Piše: Milan Mišić
Zajedno će postaviti istraživačku stanicu na Mesecu, ali pre toga će učvrstiti “specijalne odnose” koje uspostavljaju na Zemlji. Ne pristaju na epitete da su negativci svetskog poretka već poručuju da taj poredak mora na remont da bi svima bio prihvatljiv i pravi odraz volje međunarodne zajednice, a oni u njemu zauzeli mesto koje im pripada. Za početak, mesto ravnopravnog sagovornika, a kasnije, što da ne, i predvodnika.
Reč je o dvema “revizionističkim” silama Kini i Rusiji, koje gotovo iz dana u dan učvršćuju svoje “konstruktivno” i “strateško partnerstvo” i sve učestalije se zaklinju u prijateljstvo. Vašingtonski kritičari kažu da je to “alijansa autokratija”, na šta, pre svega iz Pekinga, a povremeno i iz Moskve, stižu odgovori da bi “Sjedinjene Države morale tiše da govore o demokratiji i ljudskim pravima, a glasnije o saradnji u međunarodnim poslovima”.
To je sasvim bilo vidljivo prilikom susreta šefova diplomatija dve zemlje na Aljasci, kada je kineska strana u više navrata naglasila da je Amerika izgubila pravo da kritikuje druge nacije zbog rasizma i policijske brutalnosti koje praktikuje kod kuće, svojih vojnih intervencija u Iraku, Avganistanu i Libiji, kao i podstrekivanja “obojenih revolucija”.
U temeljima kinesko-ruskog partnerstva nije, međutim, samo geopolitika, važan faktor je i ekonomija. Kina je najveći trgovinski partner Rusije još od 2010, dok je 2016. nadmašila Nemačku kao glavni isporučilac kapitalne opreme i visoke tehnologije. Prošle godine ruska strana je od kineskih proizvođača uvezla dva i po puta više proizvoda visoke tehnologije nego od nemačkih, pri čemu je svota plaćena za to daleko od zanemarljive – 30 milijardi dolara.
SILA SIBIRA: Bilateralna trgovina je u velikom usponu od 2014, kada u politički i ekonomski zagrljaj Moskvu i Peking guraju sankcije koje Zapad zavodi Rusiji zbog aneksije Krima. Razmena je 2016. skočila na 69,6 milijardi dolara, da bi u 2019. prebacila sto milijardi. Kinesko tržište, uvek gladno energenata i sirovina, rado je prihvatilo rusku sirovu naftu i prirodni gas, dok je Rusija u Kini našla od zapadnih kompanija pouzdanijeg dobavljača komponenti informatičke tehnologije (neophodnih ruskoj industriji oružja), što je krunisano sporazumom da od Zapada žigosani Huavej bude glavni partner u ruskoj mreži 5G mobilne telefonije.
Najčešće pominjani simbol ove saradnje je gasovod “Sila Sibira”, putem kojeg su isporuke ruskog gasa Kini počele u decembru 2019. Reč je o projektu teškom 55 milijardi dolara koji je, prema američkom Forbsu, “najveći energetski poduhvat od kolapsa Sovjetskog Saveza”. Dugačak 2.880 kilometara, ovaj gasovod je deo šireg energetskog sporazuma vrednog 400 milijardi, prema kojem će se u sledećih 30 godina Kini isporučivati po 38 milijardi kubnih metara ruskog gasa godišnje.
Manje primetan, ali podjednako važan aspekt kinesko-ruskog savezništva je plan da se koliko god je to moguće oslobode “hegemonije dolara”, zavisnosti od američke valute kao sredstva za međunarodna plaćanja. Njihove međusobne transakcije sve se češće obavljaju u juanima i rubljama, ali su obe strane svesne da je kompletna nezavisnost praktično nedostižna, ne samo zato što je to izuzetno dug proces nego i zbog toga što im to nije u interesu, između ostalog i zbog činjenice da je Kina veliki kupac američkih obveznica, pa time i značajan kreditor SAD. Juan, međutim, postaje sve veći deo u deviznim rezervama Rusije – u 2018. porastao je sa tri na 14 odsto, dok je udeo dolara prepolovljen i sveden na 23 odsto.
Novi podstrek da zbije redove rusko-kineski front dobija tokom četiri godine Donalda Trampa u Beloj kući, obeležene zavođenjem kaznenih tarifa na kinesku robu. Pošto je na sličnom kursu, bar zasad, i novi predsednik Džo Bajden, Peking sve otvorenije ističe pretenzije da bude glavni akter prekomponovanja svetskog poretka, odnosno skidanja Amerike s trona globalnog hegemona, kao dugoročnog cilja, dok je kratkoročni preuzimanje uloge lidera zemalja koje se suprotstavljaju Vašingtonu i njegovim saveznicima.
U tome ima nekih početnih uspeha – jedan je svakako sve uočljivija podela sveta po ideološkim osnovama, odnosno principima vladanja. Za Peking je takođe satisfakcija da mu oko 80 zemalja u Ujedinjenim nacijama drži stranu kad je reč o položaju ujgurske islamske manjine, čiji su tretman od kineskih vlasti SAD proglasile za genocid.
Kineska diplomatija zato je sve agilnija – posle pomenutog svađalačkog susreta na Aljasci, kineski šef diplomatije otišao je na turneju po Bliskom istoku, tokom koje je posetio prestonice nekih tradicionalnih američkih saveznika kao što su Turska i Saudijska Arabija, ali i glavnog protivnika Irana, s kojim je potpisan važan sporazum o međusobnoj saradnji i investicijama.
