Uporedo se rešavaju otvorena pitanja sa Hrvatskom. Iskustvo prethodnih proširenja EU je da države članice koriste svoju poziciju kako bi rešile otvorena pitanja. Predsednik Hrvatske Zoran Milanović je, govoreći o proširenju, naglasio da „svaka država ima pravo da zaštiti svoje interese u tom procesu“. Ova logika se u diplomatskim krugovima opisuje kao zatvaranje istorijskih dosijea pre formalnog ulaska. U slučaju Crne Gore, međutim, ne postoji takav spor kojim bi proces bio dugoročno blokiran. Svako od pitanja: obeležje logora u Morinju, imovina više porodica u Boki (Tivtu), povratak školskog broda „Jadran“, privodi se kraju uz puno takta. (Pitanje granice na kopnu, odnosno rta Prevlake zatvoreno je dosta ranije).
I PROSRPSKE PARTIJE PRIHVATAJU EU
Posebno značajna promena odnosi se na unutrašnju političku dinamiku u Crnoj Gori, pre svega na promenu u ponašanju takozvanih „prosrpskih“ partija. Uprkos rezervama prema EU, one su pod uticajem sopstvenog biračkog tela prihvatile evropski kurs kao političku realnost. Otuda i izjava Andrije Mandića da je „članstvo u EU strateški cilj oko kojeg postoji širok konsenzus u društvu“. Njihovi birači ga vide kao način postignuća boljeg standarda života, a ne kao identitetsko pitanje.
Međutim, ključni izazovi predstoje u samoj EU. Proces ratifikacije pristupnog ugovora, koji zahteva saglasnost svih država članica, predstavlja potencijalno najneizvesniju fazu. Tajming je presudan: izborni ciklusi u velikim državama mogu i verovatno će otvoriti prostor za politizaciju pitanja proširenja. Francuski predsednik Emanuel Makron je još 2019. upozorio da „EU najpre mora da se reformiše kako bi mogla da primi nove članice“. Od ideje o pristupanju „u paketu“ se u međuvremenu odustalo, ali rizik je i dalje prisutan; proširenje kao temu je isuviše lako instrumentalizovati, dok se evropske ekonomije suočavaju sa usporenim privrednim rastom i strahovima za radna mesta.
Davno je otvoreno pitanje kako će sam model članstva izgledati. EU prolazi kroz fazu transformacije i sve je manje verovatno da će nove članice od prvog dana raspolagati svim pravima. Zato se sve češće govori o faznom pristupu. Fazni ulazak u EU predstavlja model postepene integracije država kandidata, gde se finansijske pogodnosti i učešće u institucijama dobijaju srazmerno napretku u reformama. U prve dve faze, zemlja se postepeno uključuje u jedinstveno tržište i dobija veća finansijska sredstva i status posmatrača u institucijama, ali bez prava glasa. Treća faza donosi zvanično članstvo i pun pristup budžetu EU, ali uz privremeno uskraćivanje prava veta u ključnim odlukama kako bi se sprečile blokade unutar Unije, dok se tek u četvrtoj fazi ostvaruje potpuno punopravno članstvo sa neograničenim pravom glasa. Ceo proces je strogo reverzibilan, što znači da svako nazadovanje u reformama ili narušavanje lojalne saradnje automatski vraća državu na niži korak uz zamrzavanje novčanih fondova. Takav pristup bi, načelno, omogućio Uniji da se prilagodi proširenju.
„POLUČLANSTVO“
Na ovom tragu je i novi francusko-nemački predlog, koj je podžao Beneluks. Glavna novina za države kandidate, poput zemalja Zapadnog Balkana, jeste mogućnost da pre zvaničnog članstva dobiju privilegovan pristup jedinstvenom evropskom tržištu i pravo da njihovi lideri sede za stolom na sastancima unutar EU. Ipak, ti ustupci dolaze uz stroge uslove, uključujući obavezu potpunog usklađivanja sa spoljnom i bezbednosnom politikom EU kako bi se dobio status posmatrača. Predlog donosi i potpuno novu fazu kontrole koja nastupa nakon formalnog prijema u Uniju, stvarajući neku vrstu privremenog „polučlanstva“. Nove članice bi u prelaznom periodu imale ograničeno pravo glasa u ključnim oblastima koje zahtevaju jednoglasnost, poput budžeta ili daljeg proširenja, kako bi se sprečile potencijalne blokade unutar saveza. Pored toga, uvode se rigorozni mehanizmi koji omogućavaju automatsko ukidanje finansijskih sredstava i suspenziju prava ukoliko nova članica nakon ulaska pokaže nazadovanje u domenu vladavine prava i demokratskih standarda. Ovaj zaokret u strategiji Brisela vođen je geopolitičkim strahom od jačanja uticaja drugih sila u regionu, ali i potrebom da se osigura stabilnost unutrašnjeg sistema EU u trenutku kada se, nakon više od decenije, aktivno priprema teren za prijem novih članica.
Ulazak Crne Gore u članstvo imao bi značajne posledice po ideju Zapadnog Balkana kao političke celine. Ukoliko bi postala sledeća članica, a Albanija je pratila, region bi se faktički fragmentisao. Preostale države regiona suočavaju se sa kompleksnijim problemima od Crne Gore (statusna; identitetska) što njihovu evropsku perspektivu čini još neizvesnijom. U tom kontekstu, Albanija ima određeni potencijal da ubrza svoj proces, ali vreme ostaje ograničavajući faktor. Iako premijer Edi Rama insistira da je njegova vlada posvećena reformama, jasno je da očekivanja Evropske komisije, posebno u oblasti vladavine prava, ne mogu biti ispunjena preko noći.
ISLAND
Tako smo došli i do najnovijeg razvoja događaja, mogućnosti da Crna Gora uđe „u paketu“ sa Islandom. Takav ulazak pružio bi Crnoj Gori „štit“ od skepticizma unutar EU. Istovremenim stupanjem u članstvo sa jednom stabilnom, bogatom i razvijenom demokratijom narativ o „proširenju kao problemu“ pada u drugi plan, dok ih njihova slična veličina i mali broj stanovnika čine lakšim za apsorpciju unutar evropskih institucija. Opet, vezivanje dve bitno različite države i realnosti nosi rizik usporavanja crnogorske kandidature, jer su prepreke različite. Dok je za Island ključno pitanje npr. ribarstvo ili ekonomska suverenost, Podgorica se stalno iznova dokazuje na polju vladavine prava i reforme pravosuđa. Mogućnost „asimetrične brzine“ u rešavanju ovih problema mogla bi veštački usporiti Crnu Goru ili je ostaviti u drugom planu, pod uslovom da Island završi pregovore u ekspresnom roku.
Sve navedeno ukazuje na zaključak da se proces proširenja EU nalazi u fazi duboke transformacije. Crna Gora jeste najbliža članstvu, ali njen uspeh neće zavisiti samo od nje same, već i od spremnosti same Unije da prihvati nove članice i redefiniše sopstvena pravila. U tom smislu, kako je jedan visoki evropski diplomata nedavno sažeo, „nije više pitanje da li će do proširenja doći, već kako će ono izgledati“. Crna Gora tako postaje ne samo kandidat za članstvo, već i test buduće forme evropske integracije.
*Autor je viši savetnik u ISAC fondu iz Beograda