Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan se suočava sa najvećom krizom za 22 godine na vlasti: protesti nastavljaju da bukte širom Turske zbog hapšenja gradonačelnika Istanbula i lidera opozicije Ekrema Imamoglua. Stotine hiljada građana se svakodnevno okuplja na trgovima najvećih turskih gradova u nadi da će primorati Erdogana na povlačenje ove kontroverzne odluke ili na raspisivanje prevremenih izbora, dok turski autokrata traga za novim pobedama na međunarodnoj pozornici.
Nakon trijumfa nad Baširom el Asadom, Erdogan želi da iskoristi povratak Donalda Trampa u Belu kuću i učvrsti svoju poziciju u Siriji normalizacijom odnosa između Turske i Sjedinjenih Država. Nije tajna da Džo Bajden nije video kredibilnog partnera u Erdoganu; Bajden je bio prvi američki predsednik koji je masakr i etničko čišćenje nad Jermenima u jeku Prvog svetskog rata nazvao nedvosmislenim genocidom. Osim susreta na marginama međunarodnih događaja, poput NATO samita i saziva Generalne skupština UN, Bajden nije imao zvanične sastanke sa Erdoganom niti su SAD održavale bilateralne samite sa Turskom.
TRAMP I ERDOGAN
Nasuprot tome, Tramp je veoma brzo obnovio kontakte na visokom nivou. Čak i pre preuzimanja predsedničkih dužnosti u januaru 2025, Tramp i Erdogan su obavili telefonski razgovor koji je Trampov tim opisao kao „prekretnicu“ u odnosima SAD i Turske. Nedugo zatim je državni sekretar Marko Rubio ugostio turskog kolegu Hakana Fidana u Vašingtonu; neophodne pripreme za Erdoganu posetu Vašingtonu su otpočele. Međutim, i dalje identični problemi more američko-turske odnose: sukob interesa dve sile u Siriji i turska kupovina američkih F-35 lovaca.
Turska je prvobitno bila jedan od originalnih partnera razvojnog projekta F-35, i planirala je da kupovinom više od stotinu ovih lovaca pete generacije postane njihov najveći korisnik nakon SAD. Međutim, nezadovoljan progresom kupovine „Patriot“ protivvazdušnih sistema, Erdogan je pokušao da ubrza proces kroz ucenjivanje Vašingtona kupovinom S-400 sistema od američkog (ali i turskog) arhineprijatelja, Rusije. Erdoganova ucena je imala neslavan kraj; i pored pokušaja Trampove administracije da ublaži kaznu, američki Kongres je bio nemilosrdan. U julu 2019, Pentagon je suspendovao Tursku iz programa nakon što je ona postala meta „Countering America’s Adversaries Through Sanctions Act“ (CAATSA) sankcija. Turski piloti i osoblje su poslati kući, turska namenska industrija postepeno uklonjena iz lanca proizvodnje. Ankara je percipirala tursko izbacivanje iz programa kao nepravedno, s obzirom da brojne NATO države i dalje koriste sovjetske i ruske vojne sisteme, poput Grčke. Međutim, stav Vašingtona je ostao nepromenjen, a Turska je ostala bez ne samo aviona, već i 1,4 milijarde dolara koje je uložila u projekat.
Nepovoljno po Erdogana, stav Vašingtona je identičan i danas kada je reč o F-35 letelicama. Dok je Tramp voljan da ove avione proda i zemljama koje nisu čvrsti saveznici SAD, poput Emirata i Indije, on odluku ne može doneti bez podrške u Senatu. Republikanski senator Džim Riš, novi predsedavajući spoljnopolitičkim odborom Senata je neposredno pred posetu Fidana potvrdio da F-35 i S-400 ne mogu koegzistirati zajedno. Marko Rubio je daleko više fleksibilan: Stejt Department i Tramp razmatraju rešenje koje bi omogućilo prodaju F-35 Turskoj ako Ankara u zamenu onesposobi svoj S-400 ili ga instalira u Indžirliku, vojnoj bazi SAD koja se nalazi na jugoistoku Turske. Treba biti skeptičan kada je reč o ovoj opciji, jer je Erdoganu pre svega potrebno rešenje koje će mu omogućiti da sačuva svoj obraz i ugled, a ne ono koje će dodatno poljuljati njegov već nepovoljan imidž kod turskog javnog mnjenja. Erdogan je uspeo i da izlobira modernizaciju turske F-16 flote, kao i da otpočne pregovore sa Nemačkom o kupovini evropske lovačke platforme „Eurofajter“, dodatno jačajući svoju poziciju u ovoj dugoj i iscrpljujućoj borbi za kompromisno rešenje.
