Piše: Tamara Jorgovanović
Kamenice, molotovljevi kokteli i automobili u plamenu, s jedne strane, i gumeni meci i vodeni topovi, sa druge, dugo nisu viđeni u kontinuitetu u Belfastu i Londonderiju u Severnoj Irskoj, a kad se dese, ne mogu da ne probude sećanje na Nevolje, 30-godišnji konflikt u kojem je poginulo 3.600 ljudi.
Iako su prošle tačno 23 godine otkako je postignut mirovni sporazum koji je zaustavio veće nasilje između protestanata i katolika u ovom delu Alstera, time nisu izbrisane i podele. Izlazak Ujedinjenog Kraljevstva iz EU samo je dodatno produbio jaz između zajednica u Severnoj Irskoj.
Ovog puta do sukoba mahom dolazi u kvartovima naseljenim protestantima koji granicu u Irskom moru između Severne Irske i ostatka Kraljevine shvataju kao izdaju. Bregzit, za koji su većinski glasali, uneo je nesigurnost među probritanske lojaliste jer im se čini da nikada nisu bili dalje od Londona, dok se katolicima otvara put da se ujedine s Republikom Irskom.
Višednevne ulične sukobe uglavnom mlađih ljudi i policije nakratko je utišala smrt princa Filipa, muža kraljice Elizabete Druge, ali je mala verovatnoća da će ih išta potpuno zaustaviti.
Na putu Lanark u Belfastu, jednoj od tačaka razdvajanja dve zajednice i poprištu mnogobrojnih sukoba već više od sto godina, pa i prethodnih dana, stoji plakat na kojem piše: “Tražićemo od svih PUL (protestanata, unionista, lojalista) da protesti budu odloženi u znak poštovanja prema kraljici i kraljevskoj porodici. Nastavak protivljenja Protokolu za Severnu Irsku i drugim nepravdama prema zajednici PUL nastaviće se posle perioda žalosti.”
CARINA I DRUGI POVODI: Kao jedini deo države koji ima kopnenu granicu sa EU, Severna Irska je od početka bila problem u britanskom razvodu od Unije. Dok je zemlja bila deo evropske zajednice nije postojala granica između dve Irske i došlo se do zaključka da bi postavljanje međe ugrozilo mirovni sporazum s mukom postignut na Veliki petak 1998. Pripadnici disidentske Nove IRA, koja je u usponu od izglasavanja Bregzita, najavili su da će napasti svaku infrastrukturu koja se pojavi na granici. Zato je nađen kompromis da granica bude u Irskom moru, između Severne Irske i ostatka Ujedinjenog Kraljevstva. Ovaj deo Protokola za Severnu Irsku bio je najveći udarac za protestante, koji smatraju da im je time oslabljen položaj u državi.
Novi sporazum doveo je do zastoja u trgovini sa ostatkom zemlje, zbog čega na policama u prodavnicama često nema britanske robe. Unionisti su naročito ljuti na premijera Borisa Džonsona, koji im je čvrsto obećavao da zbog Bregzita neće biti novih carinskih punktova.
Iako je 55 odsto građana Severne Irske glasalo protiv izlaska iz Unije, više od dve trećine protestanata bilo je za to i sledilo Džonsonov put, ali im se sada čini da su prevareni. Ajriš tajms piše da su se unionisti ponovo suočili sa svojim najstarijim i najdubljim strahom, a to nije ekspanzionizam Dablina već izdaja Londona.
“Mnogi lojalisti veruju da, de facto, Severna Irska više nije deo Ujedinjenog Kraljevstva kao što je bila”, rekao je profesor politikologije na Univerzitetu Alster Henri Paterson za Skaj njuz.
Za ulične nemire postoji više povoda i razloga, a jedan od njih je i odluka javnog tužilaštva da ne procesuira visoke funkcionere katoličkog Šin Fejna, koji su prošlog juna prisustvovali sahrani Bobija Storija, bivšeg pripadnika IRA, i time prekršili mere o socijalnom distanciranju koje su i sami doneli zbog pandemije koronavirusa. Među njima je bila i zamenica prve ministarke Mišel O’Nil, što je dovelo do najveće krize u vladi od januara prošle godine do sada.
Regularne paravojne grupe negiraju da su umešane u nasilje. Deo javnosti smatra da su tinejdžeri oruđe u rukama naoružanih kriminalnih organizacija, često maskiranih u političke, koje i dalje imaju uticaja među siromašnijim stanovništvom, a stabilnost u društvu bi im ugrozila posao. Ta stabilnost, međutim, nije mnogo bliža nego kada su zvanično okončane Nevolje. I posle 23 godine “mirovni zidovi” razdvajaju katoličke i protestantske kvartove u Belfastu. Polovina ovih zidova, “vidljivih simbola segregacije i podele u zajednici”, izgrađena je posle postizanja mira. Građani kažu da se osećaju bezbednije s njima. Nije dovoljno ukloniti zidove da bi se uspostavilo poverenje u zemlji gde je podela na irsko i britansko toliko jaka.
KO JE KRIV: Scene sa ulica Belfasta i Derija vratile su u sećanje tri decenije krvavih sukoba između katolika i protestanata u pokrajini, ali većina onih koji se danas na ulici tuku s policijom o tome zna iz druge ruke jer u vreme Nevolja nisu bili ni rođeni. Oni ne pamte ni aktivnosti stare IRA ni postizanje mirovnog sporazuma kojim je okončano nasilje, ali žive sa posledicama svih tih događaja.
Mirovnim sporazumom iz 1998. dogovoreno je da vlast bude podeljena između katolika, koji žele pripajanje Irskoj, i protestanata, koji su za ostanak u Ujedinjenom Kraljevstvu. Od 2002. u više navrata je dolazilo do obnavljanja sukoba, ali su bili manjeg intenziteta.
Godinu dana posle izglasavanja Bregzita vlada u Belfastu je propala zbog skandala sa obnovljivim grejanjem, a neslaganje između glavnih stranaka u vladi, protestantske Demokratske partije unionista (DUP) i katoličkog Šin Fejna uzelo je maha i trajalo do početka 2020, kada je kabinet nekako nastavio s radom.
U ovom trenutku dve strane okrivljuju jedna drugu za nemire. I u Dablinu smatraju da su unionisti iz DUP doveli do nemira, napadajući Protokol za Severnu Irsku, a da je aktuelna situacija dokaz da je unionizam u krizi jer se trinaestogodišnjaci svakako ne bune zbog carinskih deklaracija. U DUP imaju razumevanja za bes lojalista, ali kažu da nasilje samo skreće pažnju sa pravih “kršitelja zakona” koji su u Šin Fejnu.
U ovom trenutku svi politički lideri iz lokalne zajednice, Velike Britanije, Republike Irske i SAD pozivaju na prekid nasilja, a mnogi su svesni da je ovo problem koji se ne rešava ignorisanjem i sigurno će potrajati. Ipak, Gardijan piše da je Boris Džonson odbio poziv Irske za samit šefova diplomatija dve zemlje o nemirima jer ne želi da uznemiri unioniste prevelikim mešanjem Dablina u zbivanja u Severnoj Irskoj. Ajriš tajms komentariše da šanse da se ponovo pregovara o Protokolu uopšte ne postoje i da za to nisu zainteresovani ni London ni Brisel, a još manje Dablin. Kad se tome dodaju i sve glasnije najave Škota o novom referendumu o nezavisnosti, očekivanje unionista da bi i u Severnoj Irskoj moglo da se desi nešto slično samo će povećati uznemirenost.