJENJA
Drugi razlog se takođe tiče Kine: ovim napadom, SAD su na putu da preseku priliv nafte (i) iz Irana, koji je bio drugi snabdevač Pekinga nakon Venecuele. Pod američkom kontrolom – ako započeta operacija bude uspešna – naći će se bezmalo polovina uvoza bez koga druga najveća ekonomija sveta ne može. U globalnoj utakmici, Amerika bi postala energetski najsigurnija zemlja sveta i mamac za kompanije koje ulažu u „zlato“ budućnosti – AI.
Ako je zaista tako, zašto su onda objašnjenja američkih zvaničnika neubedljiva? Tri su ključna razloga: prvi, da je retorika Vašingtona u ozbiljnom raskoraku sa procenama obaveštajne zajednice, što podriva kredibilitet bilo kog „zvaničnog“ objašnjenja. Tako je u izveštaju PolitiFacta dokumentovano da je Trampova administracija tvrdila da Iran „uskoro“ može da pogodi SAD dalekometnim projektilima, što je u direktnoj suprotnosti sa procenama iz 2025, u kojima se tvrdilo da je Iran „godinama udaljen od takvih kapaciteta“. Drugi, gde su predstavnici administracije sami sebi „skakali u usta“, odnosno izmišljali nove razloge u hodu. Tramp je godinama tvrdio da je protiv koncepta „promene režima“; da bi u 2026. jednostavno pristao na izraelsku doktrinu „dekapitacije“ iranskog rukovodstva. Najzad, treći razlog je u izbegavanju da se jasno kaže – napadamo i zato što želimo da oslabimo Kinu.
Ali čini se, ako je Izrael imao jasnu stratešku računicu (što jeste slučaj), kako je moguće da je američki plan delovao toliko nedovršeno (engl. „half‑baked“, izraz koji je upotrebilo više komentatora) i da li je to znak da Vašington nije znao šta radi, da je svesno ušao u rizik bez jasne post‑operativne strategije? Iako je odluka bila namerna, strategija je imala elemente improvizacije, jer je Tramp pokušao da „preokrene“ 47 godina američko‑iranskih odnosa i time ostvari istorijski pečat, što se ne uklapa u model pažljivo isplanirane kampanje. Šira strategija, ko preuzima vlast u Iranu, kakva je dinamika posle smrti ajatolaha Hamneija, kako će odgovoriti iranski sateliti (Huti, Hezbolah, milicije u Iraku) nije razrađena. SAD su znale šta žele da unište, ali ne i kako će izgledati Iran posle rata.
Pritom, i zapravo, odgovor Irana bio masovniji, širi i dugotrajniji nego što su SAD očekivale. Napadnute su baze i energetska infrastruktura u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Kataru, Kuvajtu i Saudijskoj Arabiji; u trenutku pisanja ovog teksta saznajemo da je Hormuski moreuz, kroz koji prolazi četvrtina svetske nafte koja se transportuje morem, zatvoren. Logika da će udari voditi delegitimizaciji i urušavanju režima pokazala se pogrešnom.
Ako je Izrael i imao, kako smo već napisali, jasnu stratešku računicu, Netanjahu nije mogao da utiče na sudbinu iranskog režima (makar ne u meri u kojoj želi), regionalnu dinamiku, reakciju Rusije i Kine, kontrolu Hormuza, globalnu cenu nafte i bezbednost američkih baza širom Persijskog zaliva. Sve to moraju da „pokriju“ SAD.
ŠTA DALJE?
Sve ovo nas gura prema širem konfliktu. Slom društvenog poretka u Iranu mogao bi postati realniji ishod nego „kontrolisana“ promena ponašanja režima. Više istraživača u svojim analizama nagoveštava scenario raspada institucionalne kohezije i bezbednosnih struktura. Uostalom, Iran je već bio na ivici društvenog sloma pre udara; prisetimo se masovnih protesta i brutalne represije nad demonstrantima i političkim protivnicima režima u Teheranu. Smrt Hamneija u praksi znači najdublji institucionalni vakuum još od smrti njegovog prethodnika i oca iranske revolucije, Homeinija 1989. godine. Naslednik nije bio određen; formiran je tročlani privremeni savet, bez potrebnog autoriteta i legitimiteta. Dalje, američko‑izraelski napadi su usmereni na stotine vojnih ciljeva, uključujući komandne centre, strukture Revolucionarne garde, komandante i „čuvare režima“.
