Odluka francuskog predsednika Emanuela Makrona da ponovo imenuje Sebastijana Lekornija za premijera, iako je on samo četiri dana ranije podneo ostavku, iznenadio je sve posmatrače francuske političke drame koja mesecima narasta, ugrožavajući stabilnost druge po veličini evropske ekonomije pa i same Evropske unije. Uprkos tome što je za nekoliko dana Lekorni predstavio novi sastav vlade i predlog budžeta za 2026, brojni francuski i evropski analitičari smatraju da se čini malo verovatnim da bilo kakva kadrovska promena može spasiti Makronov politički projekat a poslednjih 18 meseci Makronovog predsednikovanja uspešnim. Drugim rečima, Lekorni je kao premijer-makronista unapred osuđen na neuspeh.
Nade za iole stabilnu novu vladu počivaju na eventualnoj saradnji Makronovog centrističkog bloka sa socijalistima i republikancima, koji su decenijama vladali Francuskom, a sada uživaju skromnu podršku u odnosu na tvrdo desničarsko „Nacionalno okupljanje“ Marin le Pen i tvrdo levičarski blok Žan-Lik Melanšon. Međutim, ta saradnja je malo verovatna jer svaka stranka nastoji da se u ovoj institucionalnoj krizi pred biračima što bolje pozicionira, kako zbog predsedničkih izbora koji bi trebalo da budu održani na proleće 2027, tako i zbog mogućih vanrednih parlamentarnih izbora.
„Neophodno je okončati ovu političku krizu koja razdražuje Francuze i okončati ovu nestabilnost, koja je štetna po imidž i interese Francuske“, saopštio na društvenoj mreži Iks Lekorni kada je prihvatio reizbor, iako je četiri dana ranije podneo ostavku uz ocenu da je pokazao „da ne juri funkciju“ te da je njegova „misija završena“.
KRITIKE SA SVIH STRANA
Dok funkcioneri Makronove stranke uveravaju da Lekorni ključan za osiguravanje „stabilnosti“ Francuske i da on može da „izgradi kompromis za Francusku“, kritike stižu, kako od opozicije, tako i on koalicionih partnera u prethodnim vladama. Vođa „Nacionalnog okupljanja“ Žordan Bardela je za ponovno imenovanje Lekornija rekao da su „sramota za demokratiju“ i „poniženje za francuski narod“, dok je šef levičarskog bloka Melanšon celu situaciju ismejao rečima da „Makron ne može ništa drugo da uradi osim da bude Makron“.
Budući da čuđenje reizborom istog premijera dele i potencijalni koalicioni partneri, sve to ukazuje da će politička paraliza oko usvajanja budžeta i dalje drmati Petu republiku, koja protekle dve godine sve više liči na Italiju iz vremena duge političke nestabilnosti kada su se premijeri i vlade menjali svake godine.
Kritike se čuju čak i od bivšeg premijera i generalnog sekretara Makronove stranke Gabrijela Atala, koji je svojevremeno bio smatran Makronovim izborom za naslednika u predsedničkoj fotelji 2027. Zapravo raste broj bivših i sadašnjih Makronovih bliskih saradnika koji javno ukazuju da više ne razumeju Makronove poteze, počev od prošlogodišnje odluke da zbog slabog rezultata svoje stranke na evropskim izborima raspiše vanredne francuske parlamentarne izbore. Posle tih izbora, donji dom francuske skupštine je podeljen na bezmalo jednaka tri bloka – desničarski, centristički i levičarski – koji ne uspevaju da sarađuju niti oko jedna teme.
SUMRAK MAKRONIZMA
Budući da mnogi Makronovi saveznici zapravo imaju sopstvene predsedničke ambicije, niko se ne oseća obaveznim da zbije redove sa sve manje popularnim liderom, koji prema poslednjim anketama uživa podršku samo 14 odsto birača, dok je čak 82 odsto ispitanika reklo da nema poverenja u njega. Ovakvi rezultati ankete ne samo što pokazuju najniži nivo popularnosti otkad je ušao u Jelisejsku palatu pre osam godina, već ukazuju i na potpuni sumrak makronizma.
„Teško je sa sigurnošću reći šta će se desiti u francuskoj politici u narednih 18 meseci. Ono što je, međutim, jasno jeste da je makronizam nepovratno propao“, ocenio je na društvenoj mreži Iks Volfgang Munhau, direktor agencije „Jutointelidžens“ specijalizovane za analize dešavanja u EU. „I ne zaboravimo ovo: makronizam je bio jedini ozbiljan reformistički pokret političkog centra u bilo kojoj od velikih zapadnih zemalja“.
Analitičari su protekle dve godine nekoliko puta sahranjivali makronizam, kad god bi bio smenjen ili dao ostavku neki od pet premijera u poslednje dve godine.
