Telo mladog narednika, ubijenog 7. oktobra 2023. u napadu Hamasa, a zatim odvedenog u Gazu, pronašla je izraelska vojska više od dve godine kasnije. Bio je poslednji od talaca koji su se još nalazili u palestinskoj enklavi. Njegov nestanak kristalisao je nacionalno iščekivanje, sazdano od tvrdokorne nade, ponavljanih molitvi i odložene žalosti, koje su dugo sprečavale izraelsko društvo da zatvori poglavlje 7. oktobra.
Ništa, međutim, nije predodredilo Rana Gvilija da se tog dana nađe u središtu borbi. Osam dana pre napada, saobraćajna nezgoda na motociklu, njegovoj strasti, zadala mu je tešku povredu ramena. Na bolovanju, u iščekivanju operacije, mogao je ostati po strani. Ali ujutru 7. oktobra, kada su odjeknule prve eksplozije i kada su ekrane ispunile slike naoružanih ljudi koji upadaju u Sderot i obližnje kibuce, nije oklevao. Obukao je uniformu bez naređenja, bez obaveze. Na zabrinuto pitanje oca, navodno je odgovorio da se prijatelji ne napuštaju.
Taj gotovo instinktivan čin odveo ga je ka jugu, gde su policajci i vojnici, u potpunom rasulu, pokušavali da obuzdaju napad i spasu zarobljene civile. Njegova jedinica prvobitno je trebalo da se uputi ka području festivala Nova, gde su stotine mladih ljudi u bekstvu pred mecima bile lovljene i masakrirane. Međutim, borbe su ih zaustavile na ulazu u kibuc Alumim u Negevu, koji se pretvorio u bojno polje. Sa jednim drugim oficirom, Ran Gvili se potom uputio ka benzinskoj stanici gde su utočište pronašli brojni preživeli sa festivala. Povređeni, prestravljeni, neki na izmaku snage, evakuisani su jedan po jedan ka bezbednijim mestima. Na taj način moglo je biti spaseno gotovo sto ljudi.
Potom je usledio poziv u pomoć kolega koji su ostali u blizini kibuca, nadjačani borcima Hamasa, znatno brojnijim i teže naoružanim. Izraelska vojska, odsutna već satima, još uvek nije stigla. Povratak ka Alumimu odvijao se pod vatrom. Vozilo Rana Gvilija pogođeno je mecima, a zatim i gađano protivtenkovskom raketom. Ranjen u koleno i šaku, izolovan, sakrio se u rastinju, pokušavajući da sam zaustavi krvarenje, koristeći samo jednostavan podvez. Do samog kraja pružao je otpor. Prema svedočenjima prikupljenim nakon borbi, sam se suočio sa više napadača, pucajući dok mu nije nestalo municije, pre nego što je savladan.
Pesma sadržana u njegovom imenu tada je utihnula. Ne u zaborav, već u nepodnošljivu prazninu. Danima, potom i nedeljama, porodica je ostajala bez i najmanje izvesnosti. Ran je vođen kao nestao. Zatim je, tri nedelje kasnije, policija saopštila da je odveden u Gazu. Dana 30. januara 2024. zvanično je proglašen poginulim u borbi, a da njegovo telo nije bilo pronađeno. Smrt bez groba produžila je traumu daleko izvan 7. oktobra i učinila Rana Gvilija simbolom zemlje koja još uvek čeka svoje nestale.
Tek nakon dugotrajnih potraga koje je sprovela izraelska vojska, na teritoriji razorenoj bombardovanjima i borbama, njegovi posmrtni ostaci pronađeni su sahranjeni na groblju u severnoj Gazi, među stotinama drugih grobova. Tim povratkom zatvorena je posebno bolna stranica za Izrael: po prvi put u više od jedne decenije, nijedan Izraelac, živ ili mrtav, nije ostao talac u palestinskoj enklavi.
Izvan lične tragedije, povratak tela Rana Gvilija deo je velike geopolitičke sekvence. Pitanje talaca dugo je predstavljalo glavni politički i diplomatski čvor sukoba započetog nakon 7. oktobra 2023, opterećujući izraelsko društvo čak i više od samog rata. Gotovo dve godine ono je oblikovalo nedeljne demonstracije, razdvajalo javno mnjenje i uslovljavalo strateške odluke vlade, daleko snažnije od ljudske i vojne cene ofanzive sprovedene u Gazi.
Oslobađanje svih zarobljenika postalo je uslov koji je Benjamin Netanjahu postavio za svaku dalju evoluciju primirja zaključenog u jesen 2025. pod snažnim američkim pritiskom. Vašington, željan da zatvori najintenzivniju vojnu fazu sukoba, umnožavao je znake nestrpljenja kako bi otvorio put drugoj etapi plana koji je nosila administracija Donalda Trampa: uspostavljanje Saveta mira, formiranje palestinske tehnokratske vlade, početak razoružavanja Hamasa i delimično povlačenje izraelskih snaga iz Gaze.
U tom kontekstu, pronalazak tela Rana Gvilija uklonio je poslednju simboličku i političku prepreku. Omogućio je izraelskoj vlasti da tvrdi kako nijedan njen vojnik nije napušten, dok je Sjedinjenim Državama dao neophodan argument za ubrzanje sprovođenja diplomatskog procesa. Kontrolisano ponovno otvaranje prelaza Rafa između Gaze i Egipta, koje je zahtevao Vašington a prihvatio Tel Aviv, neposredno se uklapa u tu dinamiku.
Za Hamas, postepeni povratak tela takođe je predstavljao političku polugu, demonstraciju sposobnosti da poštuje uslove primirja uprkos izraelskim optužbama za lošu veru, kao i pokušaj da se ponovo pozicionira kao neizbežan akter u svakoj budućoj palestinskoj političkoj arhitekturi, čak i oslabljen i osporavan.
Ran Gvili je tako postao mnogo više od imena ili lica. On oličava istovremeno neuspeh jednog sistema, slom kolektivne zaštite 7. oktobra i pojedinačnu posvećenost dovedenu do žrtvovanja. Paradoks ostaje potpun: čovek čije ime priziva radost i kretanje, prenet u konačnu nepokretnost, ali čija priča nastavlja da odjekuje u nacionalnom pamćenju.
Tokom vojne ceremonije koja je pratila prenos njegovog kovčega u Tel Aviv, prekrivenog izraelskom zastavom, njegov otac je stajao u tišini, sa rukama položenim na drvo. Zemlja je još jednom zadržala dah. Pesma je utihnula. Odjek ostaje.
*Autor je bivši član višeg osoblja UN