Iranu preti i fragmentacija, što je scenario već viđen u Iraku nakon 2003, Siriji posle 2011. i Libiji. Iran je multinacionalna država sa dubokim linijama podela na Kurdistan (Sistan i Beludžistan), arapske provincije uz Basru i turske manjine na severozapadu zemlje (uz najveću azerbejdžansku manjinu van Azerbejdžana). Udar na bezbednosne strukture i odsustvo centralne komande stvoriće uslove za nastanak lokalnih centara moći, što je tačka preloma između jedne autoritarne, centralizovane države i države koja se raspada u autonomne oblasti. Slabljenje centralne vlasti u Teheranu gotovo sigurno bi otvorilo put kurdskom ustanku, pobuni u Beludžistanu, kao i arapskom separatističkom pokretu u Huzestanu. Svaki od navedenih mogao bi računati sa simpatijama i podrškom susednih, u ovom trenutku stabilnijih pa i bogatijih zemalja (odnosno entiteta u slučaju iračkog Kurdistana). Takvi konflikti traju godinama, prema iskustvu Bliskog Istoka traju godinama, ako ne i decenijama.
Ko će platiti račun? Evropske zemlje (članice EU) se osećaju isključeno, frustrirano, budući izložene posledicama odluka koje nisu donele. Prema izveštaju CNBC, mali broj evropskih zvaničnika je bio obavešten da će SAD i Izrael izvesti udare; čak je i nemački kancelar Friedrih Merc za napad saznao svega „nekoliko minuta pre“. Evropljani niti su bili deo planiranja, ni mogli da utiču na odluku koja ih najdirektnije pogađa. Pa ipak, zato što nemaju ni razumevanja, a ni simpatija za režim u Teheranu, reagovali su oprezno: samo je Španija eksplicitno osudila američko-izraelske udare, dok je nekoliko drugih izrazilo nadu u „novi Iran“, što implicira podršku promeni režima (Politiko).
Institucije i predstavnici EU za potrebe javnosti prikazuju uzdržanost i jedinstvo. Kaja Kalas tako tvrdi da EU „koordinira sa arapskim partnerima“ i stavlja akcenat na humanitarni aspekt, zemlje E3 (Francuska, Nemačka i Velika Britanija) pozivaju na deeskalaciju, ali se ne opredeljuju prema validnosti američko-izraelskog napada. Za razliku od 2003. i Iraka, Evropa se ne usuđuje da otvoreno kritikuje SAD, ali istovremeno ne želi ni da podrži njihovu akciju. Dosta im je, dakle, unilateralizma, ali su preslabi da ga izazovu. Cenu će, kao i mnogo puta ranije, platiti posredno: kroz rastuće troškove snabdevanja energijom, novi talas (iregularne) migracije, prateće bezbednosne rizike i političke posledice („veštačko disanje“ ekstremnim opcijama koje jačaju u uslovima naglašene društvene polarizacije).
U svemu ovome, odvija se i najava evropskog nuklearnog odvraćanja. Ona ne predstavlja direktan odgovor na američko‑izraelski napad na Iran; Makronova doktrina „forward deterrence“ pripremana je godinama i proistekla, pre svega, iz evropske nesigurnosti zbog ruske agresije, erozije poverenja u američke bezbednosne garancije i strukturnih promena u globalnoj ravnoteži moći. Aktuelni događaji na Bliskom istoku, iako predstavljaju dodatni element nestabilnosti, ubrzali su taj osećaj hitnosti. Neko je pomenuo „prozor mogućnosti“ koji se „zatvara“?
*Autor je viši savetnik u ISAC fondu iz Beograda