Makronizam je zapravo bio francuski odgovor na politiku takozvanog Trećeg puta oličenu u političkim liderima, kao što su bili Toni Bler u Velikoj Britaniji, Bil Klinton u SAD i Gerhard Šreder u Nemačkoj. Kao nekadašnji član Socijalističke partije Makron je potekao sa levog centra ali je čvrsto vezan za neoliberalizam u ekonomiji i liberalni intervencionizam u spoljnoj politici.
Poput Blera i Klinton, Makron je sledio strategiju da razdvoji svoje protivnike na levici i desnici, pri čemu je nastojao da im otima najbolje ideje i istakne njihove slabosti. Za razliku od nekadašnjih britanskog i američkog lidera koji su obojica imali dobro uspostavljene političke stranke pod svojom kontrolom, Makron se oslanjao na brzo okupljeni novi politički pokret koji je izgubio podršku brzo nakon svog početnog proboja 2017.
Bez parlamentarne većine posle 2022. i još slabije pozicije od 2024, Makron je spušten sa svog predsedničkog pijedestala sa kojeg vlada monarhistički u haotičnu politiku rascepkanog parlamenta. Osim toga, sve vreme je nastojao da Socijalističku partiju odvoji od ostatka levice i time stvori galsku verziju Novog laburizma, ali su mu republikanci bili kooperativniji pa je bio prinuđen na kompromise koji su celu njegovu politiku doveli u ćorsokak.
Osim nadmenog načina vladanja, makronizam su dotukli i pojedini politički potezi. Među njima je to da je, uprkos širokom protivljenju javnosti, Makronova vlast 2023. uvela kontroverznu penzionu reformu i to dekretom, koji francuski ustav omogućava vladi i predsedniku u izuzetnim slučajevima. Osim toga, u Makronovom drugom predsedničkom mandatu vlade su rekordno mnogo puta donosile zakone dekretom, to jest bez glasanja u parlamentu. To je razgnevilo javnost i političke protivnike, zbog čega ne čudi da sada ne žele da prihvate predložene nove fiskalne mere, kojem bi oštre mere štednje i smanjenja javnih usluga i beneficija pogodila srednju klasu i najsiromašnije, dok su najbogatiji ostali samo na pretnji novim porezom na bogatstvo.
PROBLEM ZA EU
Iako su ga mediji svojevremeno predstavljali kao „Mocarta za finansije“ zbog iskustva u poslovnom svetu, osam godina Makronove vlasti je dovelo Francusku do toga da je treća najzaduženija država u EU, posle Grčke i Italije. Javni dug je narastao na oko 3.400 milijardi evra što je oko 114 odsto bruto društvenog proizvoda (BDP), dok su predviđanja da će budžetski deficit ove godine dostići 5,4 odsto BDP-a. Kada se na to doda rekordno poskupljenje zaduživanja francuske države, slabe prognoze ekonomskom rasta i opadajuće poverenje finansijskih tržišta u stabilnost Francuske, makronizam kao svojevremena nada cele Evrope se suočava sa odlučujućim testom.
Štaviše, analitičari ukazuje da je Makronovo urušavanje tradicionalne vlasti Pete republike ubrzan strukturnim kontradikcijama: predsednik koji vlada bez parlamentarne većine, vlade koje predlažu politička rešenja za koja se smatra da su van dodira sa stvarnošću i zahtevima birača, kao i energija sindikalnih i antivladinih protesta koja se transformiše u nove i sve ekstremnije oblike.
I dok stari-novi premijer nastoji da dobije što širu parlamentarnu podršku za novi budžet, belgijski dnevni list „La Libre Belžik“ ocenjuje da ni novi budžet neće spasiti Francusku, koja se „ljulja od krize do krize, nadajući se da će sledeća biti malo manje nasilna i skuplja od prethodne“.
„I ako nekim čudom budžet bude usvojen, biće iskrivljen, razvodnjen i lišen svakog smisla. Strahovi sa svih strana vode samo do grozničavosti, nikada do jasne vizije. U ovom vakuumu moći, populisti vladaju nadmoćno – jaki u svojoj smelosti i slepoj bezobzirnosti pred obimom izazova“, ocenjuje belgijski liberalni dnevnik, dodajući da zadatak premijera nije toliko da vlada koliko da smiri živce panične političke klase.
Čitava Evropa bi trebalo da se nada da će Pariz ovog puta prevazići krizu, smatra britanski „Indipendent“, ocenjujući da sve što se dešava u Parizu nije dobar znak za Francusku, niti za ostatak Evrope.
„Slom u Francuskoj bi naškodio njenim susedima i ohrabrio Kremlj. Dakle, cela Evropa, bilo u EU ili, u slučaju Velike Britanije i Ukrajine, van nje, trebalo bi da poželi francuskom narodu sve najbolje u suočavanju sa osnovnim uzrocima svoje političke nestabilnosti“, smatra britanski dnevnik.