BRAK IZ RAČUNA: Personalni aspekt kinesko-ruskog “bratstva i jedinstva” svakako su njihovi lideri Vladimir Putin i Si Đinping. Gotovo vršnjaci (Putin je rođen u oktobru 1952, a Si u junu 1953), oni dele averziju prema demokratiji i želju da na vlasti ostanu što duže – Putin je sebi već obezbedio titulu najdugovečnijeg ruskog vladara posle Staljina (koga teoretski u tome može da prestigne), dok se Si takođe oslobodio pravila o maksimalno dva mandata na čelu partije i države. Otkako je Si 2014. preuzeo kormilo u Pekingu, on i Putin su se formalno ili neformalno sreli više od 30 puta.
U ovoj “romansi na Istoku” zasad nema najava o ozvaničenju vojnog savezništva iako zajednički manevri više nisu novost – 2017. su održane zajedničke vežbe na Baltiku, a u julu 2019. združeni manevri vazduhoplovstava izazvali su uzbunu u Južnoj Koreji, kada je jedan ruski avion greškom zašao u njen vazdušni prostor.
Putin je, doduše, jednom prilikom napomenuo da on “može da zamisli” neku vrstu pakta, ali kineska strana na ovo nije reagovala, pa se zasad govori samo o “visokom nivou vojne sinergije” i o “savezničkim odnosima u okvirima višeznačnog strateškog partnerstva”. Praktična strana toga je saradnja u razvoju sistema protivvazdušne i protivraketne odbrane. Rusija Kini, između ostalog, prodaje svoje borbene avione Su-35 i mnogo hvaljeni raketni sistem S-400.
Vojna saradnja ove dve stalne članice Saveta bezbednosti bleda je, međutim, senka vojne integrisanosti, kroz NATO, preostale tri. Geopolitički Zapad je svakako daleko usaglašeniji i institucionalno integrisaniji od izazivača sa Istoka. Otuda i preciziranje (s kineske strane) da su vojni odnosi sa Rusijom samo “važna snaga podrške strateškoj saradnji dve zemlje”, pri čemu su one “privržene principu nesvrstavanja, nekonfrontiranja i nenišanjenja trećih zemalja, po čemu se kompletno razlikujemo od vojne alijanse nekih drugih”.
Najzad, ono što ne bi smelo da se previdi to je da je savezništvo geografski najveće nacije sveta, s jedne, i nacije koja je najmnogoljudnija, sa druge strane, u krajnjem ishodu brak iz računa i veza neravnopravnih partnera, što izaziva nelagodu kod onoga koji je slabiji.
U ovom slučaju to je nesumnjivo Rusija, čija je ekonomija višestruko manja od kineske – Kina je sa BDP-om od 14,4 biliona (hiljada milijardi) dolara na drugom mestu, dok je Rusija sa 1,4 biliona tek na jedanaestom. Odnosi u ovom tandemu zbog toga sve više podsećaju na odnos reke i pritoke.
Kada je o međusobnoj trgovini reč, razmena sa Rusijom je samo 1,9 odsto kineske trgovine – što znači da je Rusija daleko od toga da joj bude najveći trgovinski partner – dok je udeo Kine u ukupnoj trgovinskoj razmeni Rusije prošle godine bio čak 18 odsto, što je asimetrija koja sugeriše da bi Kina mogla bez Rusije, dok bi Rusiji bilo teže da nađe zamenu za Kinu.
Zbog ovakvih brojki ni Kina ni Rusija ne mogu sebi da priušte da sasvim okrenu leđa Zapadu. Otuda veliki publicitet sporazumu o trgovini i investicijama koji su, posle sedmogodišnjih nimalo lakih pregovora, Brisel i Peking potpisali 30. decembra prošle godine. Rusija pak uz mnogo političkih pritisaka, pa i saplitanja koja dolaze iz Vašingtona, realizuje evropski megaprojekat Severni tok 2, koji gas čak iz Sibira treba da dostavi mušterijama iz Nemačke, Francuske i Velike Britanije.
Rusija u ovom kontekstu ne može, a da zabrinuto ne prati evropske planove za “dekarbonizaciju” – prelazak na obnovljive izvore – što bi u krajnjem ishodu uticalo na pad tražnje i s njim i neizbežno srozavanje cene njenih glavnih izvoznih artikala.
Kada se podvuče crta, saldo je da je istočno savezništvo asimetrično, ali uprkos tome funkcionalno zato što svaka strana iz njega dobija šta joj treba. Potencijalni, a u nekim slučajevima i aktuelni problemi se ne pominju, kao što su stari ruski strahovi od kineske populacione ekspanzije na ruskom Dalekom istoku ili ambicijama Kine da projektom “Pojas i put” poveća svoj uticaj u centralnoazijskim bivšim sovjetskim republikama, tradicionalno ruskoj sferi interesa.
Savezništvo je takođe rešilo viševekovni problem 4.200 kilometara duge međusobne granice mada se na nekim kineskim internet-portalima s vremena na vreme objavljuju podsetnici da je Vladivostok pre nego što je pripao Rusiji i postao njena najveća luka na Pacifiku bio kinesko naselje.
Dok mnogi, uočavajući da u rusko-kineskom savezu nema volje za suštinskom integracijom, zaključuju da se “njegova širina meri kilometrima, a dubina centimetrima”, londonski Ekonomist u svojoj analizi istočne alijanse ukazuje na jednu uglavnom previđanu stranu rusko-kineskog zagrljaja – činjenicu da bi, kao sila koja je (dugoročno) na zalasku, Rusija mogla da, kako je anektirala Krim, bude u iskušenju da sličnim potezima dokazuje da je još sila. Pošto Kina nema apetita za krize, njen uticaj na Rusiju može zato da bude stabilizujući.