VELIKI ZAORET
U ovom gotovo tektonskom pomeranju RN metodično dovršava svoju strategiju „detabuizacije“, započetu pre više od jedne decenije kako bi raskinuo sa kontroverznim nasleđem iz prošlosti. Njegov predsednik, Žordan Bardela, predstavlja se kao protivmodel pobunjeničkom tribunu levice. On sebe postavlja kao garanta javnog reda, institucija i republikanskih vrednosti, idući toliko daleko da obećava da bi, ukoliko dođe na vlast, raspustio sve nasilne ekstremističke grupe sa obe strane političkog spektra — bilo sa radikalne desnice ili iz antifasističke levice. Za čitaoca koji nije upoznat sa francuskim kontekstom, važno je razumeti da ova pozicija ima za cilj da RN prikaže ne više kao protestnu snagu, već kao državotvornu partiju sposobnu da vlada i oliči stabilnost.
Ipak, ta uglađena slika počiva na selektivnom pamćenju. Ona podrazumeva zaborav ranijih ideoloških ili strateških bliskosti sa aktivistima pokreta Génération identitaire, identitetskog pokreta poznatog po spektakularnim akcijama protiv migranata u francuskim Alpima. Takođe podrazumeva zanemarivanje protesta RN kada je ta grupa raspuštena 2021. godine odlukom ministra unutrašnjih poslova Žeralda Darmanena — odluke koju je RN tada osudio pozivajući se na slobodu govora. Još nedavno, Žordan Bardela tvrdio je da ne poznaje kolektiv „Les Natifs“, predstavljen kao naslednik Génération identitaire, iako je ta grupa organizovala komemoraciju Kventinu Deranku na Sorboni u prisustvu više izabranih predstavnika RN. Ova epizoda ilustruje trajnu napetost između strategije normalizacije i militantnog nasleđa.
PARADOKSALNI REZULTAT
U simetričnom potezu, RN sada pokušava da mehanizam „republikanskog fronta“ preokrene u svoju korist — neformalnu koaliciju kojom se tradicionalne stranke u drugom krugu izbora udružuju kako bi blokirale RN. Još 2024. godine taj front mu je ponovo zatvorio vrata vlasti. Sadašnja ambicija jeste da se taj refleks preusmeri ka LFI i Žan-Liku Melanšonu. Tragedija u Lionu, otvorena podrška lidera LFI svojoj antifasističkoj grupi poznatoj kao „La Jeune Garde“, kao i njegovo odbijanje da se jasno distancira od pojedinih kontroverznih aktivista, predstavljaju elemente koje RN koristi kako bi podstakao dinamiku „sve osim LFI“. Za čitaoca koji nije upoznat sa francuskom politikom, važno je razumeti da izraz „antisistemski“ ovde označava snage koje otvoreno osporavaju postojeće institucije, ali potiču iz suprotstavljenih ideoloških tradicija — nacionalističke u slučaju RN i radikalno levičarske u slučaju LFI.
Rezultat je paradoksalan: dok levica deluje fragmentisanije nego ikada, podeljena između melansonista i socijaldemokrata, desnica — uključujući i njen najkonzervativniji deo — ostavlja utisak homogenijeg bloka. To se vidi kada Bruno Retajo, istaknuta figura tradicionalne desnice, preuzima ideju referenduma o imigraciji — ključni predlog RN — kako bi se suprotstavio onome što naziva zloupotrebama vladavine prava. Ovo tematsko približavanje svedoči o pomeranju ideološkog težišta ka bezbednosno i identitetski orijentisanim pozicijama.
Ipak, RN ne nastoji nužno da uništi LFI. Naprotiv, postojanje radikalnog protivnika politički mu koristi. Strah od Melanšona postaje snažan izborni argument: „Plašite se njegovog dolaska na vlast? Mi smo vaša zaštita.“ Sa svoje strane, Žan-Lik Melanšon već više od deset godina ponavlja da će se politički ishod odlučivati između njegovog tabora i RN-a, kao da je konačni obračun neizbežan. Ta dva pola hrane jedan drugog, svaki jačajući zahvaljujući strahu koji izaziva onaj drugi. Ova dinamika polarizacije, uočljiva u više zapadnih demokratija, teži marginalizaciji umerenih snaga i pretvara političku konkurenciju u egzistencijalni duel.
Tako se oblikuje pejzaž u kojem se rovovi na levici produbljuju, dok desnica učvršćuje diskurs zasnovan na redu, bezbednosti i identitetu. A u središtu te stege, ostali pretendenti deluju svedeni na sporedne uloge, zarobljeni u sukobu čije su se čeljusti, još jednom, dodatno stegle.
*Autor je bivši član višeg osoblja UN