A KURDI?
Daleko veći problem od kupovine američkih aviona ostaje američko vojno prisustvo u Siriji, i pre svega američka podrška kurdskim jedinicama koje čine Sirijske demokratske snage (SDF), koje Turska smatra ogrankom PKK-a i ogromnom pretnjom po tursku nacionalnu bezbednost. Trenutno vojno prisustvo Turske u Siriji je procenjeno na oko 10.000 vojnika raspoređenih pretežno kod koridora na severozapadu države, od Džarablusa do Idliba. Strateški ciljevi Turske u Siriji podrazumevaju stabilnost zemlje u svom post-Asad periodu, eliminisanje dugotrajne opasnosti koja dolazi od ISIS-a, ali i redukciju strateškog značaja koje SDF i dalje ima u očima Zapada, pogotovu SAD. SDF trenutno kontroliše oko jedne trećine Sirije, a Erdogan strahuje da bi Kurdi mogli da iskoriste podršku Zapada koju uživaju i da od novog sirijskog lidera traže formiranje federalne države, ili čak nezavisnost od Sirije, koja bi definitivno podstakla kurdsku nacionalnu manjinu u Turskoj da učini isto. Jaz između interesa SAD i Turske u Siriji je identičan kao pre deset godina: SAD vide prisustvo ISIS-a kao pretnju po stabilnost Bliskog istoka, otud i tolika privrženost Amerike Kurdima, koji su igrali integralnu ulogu u porazu Islamske države, dok je Turska pre svega zabrinuta za stabilnost svoje južne granice i rešavanje kurdskog pitanja, te nije ni zazirala od saradnje sa određenim grupacijama bliskim ISIS-u u prošlosti.
Padom Asadovog režima i povratkom Trampa, koji je bio vatreni zagovornik američkog povlačenja iz Sirije u prošlosti, Kurdi jesu izgubili neke od svojih glavnih aduta kada su u pitanju pregovori sa Turskom. Erdogan se nada da će formiranjem regionalne „anti-ISIS“ koalicije koju bi činili Irak, Liban, Jordan i Sirija predvođeni Turskom, Trampu ponuditi kredibilnu alternativu postojećem savezu u kojem je SDF bio glavni zupčanik. Ovako bi Erdogan mogao nastavi svoj proces pomirenja sa turskim Kurdima u nadi da će na taj način obezbediti i treći predsednički mandat, dok bi Tramp kao „predsednik mira“ izvojevao još jednu pobedu, ostavivši Izrael i Tursku da podele uticaj nad Damaskom i drže Iran van Sirije.
Kraj Bajdenovog mandata i povratak Trampa predstavljaju novi, dinamičan period u odnosima SAD i Turske, koji su se našli na istorijskom minimumu pre nekoliko godina. Ipak, geopolitičke promene poput ruske agresije na Ukrajinu i kolaps uticaja koji je Teheran decenijama gradio na Bliskom istoku su kreirale prostor za ponovno približavanje. Turska je demonstrirala svoju stratešku vrednost davanjem „zelenog svetla“ za pristup Švedske NATO-u, i pregovaračkim sposobnostima demonstriranim kroz istanbulski format. Vašington je uzvratio prodajom F-16 aviona. Naredni meseci će otkriti da li mogu Tramp i Erdogan da okončaju S-400 sagu i da li će se Turska čvrsto okrenuti Zapadu kada je u pitanju nova bezbednosna strategija Evrope ili će se stari obrasci divergencije ponovo pojaviti i večno degradirati ovo savezništvo na jedan čist, transakcioni odnos.
Autor je istraživač u organizaciji Novi treći put